DIKINO OKO

Bila jednom jedna devojčica, Dikino oko su je zvali. Imala je plave uvojke, veselu glavu i hitre noge.

Nije volela da ide u školu, niti je volela da uči. Umesto toga bi se po ceo dan igrala sa drugom decom u parku preko puta ulice. Najviše je volela da pravi stoj na rukama, ili da se igra školice. A kad bi je majka pozivala da dođe kući na ručak, devojčica bi se pravila da ne čuje i povlačila se u najudaljeniji deo parka.

Roditelji su na sve načine pokušavali da je privole da uči. Pretili su, kažnjavali je, obećavali batine. I ispunjavali obećanja. Ništa, međutim, nije pomagalo. Dikino oko je popuštala u školi i roditelji su bili toliko očajni da su je najzad ucenili: ili će da bude odlična, ili neće ići na more.

Devojčica je bila očajna. Znala je da ima toliko loše ocene, da čak i kad bi zagrelaja stolicu, ne bi stigla da popravi prosek. Pa opet je prionula na učenje. Na svakom času se javljala da odgovara, a pred očima joj toplo i radosno more.

Učitelji i učiteljice su se čudili ovoj promeni i zadovoljno klimali glavama. Dikino oko nije bila nemirno čeljade. Samo je bila rasejana, zaljubljena u igru i prirodu, a ponajviše u more. Da ne ode na more, pa to bi bilo toliko strašno, kao kad bi izgubila sve lutke koje je imala!

Roditelji su bili zadovoljni promenom. Dikino oko se sve ređe igrala u parku, a sve više vremena provodila nad knjigom. A noću bi, dok bi se prevrtala u krevetu, tužno uzdisala za morem. Sanjala bi kako je talasi miluju po nogama i kako joj vetar šapuće najčudesnije priče na svetu.

Tako je došao kraj godine. Sva su se deca radovala, samo je Dikino oko bila tužna. Jer, uz sav trud koji je uložila, nije postigla odličan uspeh. Bila joj je potrebna samo jedna petica, još samo jedna, i to iz engleskog, pa da bude odlična. Znala je da će se roditelji ljutiti i da će biti razočarani, ali joj je najžalije bilo to što more neće videti cele godine.

‚A šta ako i sledeće godine ne budem odlična’, pomislila je Dikino oko i pretrnula. ‚Šta ako nikad više ne vidim more’, pomisli i zajeca. Stajala je na sred školskog dvorišta. Zvono se oglasilo poslednji put i roditelji su već došli po svoju decu. Samo je Dikino oko stajala sama i uplakana.

Kad ju je majka dovela kući tog dana, ispričala je ocu šta se dogodilo. Dikino oko je sva ustreptala stajala na vratima od svoje sobe i prisluškivala. Znala je da to nije bilo lepo, ali morala je da čuje šta će tata da kaže.

A tata je ćutao. Dikino oko spusti lepu, plavu glavicu i proguta suze. Znala je šta to znači.

Novu školsku godinu Dikino oko je dočekala u poslednjoj klupi. Bila je bleda i ispijena. Nestalo je rumenila iz njenih obraza, nije više nožicama živahno vrtela ispod klupe, niti je sanjivo gledala kroz prozor. Bila je mirna i tiha i predana nastavi.

Dani su se nizali jedni za drugim, a devojčica je bila sve tiša i sve bleđa. Druga su se deca smejala na času, došaptavala, dobacivala papirićima, šutirala ispod stola, samo je Dikino oko gledala ispred sebe ili beležila vredno u svesku sve što bi učiteljica ispričala na času.

Kad bi majka došla na otvorena vrata, sva bi sijala od radosti. Njena je ćerkica bila najbolja u razredu. Za nagradu bi dobijala lutke, lopte, čak se u kući raspravljalo da li da usvoje slatku, tigrastu macu iz komšiluka.

Dikino oko nije ni pogledala nove lutke, nijednom se nije poigrala s loptom, a komšijsku macu je uštinula za rep tako jako, da je ova cijuknula i pobegla. Roditelji su je tražili nekoliko dana i kad je nisu našli, obećali su ćerkici (ne znajući šta je učinila) da će joj kupiti psa.

Tako je prošlo prvo polugodište.

Kako je vreme odmicalo i kako su se časovi nizali, a građa postajala sve obimnija i teža, tako je Dikinom oku popuštala pažnja. Bila je toliko bleda, da joj se koža na suncu činila gotovo prozirnom. Osmeha je potpuno nestalo sa njenog lica.

Na pitanja je odgovarala polovično, zamuckujući i zastajkujući, ponekad bi čak i odustajala na pola odgovora i sedala nazad u klupu, iako je znala da nastavi dalje. Roditelji su očajavali.

Sve vaspitne mere koje su znali su već primenili: bilo joj je zabranjeno da se igra sa drugom decom u parku, da ide na rođendane, da joj druge devojčice dolaze u posetu, o lutkama da i ne govorimo.

Dikino oko je prestala da spava, da jede, da priča. Ležala je u krevetu i tresla se u groznici. Buncala je nerazumljive reči i mahala rukama, kao da želi nekog čvrsto da prigrli. Na trenutke bi je savladao san, ali bi se vrlo brzo budila i bezglasno jecala.

Tako je prošla cela zima i došlo proleće. Ili je bar trebalo da dođe. Ušli su duboko u april, a drveće nikako da ozeleni i sneg nikako da se povuče sa planina i iz grada. Svi su se čudom čudili. Odavno nije bilo ovako ljute zime.

Dikino oko za to nije znala, a i da je znala ne bi marila. Ona je sanjala o moru, o nepreglednoj plavoj površini, o šarenim kamenčićima i modro zelenim travkama. Sanjala je kako roni i skače u more, kako se sunča na plaži i pravi zamak od peska.

Maj je već bio pred izmakom i nazirao se jun, a beli snegovi su pokrivali svaku kuću i svaki prag. Ceo je grad, cela zemlja bila pod uzbunom. Svuda su stolovali sneg i led. Iz gradova na priobalju su javljali da je nivo mora zabrinjavajuće opao.

Devojčica nije ustajala iz postelje. Njeno je stanje bilo sve gore. Disala je sve teže i sve ređe dolazila k svesti. Pregledali su je svi lekari iz grada i zemlje i nisu joj našli leka. Niko nije znao kako da joj pomogne.

Sve dok jednog dana na vrata od stana nije zakulaca jedna pogurena baka. Zamolila je da je prime u kuću, a kad su joj skuvali čaj i poslužili kolačima, zatražila je da je odvedu kod male. Roditelji su bez reči ustali i poveli je u sobu.

Starica se jedva držala na nogama. Bila je seda i izborana, ali su joj oči i dalje bile žive. Ruke su joj se tresle, a glas podrhtavao dok je govorila. Jedva je uspela da se namesti na krevetu pored devojčice.

Pogledala ju je sažaljivo i dodirnula obraze. Prislonila je uho uz njene vrele usnice i pažljivo saslušala šta to dete bunca. Kad se pridigla, tužno je zavrtela glavom. Uzela je veliku, poderanu torbu sa patosa, stavila je u krilo i otvorila.

Roditelji su stajali na vratima sobe i kršili ruke. Nisu puštali ni glasa od sebe. Starica na njih nije ni obraćala pažnju. Iz torbe je izvadila staklenu bočicu, otvorila je nespretnim rukama i kanula nekoliko kapi na detetove usne.

„Ovo će da joj pomogne, ali je neće izlečiti”, rekla je promuklim, ozbiljnim glasom. „U njoj sedi jedna želja i dok joj se ne ispuni, dete neće moći da ozdravi. A koja je to želja”, ovde starica napravi pauzu i prekorno pogleda u roditelje, „to vi znate bolje nego ja.”

Starica se osovila na nesigurne noge, pozdravila se sa roditeljima, poželela im sve najbolje i otišla. Predveče toga dana Dikino oko otvori oči i osmehnu se. Roditelji su stajali iznad njenog kreveta i plakali od radosti.

Potom su seli na krevet, majka u visinu glave, otac kraj nogu, i šaputali kao omađijani:

„Idemo na more, čedo, idemo na more.”

Istog je trenutka, kako su to izrekli, priroda počela da se budi. Sneg se polako otapao, temperature su rasle, čak su se i laste vratile pod prozore. Svi su građani izašli na ulice, da uživaju u poju ptica i sunčevoj toplini.

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak