GARGOJL
- Kada vam kažem,
najlepša je žena u čitavom Parizu! - sedeli su namrgođeni na
dotrajalom krovu zgrade i raspravljali se. Mizalin je sa nezapamćenim žarom
u gargojla objašnjavao svojim prijateljima, kako je devojka u zgradi
preko puta najlepša koju je ikada u životu video. A gargojli su živeli
prilično dugo.
Te večeri su odlučili
da svi posede na Mizalinovom skrovitom mestu i uvere se u lepotu rečene
devojke. Deset je sati otkucavalo na obližnjem tornju, kada je mlada, mršava
figura ušla u svoju sobu. Prišla je prozoru i otvorila ga. Među
gargojlima nastade komešanje. Neki nisu mogli dobro da vide, neki su se
već bili nažuljili od čekanja, a drugima je naprosto bilo dosadno. Tada
svi dobro osmotriše devojku i nastade neprijatna stanka, za koju je
Mizalin mislio da je neće preživeti. Devojka je imala dugačku slepljenu
kosu, loše skrojenu odeću na sebi, na par mesta pocepanu, imala je
nekakvu maramu oko vrata, i bila je sablasno bleda u licu. Gargojli se
zagledaše. Bila je čak i od njih bleđa.
- I ovo je ta tvoja
lepotica? - upita jedan, razočaran.
- Prijatelju, njeno bi
bledilo postidelo svakog gargojla u Parizu.
- Dakle, koji je naš
rezervni plan za večeras? - upita treći i okonča ovu mučnu raspravu za
Mizalina. Kada su svi otišli, mali, posramljeni gargojl je sedeo u svom
skrovištu i čudom se čudio. I njemu samom je lepota devojke bila noćas
sumnjiva. Nestalo je njene bujne kose, nestašnih uvojaka, osmeha sa
lica... Šta joj se moglo desiti? Sedeo je tako, zamišljen i posmatrao
zgradu preko puta. Sada je Toikela bila sva zajapurena, sa rukama na
ustima. Mora da je bolesna, pomisli Mizalin. Pa to je strašno!
Od tada je dolazio
svako veče da je gleda, makar na pet minuta.
Gargojli su bili
nemirna stvorenja - noću ih nije držalo jedno mesto. Stalno su obilazili
krovove kuća, u potrazi za kakvom razonodom. Katkad bi to bila njihova
senka bačena na prozor tako da prestravi bakicu unutra, katkad bi to bio
kamenčić koji bi hitnuli u prozor zaljubljenog para... na skoro sve
nestašluke su bili spremni. Tokom noći znali su i ceo Pariz da obiđu,
probude, uznemire. I tek bi se pred zoru vraćali na svoje počivalište.
Ljudi nisu smeli znati za njihove aktivnosti, ne. Oduzeli bi im slobodu,
sitna zadovoljstva.
Mizalin je bio čudna
sorta. Jeste da ga nije držalo mesto, ali nikad ne bi otišao mnogo
daleko. Posle ne bi mogao da se vrati na vreme da vidi Toikelu. Svoje malo
skrovište pronašao je on odavno, ima tome nekoliko godina. I od tada je
skoro svako veče provodio posmatrajući mlado stvorenje kako odrasta,
kako se veseli, tuguje. Nije na samom početku toliko obraćao pažnju na
nju, razume se. Bila mu je interesantna tako mršava, činilo mu se da se
jedva drži da nogama, i da će se pri svakom koraku srušiti, ali se
iznenadio u kakav se cvet, posle izvesnog vremena pretvorila. Skrovište
koje je otkrio ga nije pokrivalo celog - virile su mu oči i vrhovi krila,
ali Mizalin se nije puno brinuo. Ljudi gotovo nikad nisu obraćali pažnju
na gargojle. Samo turisti, i to po neki. Tako je mirno mogao da uživa u
svom blagu.
Kada je Toikela
dovoljno porasla da je mogla sama da izlazi uveče, Mizalin ju je katkad
pratio, uglavnom kada bi smogao dovoljno snage za tako nešto. Išla je često
u pozorište, sa drugaricama, šetala se dugim ulicama i parkovima, jela
sladoled i pila toplu čokoladu. U jednom je tako pohodu Mizalin saznao i
njeno ime. Tu noć je presedeo u skloništu zagledan u Toikelin prozor.
Ujutro ga je prevario san. Toikela samo što je bila ustala, i prišla
prozoru da ga otvori, kada se gargojl trgao iz dremeža. Spavao je na
pogrešnome mestu! Nikad neće saznati da li ga je tada videla. Nije ni želeo
da zna, kad malo bolje razmisli. Zna samo da je sa groznicom na usnama, sačekao
da se devojka spremi i ode na posao, jer je tada već radila, kao prodavačica
cveća, a potom se krišom, da ga neko ne vidi, odvukao do svoga mesta, na
ivici zgrade. Ceo dan ga je peklo sunce, bio je nervozan i nije mogao oka
sklopiti. Pogledom je tražio njene skute, ali ih nije video do večeri. I
tada, tek tada je shvatio zašto ga hvata groznica kad je ugleda, zašto
se preko njegovih obraza prevlači patina kada pomisli na nju...
Drugi gargojli to nisu
mogli da razumeju. Potvrdili su to uostalom i pre neko veče. Mizalin je
bio zadovoljan zbog toga. Presretan, zapravo. Jer njegovoj se Toikeli vraćala
boja u lice, snaga u mišiće i svakim je danom bivala sve lepša. Toliko
lepa da se Mizalin prepade. Da nije zaljubljena? I ako jeste, u koga?
Misli su ga razdirale, iznutra. Toliko da su se pojavile prve pukotine na
njegovom lepo obrađenom telu i krilima.
Zaokupljen ovakvim
mislima nije ni primetio jednoga dana kako je Toikela stala na svoj prozor
i zagledala se u njega. Ili mu se to samo učinilo? Sa mesta na kome je
stajao nije baš dobro mogao da vidi, posle nekoliko vekova, vid vam ipak
oslabi, i Mizalin napreže sva svoja čula. Učini mu se da se Toikela
osmehnula! Njemu?! Zar je moguće? Ona se nežno odvoji od prozora, ne
zatvorivši ga, i priđe svome radnom stolu. Tek tada gargojl primeti da
je sto namešten ispod prozora, dok je stalno stajao kod suprotnog
zida, taman tako da je uvek mogao da vidi Toikelina uspravna leđa
dok radi, ili kako se tresu dok plače... Devojka sede polako na svoju
stolicu, uze olovku u ruke i poče da crta. Crta li ona to... Mizalin se
toliko izvio preko ivice, da je pomislio da će se odlepiti i poleteti.
Lepotica je sedela i predano crtala. Gargojl se nagnu još malo, i u tom
trenutku Toikela ustade od stola, i ode u drugi deo sobe, koji mu sa ovog
mesta nije bio vidljiv. Ali, gargojl zapazi da je papir, na kom je crtala,
ostavila tako da je mogao na njemu da vidi... svoj lik...
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak