PRIKAZI
Naš Trag, časopis za književnost i kulturu
Prva
radio-drama na srpskom jeziku, „Ja, gospodar ja’’,
objavljena je 1939. godine. Od tad pa do danas, iako je u svetu priznata i
cenjena, kod nas je radio-drama ostala na margini, nepriznata, i pored
toga što se u ovom žanru okušalo preko pet i po hiljada naših pisaca.
Ni jedan časopis koji se bavi književnošću, kulturom, likovnom i svim
ostalim umetnostima, ne bavi se, niti se ikada bavio radio-dramom.
Međutim,
1994. godine je pokrenut časopis čija je uređivačka politika bila u
mnogome drugačija. Naime, časopis Naš trag iz Velike Plane, je
uspostavio stalnu saradnju sa Dramskim programom Radio Beograda. Iako ima
milionske slušaoce, mnogi ne znaju da se radio-drame i dalje izvode i da
su se brojni, ako ne i svi, naši pisci okušali i na ovom polju.
Tako
smo u prošlim brojevima ovog časopisa imali prilike da čitamo drame
Milana R. Simića, urednika časopisa Naš trag, Marije Puškaš, i
radio-drame Aleksandre Urošević, Petra Mihajlovića i Tihomira Ilića.
Postoje,
međutim, i druge rubrike po kojima se ovaj časopis izdvaja od svih
drugih. Tu je rubrika o fantastici, sa pričama članova kluba
„Lazar Komarčić’’ (Ilije Bakića, Aleksandra Markovića,
Gorana Skrobonje, Ivana Nešića, Vladimira Lazovića i mnogih drugih),
rubrika o stripu (u kojoj su predstavljeni umetnici poput Borislava
Grabovića i Mitre Vladuša, Milivoja Krstića, Tadije Savića i drugih),
geopolitici (sa do sad neobrađenom temom o geografiji pravoslavnih naroda
sveta, o kojoj piše Zoran B. Marinković), fotografiji (u kojoj su
predstavljeni umetnici poput Milančeta Markovića, urednika prvih
nekoliko brojeva prve serije Našeg traga, Marjana Mišića, Gorana
Bandelje, Jasmine Miletić i mnogih drugih), šahu i umetnosti, filmu,
poeziji, istoriji, likovnoj umetnosti; kao i rubrika koja kreće od sledećeg
broja o aforizmima, pokrenuta u saradnji sa izdavačkom kućom
„Alma’’.
Časopis
je prvi put pokrenut 1994. godine u Velikoj Plani. Napravljena je pauza od
četiri godine. Nova serija, u novom formatu je pokrenuta 2002. godine. Na
osnovu svega izrečenog, nije teško zaključiti da se pred nama nalazi
izvrstan časopis. A da stvari budu još lepše, časopis je dostupan i na
internetu, na www.nastrag.org.yu.
Ipak,
najviše i najlepše o samom časopisu može da nam kaže naš sagovornik,
osnivač i urednik prvih nekoliko brojeva stare serije Našeg traga, Milanče
Marković:
TL:
Kad je osnovan časopis Naš trag i ko su bili njegovi prvi urednici?
MM:
Časopis je osnovan u leto 1994. godine, a prvi broj je izašao iz štampe
u novembru iste godine. Štampan je u formatu A4, na 40 strana, u 1000
primeraka. Svi drugi brojevi štampani su u mnogo manjem tiražu. Pokrenut
je u okviru društva „Trag“ koje smo osnovali Milan R. Simić
i ja. Ako baš hoćemo istinu, ja sam mu dao ime i registrovao ga, ali je
Milan mnogo više zalegao na posao od mene i samo zahvaljujući njemu časopis
postoji i danas.
Da
li znaš puni naziv društva „Trag“? Šta nam piše na pečatu?
Društvo stvaralaca i prijatelja književnosti, audio i vizuelnih
umetnosti „Trag“.
Kad sam se sa rešenjem pojavio kod pečatoresca, i kada je video koliki
je naziv, čovek je hteo da me bije. Dvaput je radio pečat. U prvoj
verziji je imao slovnu grešku.
Bio
sam prvi glavni i odgovorni urednik časopisa Naš trag, a Milan R. Simić
je bio urednik kulture. Pošto je on po vokaciji književnik, u tom prvom
broju, a i kasnije, dominirale su rublike iz književnosti, tako da je Naš
trag zapravo bio časopis za književnost, a mnogo manje za kulturu.
Zastupao
sam tezu da pokušamo da od Našeg traga napravimo u neku ruku časopis
koji će moći da se prodaje na kioscima i u knjižarama, da ima i tu
komercijalnu crtu, no Milan se oštro tome suprotstavio, smatrajući da
jedan časopis za kulturu ne može sam da se izdržava i da na kioscima
nema nikakve šanse, da ne postoji koncepcija koja može da prodaje jedan
književni časopis, nije ga zanimala široka publika već odabrana
publika (u čemu je možda i u pravu), tako da meni nije bilo više
interesantno da uređujem jedan takav časopis, i od trobroja 5,6,7
(jul-decembar) 1995. sam mu ustupio uređivačko kormilo, a sam sam seo za
kompjuter i počeo sa tehničkim uređenjem časopisa. Taj posao je mene u
tom trenutku više interesovao od uređivačkog. Zapravo, upravo
zahvaljujući Našem tragu sam naučio kompjuterski prelom teksta.
Međutim,
i dan danas sam drugi čovek Našeg traga, Milan ceni moje stavove i često
se konsultuje sa mnom u vezi nekih tekstova i traži moje mišljenje o
njima. Ja izbegavam taj posao, ali mi ga on uporno nameće. Milan dobro
radi svoj posao, ali voli da proveri sebe tako što se konsultuje sa mnom.
TL:
Koje su teme obrađivane u prvim brojevima? Da li se uređivačka politika
časopisa menjala tokom vremena?
MM:
Kao što sam već rekao, u početku je Naš trag uglavnom bio književni
časopis (list). U prvom broju, na primer, urađen je književni portret
pesnika Aleka Vukadinovića. Štampane su domaće i strane (prevedene) priče,
bio je tu i blok satire (uređivao ga je Milan Beštić iz Beograda), sa
naučnog skupa „U slavu Vožda“ koji se svake godine održava
u Velikoj Plani štampan je tekst Petra Džadžića o Karađorđu, bilo je tu i eseja,
intervjua, ali i blok srpske folklorne fantastike. Već u prvom broju,
dakle, na čak šest strana, štampane su priče koje mogu da se podvedu
pod blok „Srpska folklorna fantastika“: moje dve priče, zatim
priča „Kako je baba Rosa igrala u Đavoljem kolu“, Zlatimira
Pantića i „Četiri čaše“, Vjere Vukšić Vitošević. Sve
ove priče su zapravo izvorne srpske horor priče.
I
u sledećim brojevima se nastavilo sa praksom da časopis uglavnom
publikuje tekstove o književnosti.
Uređivačka
politika se menjala kako se širio krug naših saradnika. Časopis je
napokon postao „časopis za kulturu“ umesto „časopisa
za književnost“. Počeli su da se pojavljuju prilozi iz istorije,
likovne umetnosti, filozofije, filma, i tako dalje...
TL:
Kad je pokrenuta druga serija?
MM:
Poslednji broj (16/17) časopisa Naš trag u staroj seriji štampan je u
proleće/leto 1998. godine. Nakon toga nastupile su ozbiljne krizne
godine, i teška besparica, tako da više nije bilo nikakve šanse da se
nastavi sa štampanjem časopisa. Tako smo, privremeno, prestali da ga
radimo.
Tek
nakon petog oktobra, i zahvaljujući činjenici da je Milan R. Simić
postao odbornik u Skupštini opštine, i njegovim vezama u opštini,
ponovo smo bili u mogućnosti da pokrenemo Naš trag, ovoga puta uz
obimniju i koliko-toliko stabilnu finansijsku konstrukciju koju nam je
obezbeđivala opština iz svog budžeta.
U
drugoj polovini 2001. okopilo se petoro ljudi u Milanovoj kancelariji,
koji su odlučili da uđu u posao oko Našeg traga (neki ljudi su i ranije
s vremena na vreme radili za časopis), i najpre se postavilo pitanje da
li da se nastavi sa starim formatom ili da se pređe na nov, manji format,
kakav neguju i ostali časopisi. Ja sam hteo da se ostane na starom
formatu (interesantniji mi je za tehničko uređivanje), ali sam posle
glasanja ostao usamljen. Da ne bih bio baš potpuni gubitnik, predložio
sam, ako se već ide na smanjenje formata, da to bude format 13 puta 20
santimetara, a to je u stvari format NF časopisa Sirius koji je pre toga
izlazio u Hrvatskoj. Ostali su to prihvatili, i taj format je još uvek u
upotrebi. Mada danas zagovaram novo smanjenje formata, tj. da se pređe na
format džepne knjige, jer je to sada trend u inostranstvu. I Milan je
prilično zagrejan za novu promenu.
Prvi
broj nove serije pojavio se u proleće 2002. godine, i te godine je
objavljeno ukupno pet brojeva, iako je trebalo da se pojavi četiri. To se
desilo zbog specijalnih, tematskih brojeva. Društvo od pet članova
okupljenih oko izdavanja nove serije Našeg traga se vrlo brzo se osulo,
pa je opet sav posao pao na Milana i mene.
TL:
Kako se javila ideja za pokretanje stalnih rubrika o fantastici i
aforizmima?
MM:
Već od prvog broja stare serije časopis objavljuje i priloge iz
fantastike i satiričnu rubliku, u kojoj su sastavni deo i aforizmi.
Satira je išla u svim brojevima stare serije časopisa. Razlog je tome što
je Milan u to vreme uglavnom pisao aforizme, tj. bavio se satirom. A pošto
sam ja svoju prvu NF priču objavio kada sam imao 19 godina, naravno da je
časopis rado posvećivao prostor i naučnoj fantastici. Osim priča u
prvom broju, u broju 10/11 stare serije sam (na naslovnoj strani) objavio
svoju NF priču „2041“, a u broju 13,14,15 i priču
„Napisani svet“. U tom istom broju objavljen je na tri
stranice i tekst Aleksandra B. Nedeljkovića „Bog u naučnoj
fantastici“, kao i njegov „Pogled iz naučne fantstike“
– „SF je tradicionalna“.
Sa
takvom tradicijom, bilo je logično da oberučke prihvatimo ponudu Ilije
Bakiće da za Naš trag uradi blok fantastičnih priča, što je i urađeno
i publikovano 2005. godine u trobroju 2, 3, 4 nove serije, gde se, između
ostalih, nalazi i tvoja priča. A drago mi je da će NF i fantastika uopšte,
postati stalna rublika časopisa Naš trag, mada ne isključujem mogućnost,
ukoliko se pojavi manjak prostora, zbog nekih novih ideja i novih ljudi,
da NF malo i predahne.
TL:
Kad ste i kako saznali za klub „Lazar Komarčić“?
MM:
Za klub „Lazar Komarčić“ sam saznao kada se osnivao, ali se
više ne sećam kada je to bilo, a bilo je davno. Kupovao sam Sirius (od
prvog broja), a pre toga Galaksiju (isto od prvog broja, koji se pojavio u
martu 1973. godine), i uglavnom sam bio upućen u sva dešavanja oko domaćeg
NF-a od tada pa do danas, tako da mi nije promakla ni vest o osnivanju
kluba „Lazar Komarčić“. Da živim u Beogradu, verovatno bih
i ja bio jedan od osnivača ovog kluba.
Naravno,
priče članova društva „Lazar Komarčić’’ će
izlaziti i ubuduće, ali i priče pisaca koji nisu njihovi članovi, jer
smo mi redakcija otvorena za sve saradnike, važno je samo da su radovi
dobri. Na (moju) žalost, šteta je što Naš trag ne izlazi češće, i
što nema više stranica, tako da NF može da dobije svoj stalni i veliki
prostor između njegovih korica.
TL:
Ko uređuje Internet stranu Našeg traga i kako usklađujete izlazak časopisa
na Internetu i u papirnoj formi?
MM:
Hajde da se opet malo hvalim. Uradio sam i postavio na Internet prvu
Internet verziju časopisa Naš trag, u kojoj su se, osim tekstova koji su
se pojavljivali u papirnoj verziji, nalazili i tekstovi za koje u samom časopisu
nije bilo mesta. Kasnije je taj posao prihvatio da radi Dragan Dimitrijević
iz Kinoteke, ali sada Milan R. Simić nema para da ga plaća, pa je taj
posao oko Internet prezentacije malo zapostavljen.
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak