Tamara Lujak

JELKA

Jutro samo što je selo na Julino brdo. Otac je izveo ćerku u naselje, na svež vazduh.

Spustili su se na padinu zvanu Poljanče, koja je ovog jutra bila pusta.

Otac je položio novine na betonsku klupu i seo, a drugu polovinu je otvorio i počeo da čita.

Ćerka je trčala po mokroj stazi i zanimala se kamenčićima koje je usput skupljala i bacala.

Kad joj je bilo dosta igre, sela je ocu u krilo, i zagledala se u ogromnu jelku iznad klupe.

„Tata, kako se zove ovo drvo?’’, pitala je posle dužeg vremena.

„Jelka, sine.’’

„A zašto je toliko visoka?’’

„Zato što je stara.’’

„A koliko je stara?’’

„Pedeset godina.’’

„A kako ti to znaš?’’

„Pričao mi je otac, tvoj deda, kad sam bio mali, tako kao ti sad, kako su je sadili.’’

Dete je ćutalo zadovoljno odgovorom, a otac je nastavio da čita, zadovoljan što ćerka ćuti.

„A tajo, zašto joj je vrh suv?’’

„Zato što je bolesna.’’

„A hoće li ozdraviti?’’

„Neće, sine. Da su joj obolele donje grane, ozdravila bi, ovako...’’

Dete je ćutalo neko vreme, a potom se izvuklo iz očevog krila, prišlo ogromnom stablu i zagrlilo ga. Otac je podigao glavu i toplo se osmehnuo.

„Hajdemo, Malena’’, ćerkica je pružila ocu ruku i pošla. Na putu do kuće se nekoliko puta okrenula ka jelci i mahnula joj.

Sledećeg vikenda otac je ponovo izveo ćerku u šetnju. Uzeo je novine, utoplio dete i izašao. Seo je na istu klupu i otvorio novine da čita.

Nakon nekog vremena, kad je podigao glavu da proveri gde mu je ćerka, Malene nije bilo na stazi. Nešto ga je samo preseklo preko stomaka. Okrenuo se, uplašen i ugledao dete kako stoji i osmehuje se.

„Šta je bilo, Malena, zašto se ne igraš?‘’

Dete je pokazalo na jelku. Otac je ustao, udaljio se od klupe i pogledao gore.

Vrh jele je bio zelen.

Kontakt