GROBAR

Mnogo se toga od detinjstva promenilo. Umka se nekako smanjila, oronula. Ljudi su se odselili.

Gazas je bio tvrdoglav, što je išlo na njegovu štetu, ali bolje nije umeo, ili nije hteo. Posao je ionako išao relativno dobro. Taman da svakog dana može sebi da priušti pivo i kokice pred televizorom.

Šta mu je više trebalo?

Ženu nikad nije imao. Zaljubljivao se par puta, ali sve je to nekako prošlo mimo njega. Možda zbog posla kojim se bavio. Nijedna nije htela da se uda za grobara. Čak ni da bude viđena sa istim.

Gazas je upoznao svoju prvu ljubav kada je umro čiča Tur-Sta, jedne večeri, proklete za umiranje. Kola su mu se pokvarila na sred puta, ni makac. Nakon pola sata koliko je pokušavao da ih pokrene, bila su zatrpana snegom toliko, da je, na jedvite jade, uspeo da se izvuče i produži peške.

I zime su se promenile. Otuđile. Okrenule protiv čoveka.

Dok je tako razmišljao, presrete ga vesela ženica, tanušnim glasom upita kojim dobrom (ili bolje rečeno – zlom) i ponudi mu vožnju.

Tako je počelo. Koja reč, pokret, dodir, i za manje od mesec dana, bila je njegova. Kad god bi se toga setio Gazas se zadovoljno smejao sebi u brk i groktao. Bila je lepa i podatna, sva ustreptala i neuhvatljiva.

Ostavila ga je čim je izronio drugi smrtni slučaj, što se u ovoj prokletoj zabiti prebrzo dogodilo.

Grobar se pitao odakle toliki ljudi, kada ih je retko viđao na ulici, po poljima, šumama. Kud’ li su išli, šta su radili, od čega su živeli? To ga, u stvari, i nije toliko zanimalo, bilo je bitno samo gde i kada su umirali. Čak nije bilo važno ni od čega, koliko dugo, mučno.

Seća se Gazas, da je tada za Tur-Stom otplakao, čak i kapu na grobu skinuo. Bila mu je draga ta seda glava. Vezivale su ga brojne uspomene za starca: prva ćuška zbog ukradenih jabuka, pomoć oko povređene nožice, dole na obali varljive Save, prva ljubav...

Da li je već tada grobar počeo da se menja, ili je to došlo kasnije, kada su poumirali svi koje je znao, tačnije poznavao, svi do kojih mu je bilo stalo? Ne bi znao reći.

Dane je obično provodio izrađujući kovčege od drveta koje je sam cepao i obrađivao u obližnjem šumarku. Katkad bi se peo na brdo iznad Umke, gde je šuma još bila zdrava, očuvana; znao je svako stablo, svaki list kilometrima unaokolo.

Držao je urađene i poluzavšene kovčege u prizemlju - prvom spratu, ako bi se gledalo iz unutrašnjeg dvorišta - kako bi mušterijama bili dostupni. Nije imalo smisla iznositi kovčege na podrumska vrata. To bi bila uvreda. Sanduk se morao izneti direktno iz kuće na ulicu, pognute glave, sumorna izraza lica. Nikako drugačije.

To Gazasu baš i nije odgovaralo u potpunosti, jer je leševe morao bez ičije pomoći da vuče iz podruma u prizemlje, i stavlja ih u sanduk. U šegrte nije imao vere. Sve su to bili prevrtljivi, nesigurni momci i nikog nije želeo da podučava.

Tako je bio i ostao jedini grobar na Umci. Mrzovoljan, gunđalo živo, ali savestan, posao je obavljao na nivou i u tišini.

Bar su ljudi tako mislili.

Godine su se taložile. Gazasovo nezadovoljstvo je raslo.

Da bi prekratio dokolicu sumornoga posla, jednog je dana u podrumu kuće uzeo fotoaparat u ruke i počeo da slika.

Leševe.

Podrum je pretvorio u mrtvačnicu, malu, skučenu, sa dva metalna stola na sredini, par hladnjača pri dnu, i prostranim ulazom što je gledao na sumorno dvorište iza kuće.

Mirisi su se zaverenički širili iz podruma po celoj kući, uvlačili u posteljinu, jastuke, dlanove, ali Gazas za to nije mario. Svikao se na hladna, ukočena tela, izbezumljene, zgrčene poglede, na smrad što se širio od tih (ne)ljudi, kako ih je povremeno nazivao.

I tako je slikao prvi leš, jednu stariju ženu, punu rana i modrica po licu i telu – žrtvu saobraćajne nesreće. Potom nekog starca, pijanca, nađenog kraj puta, smrznutog u snegu; mladića koji je umro od prevelike količine droge, poštara što je živeo par kuća iznad Gazasa…

Dok je grozničavim rukama razvijao slike u priručnoj laboratoriji što ju je na brzinu napravio, grobar nije mogao da se otrgne uzbuđenju koje ga je obuzelo. Bilo je toliko jako da su mu kolena klecala. Mislio je srušiće se, pozliće mu. Ali, to se nije dogodilo. Tvrd je orah bio.

Od tada je sa nestrpljenjem očekivao (priželjkivao!) nove slučajeve, Mušterije, i mrmljao bi, zadovoljan, sebi u bradu, kad god bi se ista pojavila...

Zidovi u podrumu su bili prekriveni uramljenim slikama: gledala su ga iz svakog ćoška podnadula, modra, iskrivljena lica, a Gazas se smeškao, pričao im, psovao, proklinjao one koji su mu svojevremeno zadavali muka…

Kada bi sa poslom završio, popeo bi se prašnjavim stepenicama do prljavog, neurednog kupatila, umio, presvukao u pocepanu pidžamu i pronašao put do kreveta kroz zamračenu spavaću sobu - grobnicu, kako ju je zlobno nazivao.

Katkad je mislio da je cela kuća zapravo jedna velika grobnica, a da je najveći mrtvac on sam.

Grobar je nedavno primio jednog postarijeg gospodina, ugojenog, očuvanog, nije znao od čega je umro, nije ni mario, samo se pitao kako će na fotografiji ispasti.

”Kakav prasac”, pomislio je u sebi dok je škljocao. Ustuknuo je i viknuo kada se mišić čovekove ruke trgnuo. Ponekad, pogotovo kada bi slikao, nije mogao da istrpi ta njihova prokleta grčenja. Srdit, uhvatio je pokojnika grubo ispod lakta i ruku tresnuo o hladni,  metalni sto.

”Svi...”, u to je zazvonio telefon, i Gazas dovrši psovku u sebi.

Pope se uz strme stepenice u hodnik i zadovoljno protrlja ruke. Poziv je značio posao.

Devojka. Srednjoškolka. Pokupio ju je brzom brzinom, nervozno se dogovorio oko sahrane sa ucveljenim roditeljima i odjurio.

Grobar je položio dete na drugi sto, i onako neopranu, još svežu od smrti, slikao. Bio je toliko uzbuđen da mu se vrtelo u glavi, teško je disao, te otpusti par dugmadi na košulji. Trebalo ju je okupati, pomisli Gazas i zaceri se. Radovao se što će moći da uhvati promenu nakon što devojku opere i obuče.

Leukemija, valjda su tako rekli.

Zar je bilo bitno?

Lepojku je ostavio da leži na stolu, a čoveka maltene zbacio na zemlju, uhvatio ispod miške i povukao uz stepenice.

Noge su lupale po betonskim stepenicama, ali Gazas je davno sebe navikao. Dahtao je pod teretom leša, psovao mu u uvo, kako je mogao toliko da se ugoji, ima li obzira prema radnom narodu, potpuno zaboravivši da snaga koju poseduje iz njegovog sopstvenog stomaka dolazi.

Kada je izašao iz podruma, grobar je spustio telo na patos, i ostavio ga tu da leži malo, dok se odmori i popije koje pivo. Počinjala je utakmica, mogao bi da predahne časak.

Kao da će čovek negde da ide?

Nakon samo dva piva prekinuo je gledanje. Zvezda je gubila od Partizana u večitom derbiju, i Gazas se iznervirao zbog toga. Neke se stvari nikad neće promeniti u ovoj zemlji, pomislio je mrzovoljno i vratio se mušteriji.

Postavio je leš u sedeći položaj, prebacio preko ramena, kao da je džak brašna i sa treskom ga ubacio u kovčeg. Čoveku su mišice zastale na pola puta, a noge ostale napolju, oklembešene.

”Bogca ti”, opsova Gazas iznad pokojnika, ”sanduk je nekoliko milimetara uži, šta sada da radim? Drugi da pravim nemam vremena, a ovaj je najveći koji imam!”.

Grobar uze čovekove noge, ubaci ih u kovčeg, a na ruke naleže, te one sa mukom propadoše dole. Tako je, zadovoljan učinkom, Gazas stajao neko vreme nad pokojnikom, a potom namakao poklopac.

”Vidimo se sutra, matori.”

Zatim je sišao dole kod devojke.

Pogladio ju je po kosi i osmehnuo se. Otišao je do česme, napunio kofu hladnom vodom i uzeo prljavi sunđer u ruke. Stajao je neko vreme iznad devojčine lepe glave i razmišljao. Stezao je sunđer, voda je kapala na pod i pravila baricu kod nogu, prskala mu cipele.

Grobar je oblizao suve, debele usne i prionuo na posao.

Protivno običaju, počeo je od grudi i osetio kako mu ruka podrhtava. Pravio je kružne pokrete oko malih bradavica. Graške znoja mu izbiše po čelu. Spustio se ka stomaku, obišao kukove, prešao preko tankih nogu.

Teško je disao, znoj se već hvatao na košulji, te je Gazas otkopča skroz i baci pored stola na patos. Držao je neko vreme sunđer u ruci, a potom ga ispustio. Pomazio je hladne obraze, širom otvorene oči i modra usta. Osetio je kako želja u njemu raste...

I prepustio se.

Pred svitanje je obukao leš, ne vodeći računa kuda glava ili noge udaraju.

I slikao ga.

Film je razvijao u žurbi, jer nije još mnogo do sahrane ostalo.

Grobar se te večeri popeo u sobu i legao da spava, zadovoljan. Opružio se po krevetu, uzdahnuo duboko i glasno, i sklopio oči.

Džukci napolju su prestali da laju, i Gazas se strese od iznenadne tišine koja je nastupila. Bi mu hladno ispod ćebeta. Promeškolji se malo, okrenu na stranu i uzdahnu ponovo.

I tada je čuo: jasnu škripu ulaznih vrata.

R A Č V A

(izaberite kraj priče)

"Verovatno... promaja"    "Možda... poslodavac"    "Zasigurno... promaja" 

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak