AJIRMA
Sedeo
je u omiljenoj fotelji i razmišljao.
Veče
se odavno spustilo na granje okolnog drveća i starac je jače osećao
tugu u kostima. Nije voleo ovo doba dana, a opet mu se radovao kao nikada
pre.
Dani
su bili dugi i topli, ali ih je Riko slabo primećivao. Trudio se da ne
misli na svetlost dana, na hranu ili bolove u krstima, već samo na mirno
veče i sreću koju će mu ono doneti.
Dim
iz lule se uzjogunio, upleo oko koščatih prstiju i pobegao ka sredini
sobe. Noge su počivale na niskoj stolici sa dušekom, a leva ruka u džepu
od kućnog mantila.
Poslednjih
godina tu je najčešće boravila. U početku, Riko ju je tamo spuštao
svesno, i stezao Ajirmino pismo, koje je napisala neposredno pred smrt.
Kasnije, kako je vreme odmicalo, ruka se sama spuštala na ivicu džepa i
hvatala se za parče papira, kao da joj je ono jedini oslonac u životu.
Možda
i jeste bilo, pomišljao bi kadgod Riko. Možda i jeste bilo.
Veselo
neko devojče bejaše Ajirma. Razigrana, poletna, lagana, sve ono što
Riko više nije bio. Breme života ga je pritiskalo – mislio je, kada ju
je upoznao - da teže neće poneti. Mislio, i prevario se.
Jer
sada, dok danima sedi zavaljen u fotelji, pućka, i kroz prozor gleda, veće
breme nosi. Toliko teško, da nikada ne bi mogao da ga pomisli, uobliči,
sebi u najcrnjem snu predstavi; da ga nije zadesio, da mu se ne zalomi.
Devojče,
koje je toliko voleo, koje mu se u kuću uselilo, kao mladi, bojažljivi
cvetak - to devojče što je imanje vodilo, poslove sređivalo - više ne
beše.
Nisu
dugo bili u braku, Ajirma i sin mu. Kada ju je Ramet doveo, starac se
zapitao gde je našao takvu lepotu, i čime li ju je samo osvojio? Bili su
dva sveta: snajka puna snage i snova, sin večito mrgudan, zlovoljan.
Lepo
je dočekao devojče, ugostio kako dolikuje njihovoj staroj kući i imenu,
darivao je, i povukao se u svoje odaje, da ne smeta. Dani su proticali u
miru. Ajirma se nije nametala, već se trudila da ispoštuje mir koji je
Riko prećutno zahtevao; samo bi, katkad ušla u sobu da donese kakvo
posluženje.
To
je godilo starcu, iako nije hteo sebi da prizna. Godilo mu je i više nego
što je toga bio svestan. Ovo je bio prvi put za dvadeset godina da neko
toliko vodi računa o njemu. Još od kad je bio dete, pre odlaska u školu,
nije osetio toliko nežnosti sakupljeno u krhkom telašcu.
Toliko
ga je na sestre podsećala - likom, stasom, veselošću, toliko na majku -
uzdržanošću, mudrošću, strpljenjem. Bila je starmala, presudio je, i
to mu se dopalo. Toliko, da je poremetio svoj mir, osamu i preselio se u
baštu, gde je Ajirmi bio lakše dostupan.
Primetio
je odobravanje sa snajkine strane, čak oduševljenje. Zapazio je koliko
se upirala da sakrije radost u prstima, dopuštao joj je da ga mazi
postupcima, ljubi ukusnim jelima, koja je Riku pripremala umesto mužu rođenome.
Sin
je vreme često provodio van kuće; kasno je i retko dolazio, kratko bi
posedeo sa ženom, posavetovao bi se štogod, spustio poljubac u mirisnu
kosu, i odlazio na počinak, umoran, iscrpljen, nezadovoljan. Pored
‘vake žene! Nesreća, velika nesreća, veća od svih ratnih stradanja
kojima je starac bio očevidac.
Znali
su danima da sede u bašti. Riko je često pričao: kako se koje cveće
gaji, kako se sprema ćuretina, hleb mesi, koliko pasulj treba da odstoji.
Ajirma bi slušala, sa žarom u očima, i činila sve kako bi joj svekar
govorio.
Mada
je osećao da je snajki sve to poznato, opet je pripovedao: posteljina se
valja provetravati, prašina brisati, cveće okopavati; i Ajirma je slušala,
zahvalno, pokušavala da učini pokrete nespretnim, kao da neke radnje čini
prvi put, ali starac je lovio njenu rutinu, lovio spretne prste, i ćutao.
I osmehivao se sa odobravanjem.
Ponekad
bi oslikao savet primerom iz mladosti, kako to već stari čine, a devojka
je upijala svaku reč, pokret, na takav način, tolikom prisnošću, da se
Riku srce topilo od miline. Pod stare dane našao je mir i sreću kojoj je
oduvek težio.
Starac
otposla dim ka sredini sobe, gde se najlakše mogao videti na slabom
svetlu, što je dolazilo od baštenskih vrata. Zamišljen, nije ni
proverio da li treba da dopuni duvan, već je istresao lulu u pepeljaru i
posegnuo za vrećicom na stočiću sa desne strane. Drhtavim prstima je
napipao vrećicu od jelenske kože i nežno je pomilovao.
Malo
je detalja iz detinjstva Ajirmi preneo, jer ih je malo i pamtio. Bio je
mirno dete, toliko se sećao: dok bi se druga deca igrala loptom, on bi
sedeo na vrućem kamenu i posmatrao ih. Seća se da su mu, ipak, miliji
bili miris lovora iznad krovova kuća i huk talasa u vedrim noćima.
Trst
je bio mesto njegovog rođenja. Riko nije uspevao da udovolji Ajirminoj želji
i opiše grad u kojem nikada nije bila, jer se malo toga urezalo u pamćenje:
samo nekoliko starih zgrada, Katedrala, kamene ulice, vrelina dana, i malo
čega još.
Slabo
se sećao prvih dana škole. Voleo je da se šeta po velikom kamenom dvorištu,
da sluša, kao omađijan, maštovita izlaganja učitelja, ali se za drugu
decu malo interesovao. Pošto je bio dobar đak, primili su ga na vojnu
akademiju, prvo u Mariboru, a potom u Beču.
Riko
odloži vrećicu sa duvanom nazad na stočić i potraži šibice. Nije spuštao
pogled, već je prstima prelazio preko hrapave površine, sve dok se nisu
susreli sa izvađenim palidrvcem. Kresnu šibicu i udahnu duboko, jer je,
uprkos svim pretrpljenim strahotama, voleo miris fosfora u nosnicama. Povuče
dim brzo, i priseti se:
Kada
je rat izbio, baš je završio školovanje i odmah je, kao ’fenrih’,
to je tada bio početni čin, otišao na ruski front. Nakon nekoliko
meseci borbe opkolili su ih Rusi u tvrdjavi Psemisl. Ajirmine se zenice šire,
ustašca proizvode tanušno ‘Haaa’, kao kada se deca nečega uplaše.
Oko
dve hiljade pruskih junkera je htelo da se probije iz tvrđave na konjima,
ali je naletelo na desetine ruskih ’maksima’, mitraljeza, te su skoro
svi izginuli. Ajirmine ruke se nervozno dižu ka ustima i pokrivaju ih,
kako to već ženice čine kada su u čudu, ili strahu. Najstrašnije je
bilo to što su Rusi prvo pucali konjima u noge, pa tek onda po ljudima:
njištanje konja i zapomaganje ljudi je bilo nesnosno.
Riko
nazire suze u očima, te zastaje brižno. Podiže se i odlazi u radnu sobu
po još duvana za lulu. Kada se vratio, devojčine oči su bile crvene i
sjajne, osmeh joj je titrao na usnama, ali je lice bilo bledo, i Riko je
znao da je plakala. Blesavo dete, zašto ga tera da joj priča takve
stvari, kada je samo uznemiravaju?
Posle
toga su i preostali Austrijanci počeli da se povlače, najpre uređeno,
da bi se ubrzo dali u bekstvo. U opštem metežu koji je nastao, Riko je
dobio šrapnel u potiljak (bio je samo okrznut), i pao na zemlju krvave
glave. Vojnici koji su prolazili su zaključili da je pao mrtav, i nisu se
ni zaustavili da provere.
Tako
su Rikove sestre dobile telegram u kojem je pislao da je ‘časno poginuo
braneći otadžbinu’.
Ajirma
se zaplaka. Starac bi po kosi da je pomazi, da joj kaže: ‘Ne plači,
nije to vredno suza’, ali se suzdržava i šalje je u sobu, kako bi dala
sebi oduška.
Predveče
će se razgovarati.
Starac
se osmehnu. Posmatra sa velikom pažnjom dim na sredini sobe, kako se
provlači kroz staklena vrata u ramu od mahagonija, i odlazi u neveliku baštu,
u kojoj je proveo tolike radosne sate. Potom umorno sklopi oči.
Kada
je došao k svesti, Riko je iznad sebe ugledao nekoliko kozaka - bio je
zarobljenik. Primećuje da Ajirma sada bolje ‘podnosi‘ strahode koje
su ga zadesile u ratu. Da li se to suzdržava kako ga ne bi brinula?
Rusi
su sve zatvorenike slali u Vladivostok, gde su dobijali dve kopejke dnevno
i pravo da se slobodno šetaju gradom - jer, ko je mogao i da pomisli da
će neko pokušati da beži 5000 km daleko od fronta?
Ali,
Riko je za nekoliko meseci toliko naučio ruski da je mogao da se
sporazumeva. Nije prošlo mnogo kad je sa još petoricom drugih oficira
pobegao iz Vladivostoka.
Preobučeni
u ruske mužike, polako krenuše ka zapadu – za šta im je trebalo nekih
5-6 meseci, što vozovima, što kolima i trojkama, što pešice. Vidi
radost u Ajirminim pokretima, vidi kako se nestrpljivo meškolji u
pletenoj stolici, iščekujući rasplet događaja.
Na
žalost, samo su dvojica uspela, ostale su pohvatali Rusi.
Stigli
su do linije fronta, i to noću. Iz rupe od granate, čuli su razgovor na
nemačkom jeziku. Rikov drug je, i pored toga što ga je Riko upozorio:
‘Noć je. Svi su nervozni. Pucaće odmah. Sačekajmo do jutra, pa ćemo
se predati kao da smo ruski mužiki‘, ustao, digao ruke i povikao da je
Austrijanac.
U
tom se momentu zapucalo sa svih strana. Čovek je dobio rafal preko prsa i
pao na mestu mrtav.
Ovoga
puta Ajirma se zaplaka tako snažno i tako iznenada, da starca kosnu u
grudima i on iste sekunde ustade, priđe mladoj ženi i pridržavajući
je, pomože joj do sobe. Obećao je sebi da više neće pričati ratne
grozote, pa ma koliko navaljivala.
Staklena
vrata se zalupiše i Riko se trgnu, iznenađen. Namesti bolje ćebe preko
nogu, povuče još jedan dim iz lule, pa pogleda na stari sat sa
klatnom, u uglu sobe, i pomisli: ‘Još nije vreme, strpi se‘.
Kada
se situacija malo smirila, Riko je digao ruke i predao se. Uzdah olakšanja
je došao iz dela bašte gde je sedela Ajirma. Trebalo im je nekoliko
nedelja pre nego što su ustanovili Rikov identitet. Vratio se svojoj
jedinici, sada kao poručnik.
U
tu čast ženica je napravila pravu malu gozbu.
‘Možda
bih mogao da pređem u baštu?‘, pomisli starac i prvi put te večeri
odvoji usta od lule. Začkilji u pravcu bašte i dobro odmerivši snagu u
rukama, polako ustade. Koraci su mu bili slabi, drhtuljio je i klatio se,
ali ni na trenutak nije izgubio baštensku stolicu iz vida.
Sahrani
su prisustvovali svi Rikovi prijatelji i poslovni partneri. Stari je sedeo
iznad rake u pletenoj baštenskoj stolici i pričao, u sebi: ‘Ovaj ti je
mila (sada kada Ajirme više nije bilo, mogao je sebi da dozvoli izvesnu
dozu prisnosti) vlasnik pilane, a ovaj drži pivnicu. Vidiš svi nose
crninu.‘
Ajirmina
smrt umesto da zbliži dva muškarca, samo ih još više otuđi. Riko je
bio duboko ubeđen da se devojka nije slučajno udavila. Posle sahrane je
pozvao sina u radnu sobu i saopštio mu da mu daje tri nedelje da se
spakuje, i da ga otpušta (celu noć je tražio baš taj izraz) bez godišnjeg
izdržavanja, već mu samo daje džeparac za prvo vreme dok se ne snađe.
Kada
je Ramet, u besu kakav starac do tad nikad nije video, zalupio vrata za
sobom, Riko je, po prvi put nakon Ajirmine smrti, bio spokojan.
Vetar
se promeškolji u krošnjama drveća i to omete starca u razmišljanju.
Pogleda uprtog na popločanu stazu koja je, krivudajući, vodila kroz baštu
do kraja malenog imanja, nije odvajao prste od lule. Bolje namesti jastuk
iza leđa, zatvori oči i prepusti se svežem povetarcu.
‘Još
malo‘, priseti se i steže pismo u džepu.
Kada
su Ajirmu doneli sa olupine, bila je sva u ranama, pocepane haljine. Rikov
lični doktor ju je pregledao, a kasnije ju je, kada je ustanovio smrt
davljenjem, okupao i priredio za sahranu.
Riko
je probdeo celu noć više Ajirmine glave, u pletenoj baštenskoj stolici;
pričajući razne ne-zgode kroz dva rata: bio je u ruskom, italijanskom,
nemačkom zarobljeništvu, šest meseci u logoru ‘oslobodioca‘ četrdeset
i pete godine, bio odlikovan Belim orlom sa mačevima.
Sada
je mogla sve to da sluša, sada, kada je prošla kroz svoj lični pakao.
Nakon
što se Ramet ‘iselio‘ iz kuće, starac je ostao sam sa poslugom. Da
sin zapravo nije odmakao dalje od baštenskog praga, to svet nije mogao da
zna. Kao ni to kako se rastao od ovozemaljskog života.
Noć
pre nego što će da otputuje Ramet je došao da se izrazgovara sa Rikom.
Šta je tačno hteo, starac nikada neće saznati, a nije ga ni bilo briga.
Interesovalo ga je samo ono što se dešavalo posle.
Tek
što je izašao na baštenska vrata, preko kamene staze iz dna bašte došetala
je Ajirma, u belom, gotovo prozirna. Sin se povukao korak unazad, sapleo
se o dovratak i pao na leđa u tamu radne sobe. Riko nije mogao da vidi
izraz na njegovom licu u tom času, za čim će još dugo potom žaliti.
Starčev
pogled je bio prikovan za Ajirmu, oka nije mogao da odvoji od nje. Čuo je
kako Ramet pokušava da stane na noge, kako pada i povlači se unazad, ali
ga nije video. Prilika je prošla pored starca, ne okrznuvši ga. Riko
oseti hladan povetarac na licu i oštar bol u grudima u trenutku kada je
prošla i ušla u radnu sobu bez reči.
Šta
se dalje dešavalo, stari nije znao, čuo je samo povlačenje tela po
patosu sobe, nekakvo krkljanje, mora da je Ramet pokušavao da progovori,
ali nije uspevao. Još je čuo krik, koji dokle god je živ neće
zaboraviti, a potom se sve umirilo.
Nakon
nekog vremena starac je smogao snage da se pokrene i uđe u radnu sobu.
Ramet je ležao na podu sa glavom oslonjenom o zid suprotan ulazu - dotle
je stigao u bežanju. U sobi više nije bilo nikog. Sluge su dotrčale i
provalile vrata.
‘‘Iznenada
mu je pozlilo‘‘, bilo je sve što je rekao. Potom je pao u postelju.
Doktor
je ustanovio da je Rametu prepuklo srce, što je moglo da se desi samo u
slučaju prevelikog stresa ili straha, i na sva navaljivanja na starca,
nije uspeo ništa bitno da ustanovi. Riko je trvdio da je zaspao u
omiljenoj stolici i da ga je iz lakog dremeža probudio sinovljev krik.
Noć
nakon Rametove sahrane Ajirma je došla ponovo. Sela je u baštensku
stolicu preko puta starca i počela da šije.
Dugo
je ćutao.
A
onda je samo provalilo iz starog, kako mu nedostaje, kako je plakao kao
malo dete kada su mu saopštili da je umrla, kako je plakao nad pismom
koje je za sobom ostavila, kako mesecima oka nije sklopio...
Ustala
je, lagana kao perce, bleda kakva je oduvek bila, prišla mu nečujno,
zagrlila ga jednom rukom, poput deteta, i pustila da se isplače.
Od
tad je dolazila svako veče.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak