DEDA MRAZ
’’Ne
volim Novu godinu. Večito sam sam, na hladnom, večito u žurbi, nikad
odmora, niko da me zameni.
’’Treba
do svakoga da stignem do ponoći i vratim se praznoj i hladnoj kući na
Severnom polu. Kada se zaustavim ispred kuće, napojim i nahranim irvase,
i kad uđem u tu pustoš koju nazivam domom, i skinem kaput i kapu, ostaju
brada i brkovi, stomak, guste, sede obrve. Takav sam. Star i umoran. Šta
ću? Nema ko da me zameni.’’
Starac
se bolje namesti u fotelji kraj kamina, i provuče promrzle prste kroz
umornu bradu.
’’Pokloni?
Od koga?’’, nastavi razmišljanje sa setom.
’’Jelku odavno ne kitim, jer želja nemam. U stvari imam, samo
jednu, ali ne vredi. Ta se nikad neće ispuniti. Umoran sam. Kada bih samo
mogao malo da predahnem. Treba sakupiti sve poklone i razdeliti ih pre
ponoći. Sutra je opet Nova godina. Ne. Ne na Zemlji. Ima i drugih
svetova, i druge dece na tim svetovima. I treba svuda da
stignem.’’
Podigao
je noge na malu stolicu kraj fotelje i masirao ih časak, kako bi mu se
povratila cirkulacija.
’’Star
sam. Ne osećam to u krevetu, kad mi glava sama padne od umora, mada se
trudim da je spustim na jastuk, niti u kostima, pokretima, pri hodu ili u
vazduhu, već u mislima. Sve ovo mi više ne pričinjava zadovoljstvo.
Postalo je mučenje.’’
Starca
iz razmišljanja prenu nekakva buka koja je dolazila spolja. Izašao je
polako napolje, ali velikih, crvenih kočija nije bilo u dvorištu. Na
njihovom mestu su stajali pokloni, svakakvih oblika i veličina, za koje
je znao da su njemu ostavljeni.
Iznad
kuće proleteše kočije i irvasi ga pozdraviše, dok Deda Mraz radosno
mahnu rukom.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak