KRĆEVAC
Mesec novembar je bio
sve drugo do novembar. Bio je maj, jun čak, ali nikako novembar. Sunce je
mamilo, čista atmosfera je opijala i Tamar se prepusti prirodi.
Put ju je naveo u malo,
zaboravljeno mesto Krćevac, u jedan zabran, pa u jedan orašnjak. Blaga
uzbrdica je bila ukrašena poljskim cvećem najveselijih boja, i omeđena
bagremarom sa jedne i jelama sa druge strane.
Njeno putovanje trajalo
je već godinama. Na Ksiji, svojoj rodnoj planeti, koja je leškarila u
samoj sredini galaksije Mlečni Put, susrela je bila samo jedared priču o
planeti Zemlji, ali tako bogatu i čudnovatu priču kao i Zemlja sama, da
je prosto morala da se otisne u pustolovinu. Upijala je u sebe sve o
svetlosti žutoga sunca, plavetnilu neba, velikoj vodi, i najvećem čudu
od svih - čoveku. Od kad je stigla na uzbudljivu, malu planetu bila je
maestral, bila je oblak, rosa, maslačak, sve do čovek. Sada, dok su je
držale dve nesigurne, mršave noge, posmatrala je mesto u kom se obrela.
Bilo je to jedno od poslednjih koje nije posetila i mislila je da se tu i
nastani.
Kako je ušla u orašnjak
njeni nokti procvetaše od radosti u obliku malih, šarolikih ruža, guste
krunice.
Cveće je počelo da pušta
korenje, dlanovi su je svrbeli, i bi joj žao da cveće ubere, te ga pusti
da raste. Sela je da se odmori od puta, i opružila se na leđa, kako bi i
nebo mogla da posmatra.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak