LAVIRINT
Mnogo sam slušao o tom
mestu.
Govorili su da je pusto,
strašno, da je ono najgora kazna koja može da te zadesi, jer se niko
nikada nije vratio. Niko nije znao u čemu se kazna sastoji. To ju je činilo
strašnijom nego što jeste. Mogla je da bude sve, mogla je da bude samo
jedno, ali ono najgore, najstrašnije.
Brod je sleteo na
neuglednu pistu Meseca. Smestili su nas u malu, zagušljivu čekaonicu.
Bilo nas je osmoro. Sedeli smo na patosu, jer ničeg nije bilo u čekaonici
do ljudskog smrada i prljavštine; i čekali.
Pred kraj sedme nedelje
(odnosno meseca, jer ovde mesec traje sedam nedelja) su i mene prebacili
na Preto, planetu na kojoj se nalazio lavirint. A šta se u njemu krilo -
to je uskoro trebalo da saznam.
Planeta nije bila velika,
ali je zato lavirint zauzimao celu njenu površinu. Ko zna koliko će mi
vremena trebati da stignem do cilja, a i kada budem stigao do kraja - šta
ću naći?
Zaista, goru kaznu od
neizvesnosti nisu mogli da smisle. Ali, nisam imao kud. Mogao sam samo
napred.
Dani su sporo prolazili.
Pešačio sam od jutra do mraka, išao napred, vraćao se, skretao levo,
preskakao zidove, skretao desno...
Najzad sam stigao u sam
centar.
Spokojno je spavao na
prostirci, okružen gomilom ljudskih kostiju. Pretrnuo sam. Nije vredelo
bežati. Kosti na koje sam nailazio su govorile da je stigao svaku žrtvu.
Ne. Morao sam da prekinem mučenje sada, istog momenta.
Polako se uspravio i seo.
Srce mi se steglo. Imao je glavu bika.
‘’Umiri se’’,
rekao je glasom koji je ledio krv u žilama. ‘’Neću ti ništa.’’
Noge same klecnuše i ja
sedoh.
‘’Ti si osma žrtva
ovog meseca i sa tobom sve prestaje. Odnosno počinje.’’
Ništa mi nije bilo jasno.
‘’Vidiš, godinama sam
ovde zatvoren i svakog meseca mi šalju po sedam žrtava, jednu na nedelju
dana. Ali, ti si osma žrtva za ovaj mesec i, po zvezdama, ti ćeš mi
doneti spas. Reci gospodaru, tvoja reč je moja zapovest.’’
Gledao sam ga nekoliko
trenutaka u čudu, a onda jedva promucao:
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak