GROBAR
”Verovatno
promaja”,
pokuša da umiri Gazas samoga sebe. Međutim, kada mu se učini da čuje
teške korake kako se približavaju, neka jeza, do tada nikad doživljena
prostruji čitavim mu telom:
”Šta
se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!” promumlja uspaničeno,
proguta pljuvačku i upali svetlo. Nikakvo oružje nije držao u kući. Čak
je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na zid pored
ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka nezvanog
gosta, sa groznicom u očima.
Ponadao
se da je to posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da je
bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno. Ovaj hod
nije bio takav. Ne, bio je trom, da, ali odlučan, siguran u sebe, nameren
na...
Najzad,
vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.
Gazas
kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u
mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.
Drao
se dok mu je spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila, ruku!
patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za vratom
Gazas utihnu.
”Vreme
je”, zaškripa spodoba, podiže grobara sa kreveta sa takvom lakoćom
da se Gazas zapanji, mada je mislio da se više od ovoga ne može
zapanjiti, srce mu zatreperi i... izdade ga.
”Taako
je”. Spodoba ga uze lagano, ljubavnički u naručje i pođe ka
izlazu. Spusti se stepenicama polako, vodeći računa da negde ne udari
Gazasovu glavu, i izađe na glavna vrata.
Noć
je bila bez Meseca i stariji gospodin, nekada dobrog držanja se naceri.
Nešto se otkinu sa njegovog lica i pade na zemlju pored sekire.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak