GROBAR
Mnogo
se toga od detinjstva promenilo. Umka se nekako smanjila, oronula. Ljudi
su se odselili.
Gazas
je bio tvrdoglav, što je išlo na njegovu štetu, ali bolje nije umeo,
ili nije hteo. Posao je ionako išao relativno dobro. Taman da svakog dana
može sebi da priušti pivo i kokice pred televizorom.
Šta
mu je više trebalo?
Ženu
nikad nije imao. Zaljubljivao se par puta, ali sve je to nekako prošlo
mimo njega. Možda zbog posla kojim se bavio. Nijedna nije htela da se uda
za grobara. Čak ni da bude viđena sa istim.
Gazas
je upoznao svoju prvu ljubav kada je umro čiča Tur-Sta, jedne večeri,
proklete za umiranje. Kola su mu se pokvarila na sred puta, ni makac.
Nakon pola sata koliko je pokušavao da ih pokrene, bila su zatrpana
snegom toliko, da je, na jedvite jade, uspeo da se izvuče i produži peške.
I
zime su se promenile. Otuđile. Okrenule protiv čoveka.
Dok
je tako razmišljao, presrete ga vesela ženica, tanušnim glasom upita
kojim dobrom (ili bolje rečeno – zlom) i ponudi mu vožnju.
Tako
je počelo. Koja reč, pokret, dodir, i za manje od mesec dana, bila je
njegova. Kad god bi se toga setio Gazas se zadovoljno smejao sebi u brk i
groktao. Bila je lepa i podatna, sva ustreptala i neuhvatljiva.
Ostavila
ga je čim je izronio drugi smrtni slučaj, što se u ovoj prokletoj
zabiti prebrzo dogodilo.
Grobar
se pitao odakle toliki ljudi, kada ih je retko viđao na ulici, po
poljima, šumama. Kud’ li su išli, šta su radili, od čega su živeli?
To ga, u stvari, i nije toliko zanimalo, bilo je bitno samo gde i kada su
umirali. Čak nije bilo važno ni od čega, koliko dugo, mučno.
Seća
se Gazas, da je tada za Tur-Stom otplakao, čak i kapu na grobu skinuo.
Bila mu je draga ta seda glava. Vezivale su ga brojne uspomene za starca:
prva ćuška zbog ukradenih jabuka, pomoć oko povređene nožice, dole na
obali varljive Save, prva ljubav...
Da
li je već tada grobar počeo da se menja, ili je to došlo kasnije, kada
su poumirali svi koje je znao, tačnije poznavao, svi do kojih mu je bilo
stalo? Ne bi znao reći.
Dane
je obično provodio izrađujući kovčege od drveta koje je sam cepao i
obrađivao u obližnjem šumarku. Katkad bi se peo na brdo iznad Umke, gde
je šuma još bila zdrava, očuvana; znao je svako stablo, svaki list
kilometrima unaokolo.
Držao
je urađene i poluzavšene kovčege u prizemlju - prvom spratu, ako bi se
gledalo iz unutrašnjeg dvorišta - kako bi mušterijama bili dostupni.
Nije imalo smisla iznositi kovčege na podrumska vrata. To bi bila uvreda.
Sanduk se morao izneti direktno iz kuće na ulicu, pognute glave, sumorna
izraza lica. Nikako drugačije.
To
Gazasu baš i nije odgovaralo u potpunosti, jer je leševe morao bez ičije
pomoći da vuče iz podruma u prizemlje, i stavlja ih u sanduk. U šegrte
nije imao vere. Sve su to bili prevrtljivi, nesigurni momci i nikog nije
želeo da podučava.
Tako
je bio i ostao jedini grobar na Umci. Mrzovoljan, gunđalo živo, ali
savestan, posao je obavljao na nivou i u tišini.
Bar
su ljudi tako mislili.
Godine
su se taložile. Gazasovo nezadovoljstvo je raslo.
Da
bi prekratio dokolicu sumornoga posla, jednog je dana u podrumu kuće uzeo
fotoaparat u ruke i počeo da slika.
Leševe.
Podrum
je pretvorio u mrtvačnicu, malu, skučenu, sa dva metalna stola na
sredini, par hladnjača pri dnu, i prostranim ulazom što je gledao na
sumorno dvorište iza kuće.
Mirisi
su se zaverenički širili iz podruma po celoj kući, uvlačili u
posteljinu, jastuke, dlanove, ali Gazas za to nije mario. Svikao se na
hladna, ukočena tela, izbezumljene, zgrčene poglede, na smrad što se širio
od tih (ne)ljudi, kako ih je povremeno nazivao.
I
tako je slikao prvi leš, jednu stariju ženu, punu rana i modrica po licu
i telu – žrtvu saobraćajne nesreće. Potom nekog starca, pijanca, nađenog
kraj puta, smrznutog u snegu; mladića koji je umro od prevelike količine
droge, poštara što je živeo par kuća iznad Gazasa…
Dok
je grozničavim rukama razvijao slike u priručnoj laboratoriji što ju je
na brzinu napravio, grobar nije mogao da se otrgne uzbuđenju koje ga je
obuzelo. Bilo je toliko jako da su mu kolena klecala. Mislio je srušiće
se, pozliće mu. Ali, to se nije dogodilo. Tvrd je orah bio.
Od
tada je sa nestrpljenjem očekivao (priželjkivao!) nove slučajeve, Mušterije,
i mrmljao bi, zadovoljan, sebi u bradu, kad god bi se ista pojavila...
Zidovi
u podrumu su bili prekriveni uramljenim slikama: gledala su ga iz svakog
ćoška podnadula, modra, iskrivljena lica, a Gazas se smeškao, pričao
im, psovao, proklinjao one koji su mu svojevremeno zadavali muka…
Kada
bi sa poslom završio, popeo bi se prašnjavim stepenicama do prljavog,
neurednog kupatila, umio, presvukao u pocepanu pidžamu i pronašao put do
kreveta kroz zamračenu spavaću sobu - grobnicu, kako ju je zlobno
nazivao.
Katkad
je mislio da je cela kuća zapravo jedna velika grobnica, a da je najveći
mrtvac on sam.
Grobar
je nedavno primio jednog postarijeg gospodina, ugojenog, očuvanog, nije
znao od čega je umro, nije ni mario, samo se pitao kako će na
fotografiji ispasti.
”Kakav
prasac”, pomislio je u sebi dok je škljocao. Ustuknuo je i viknuo kada
se mišić čovekove ruke trgnuo. Ponekad, pogotovo kada bi slikao, nije
mogao da istrpi ta njihova prokleta grčenja. Srdit, uhvatio je pokojnika
grubo ispod lakta i ruku tresnuo o hladni,
metalni sto.
”Svi...”,
u to je zazvonio telefon, i Gazas dovrši psovku u sebi.
Pope
se uz strme stepenice u hodnik i zadovoljno protrlja ruke. Poziv je značio
posao.
Devojka.
Srednjoškolka. Pokupio ju je brzom brzinom, nervozno se dogovorio oko
sahrane sa ucveljenim roditeljima i odjurio.
Grobar
je položio dete na drugi sto, i onako neopranu, još svežu od smrti,
slikao. Bio je toliko uzbuđen da mu se vrtelo u glavi, teško je disao,
te otpusti par dugmadi na košulji. Trebalo ju je okupati, pomisli Gazas i
zaceri se. Radovao se što će moći da uhvati promenu nakon što devojku
opere i obuče.
Leukemija,
valjda su tako rekli.
Zar
je bilo bitno?
Lepojku
je ostavio da leži na stolu, a čoveka maltene zbacio na zemlju, uhvatio
ispod miške i povukao uz stepenice.
Noge
su lupale po betonskim stepenicama, ali Gazas je davno sebe navikao.
Dahtao je pod teretom leša, psovao mu u uvo, kako je mogao toliko da se
ugoji, ima li obzira prema radnom narodu, potpuno zaboravivši da snaga
koju poseduje iz njegovog sopstvenog stomaka dolazi.
Kada
je izašao iz podruma, grobar je spustio telo na patos, i ostavio ga tu da
leži malo, dok se odmori i popije koje pivo. Počinjala je utakmica,
mogao bi da predahne časak.
Kao
da će čovek negde da ide?
Nakon
samo dva piva prekinuo je gledanje. Zvezda je gubila od Partizana u večitom
derbiju, i Gazas se iznervirao zbog toga. Neke se stvari nikad neće
promeniti u ovoj zemlji, pomislio je mrzovoljno i vratio se mušteriji.
Postavio
je leš u sedeći položaj, prebacio preko ramena, kao da je džak brašna
i sa treskom ga ubacio u kovčeg. Čoveku su mišice zastale na pola puta,
a noge ostale napolju, oklembešene.
”Bogca
ti”, opsova Gazas iznad pokojnika, ”sanduk je nekoliko milimetara uži,
šta sada da radim? Drugi da pravim nemam vremena, a ovaj je najveći koji
imam!”.
Grobar
uze čovekove noge, ubaci ih u kovčeg, a na ruke naleže, te one sa mukom
propadoše dole. Tako je, zadovoljan učinkom, Gazas stajao neko vreme nad
pokojnikom, a potom namakao poklopac.
”Vidimo
se sutra, matori.”
Zatim
je sišao dole kod devojke.
Pogladio
ju je po kosi i osmehnuo se. Otišao je do česme, napunio kofu hladnom
vodom i uzeo prljavi sunđer u ruke. Stajao je neko vreme iznad devojčine
lepe glave i razmišljao. Stezao je sunđer, voda je kapala na pod i
pravila baricu kod nogu, prskala mu cipele.
Grobar
je oblizao suve, debele usne i prionuo na posao.
Protivno
običaju, počeo je od grudi i osetio kako mu ruka podrhtava. Pravio je
kružne pokrete oko malih bradavica. Graške znoja mu izbiše po čelu.
Spustio se ka stomaku, obišao kukove, prešao preko tankih nogu.
Teško
je disao, znoj se već hvatao na košulji, te je Gazas otkopča skroz i
baci pored stola na patos. Držao je neko vreme sunđer u ruci, a potom ga
ispustio. Pomazio je hladne obraze, širom otvorene oči i modra usta.
Osetio je kako želja u njemu raste...
I
prepustio se.
Pred
svitanje je obukao leš, ne vodeći računa kuda glava ili noge udaraju.
I
slikao ga.
Film
je razvijao u žurbi, jer nije još mnogo do sahrane ostalo.
Grobar
se te večeri popeo u sobu i legao da spava, zadovoljan. Opružio se po
krevetu, uzdahnuo duboko i glasno, i sklopio oči.
Džukci
napolju su prestali da laju, i Gazas se strese od iznenadne tišine koja
je nastupila. Bi mu hladno ispod ćebeta. Promeškolji se malo, okrenu na
stranu i uzdahnu ponovo.
I
tada je čuo: jasnu škripu ulaznih vrata.
Pridigao
se u postelji kao gromom pogođen.
”Šta
se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!”, već je krenuo da bogorada,
kada je shvatio da se teški koraci približavaju. Neka jeza, do tada
nikad doživljena prostruji čitavim mu telom.
Gazas
upali svetlo i proguta pljuvačku. Nikakvo oružje nije držao u kući. Čak
je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na zid pored
ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka nezvanog
gosta, sa groznicom u očima.
Ponadao
se da je to neki posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da
je bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno.
Ovaj
hod nije bio takav. Ne brale, bio je trom, to da, ali odlučan, siguran u
sebe, nameren na nešto...
Najzad,
vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.
Gazas
kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u
mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.
Drao
se dok mu je ta spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila,
ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za
vratom Gazas utihnu.
”Vreme
je”, zaškripa spodoba, podiže grobara sa kreveta sa takvom lakoćom da
se Gazas zapanji, mada je mislio da se više od ovoga ne može zapanjiti,
srce mu zatreperi i... izdade ga.
”Taako
je”. Spodoba ga uze lagano, ljubavnički u naručje i pođe ka izlazu.
Spusti se stepenicama polako, vodeći računa da negde ne udari Gazasovu
glavu, i izađe na glavna vrata.
Noć
je bila bez Meseca i stariji gospodin, nekada dobrog držanja se naceri.
Nešto se otkinu sa njegovog lica i pade na zemlju pored sekire.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak