BRKA
Brkovi
mu behu raskošni.
Negovao
ih je sa retkom strpljivošću u junaka. I bio neizmerno ponosan na njih.
Skrivali su tanka, crvena usta i padali preko grudi do pojasa, oko kojeg
ih je vezivao. Bili su gusti, crni i ljuti.
Niko
se nije bojao Brkinog pogleda koji je bio neobično blag za junaka
njegovog kova. Ali su se zato svi redom bojali surih brkova. Kad taj brkom
ošine, junak na konju ne ostane.
Hajduk,
čije je pravo ime bilo Ekon, ali nije voleo da ga tako zovu, bio je pravi
strah i trepet u zemlji u kojoj je živeo. Svi koji su prolazili kroz Maur
šumu su plaćali suvim zlatom ili golim životom u koliko nisu znali na
kog su se junaka namerili.
Tako
je Brkin srebrni mač, što ga je sam iskovao, posekao devedeset i devet
junaka. Jer, mač je bio produžetak junakove leve ruke. U njemu je čovek
mogao da se ogleda, a korice su, jedine u celoj zemlji, bile ukrašene
predstavom troglavog zmaja.
Nije
oduvek nosio mač u levoj ruci, ali kad je u jednom ljutom boju zadobio
ranu od koje je bolovao godinu dana, odlučio je da se usavrši. Naučio
se tako što su mu drugovi desnu ruku vezivali brkovima i potom se borili
protiv hajduka. Ni jedan nije prošao bez težih povreda.
Kad
se nije tukao, vreme je provodio u priči. Tada bi obično sedeo pored
vatre, trljao sure brke, smejuljio se kratkim, ali čestim ‘He, he,
he’, koje je dolazilo iz stomaka, dok bi mu se sitne oči caklile.
Jednom
je u šumu zalutao nekakav starac. Poguren, sa štapom, jedva se držao na
nogama. Brka ga je vrebao iza jednog drveta, ali kada se starac srušio na
sred puta, junakova ruka skliznu sa mača i hajduk pritrča starcu.
‘’Oče,
mogu li da Vam pomognem?’’
‘’Kasno
je za to, sine’’, prošaputao je starac, čije su samo oči
odavale znake života. Ali, kakve su to oči bile! Teške, tamne, a opet
su sijale tolikim sjajem da je Brka morao da skloni pogled.
Uzeo
je starca u naručje, odneo ga u svoje skrovište i počeo da vida. Nakon
nekoliko dana starcu je bilo bolje, ali još uvek nije bilo nade da će
ustati iz postelje. Ipak, toliko je bio ojačao da je mogao da se uspravi
i zapodene razgovor.
‘’Pričaj
mi o sebi, sine’’, bilo je sve što je rekao.
I
Brka je pričao. Pričao nezaustavljivo, bez prećutkivanja, sve zgode i
nezgode, sva dela i zlodela koje je počinio. Kad je završio sa pričom,
starac je zatvorio oči i izdahnuo.
Brka
je sedeo u dnu kreveta, poguren, nem. Bio je skrhkan. Pokrio je starca i
otišao.
Vratio
se posle tri dana, uzeo netaknuto telo i odneo ga na brežuljak koji je
podigao starcu u čast. Položio ga je u jamu, skinuo lanac sa krstom i
stavio ga pokojniku u ruku, mač položio podno nogu, a brkove odrezao i
položio pored starca.
Kada
je sve to obavio, postojao je jedan trenutak, a potom zakopao grob i
postavio ploču u obliku pokojnika sa raširenim rukama.
Potom
je klekao kraj groba i zaplakao.
U
to započe grmljavina i nevreme i Brka se podiže da krene, kad se otvori
nebo i teške i tamne oči pogledaše odozgo na junaka.
‘’Hodi,
sine moj’’, obratiše mu se belo-sivi oblaci, koji počeše da
se skupljaju i formiraju bradu koja se spusti do hajdukovih nogu. Brka se
uhvati za bradu i osmehnu.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak