GROBAR
”Zasigurno
promaja”,
uveravao je Gazas samoga sebe. Pridigao se u krevetu i upalio svetlo. Oslušnuo
je još jedanput, i u momentu mu se učini kao da se teški koraci približavaju.
Neka jeza, do tada nikad doživljena prostruji čitavim mu telom. Gazas
proguta pljuvačku i promrmlja uspaničeno:
”Šta
se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!” Nikakvo oružje nije držao
u kući. Čak je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na
zid pored ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka
nezvanog gosta, sa groznicom u očima.
Ponadao
se da je to posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da je
bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno. Ovaj hod
nije bio takav. Ne, bio je trom, da, ali odlučan, siguran u sebe, nameren
na...
Najzad,
vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.
Gazas
kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u
mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.
Drao
se dok mu je ta spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila,
ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za
vratom Gazas utihnu.
”U
redu je”, zaškripa spodoba i sede na ivicu kreveta, ”U redu
je, matori”, ponovi, sada nešto blaže i pomazi ga po ruci.
Gazas
zari nokte duboko u krevet; osećao je kako mu se grči svaki mišić na
telu. Podiže pogled i sledi se istog trena. U njega su bile uperene dve
zastrašujuće šupljine.
”Gospode”,
zacvile grobar. Spodoba se osmehnu, i Gazas primeti nisku prljavih zuba.
Primeti,
krajičkom oka, kako po ćebetu gamižu crvi i pribi se uz ram kreveta,
koliko je mogao, kao da će im na taj način pobeći.
”U
redu je, matori ”, ponovi, sada nešto blaže spodoba sa ivice
kreveta i i pomazi ga po obrazu. Jesu li joj to nokti malo porasli, ili mu
se samo čini? To je nemoguće, pomisli.
Gazas
oseti kako ga obliva hladan znoj, i kako mu se nešto u stomaku pokrenu,
ali nije bio siguran je li to strah ili... uzbuđenje?
”Reci mi”, gotovo da prošaputa devojka, dok se naginjala ka Gazasu da ga poljubi, ”gde smo ono stali?”
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak