PRIKAZI
AGENT PROVOKATOR (PRE I SADA), Dragiša Ćosić
„Umetnost je tu ako znaš da je uzmeš.“
Dragiša Ćosić
Umetnost
je u svima nama, svuda oko nas. Umetnik je onaj koji zna kako da je
prepozna, onaj koji je oseća svakim svojim damarom i koji zna da je „iz
prirode uzme“, profiltrira i ponudi nam je u sopstvenom viđenju. Takav
je slučaj i sa Dragišom Ćosićem i njegovom zbirkom pesama Agent
provokator (pre i posle). Treba, pre svega, reći da se Dragiša bavi i
drugim vidovima umetnosti, osim pisanjem poezije (i proze). Bavi se
grafikom, slikanjem i performansima i u njima, kao i u poeziji, oslikava
svoje snove i sećanja, svoje doživljaje i impresije. Ovi različiti
vidovi umetnosti (slika i reč) se u Dragiši prepliću i spajaju i
iznedruju poseban vid poimanja sveta, prepun čulnosti, erotike, žala za
životom kakav je nekada vodio i prirodom koju je voleo i voli i dan
danas.
Mitovi
i religija, pored erosa i prirode, su ono što ga pokreće. Jutra nad
Olimpom i „bele fleke snega“ ga „teraju“ da uzme fotoaparat u ruke
i ovekoveči borbu oblaka nad moćnom i (u grčkim mitovima) strahotnom
planinom: „Po fotoaparatu voda/kap po kap, postaje slika“. Tako je u
njegovim rukama „žar umetnosti“. Tako „poslati potoci/ne gase taj
dar.“ Ovaj svojevrstan razgovor sa prirodom Dragiša rado i nesebično
deli sa čitaocima i poštovaocima umetnosti. U svakom od nas se krije
dete zaljubljeno u stare grčke (ili slovenske, zašto da ne?) bogove,
koje Dragiša svesno priziva i plaši svojim slikama (bilo da su iscrtane,
bilo da su ispisane rukom). Njegove rečenice su kratke, kao da ih piše
jednim potezom četkice. Jasne, pune humora, ali i sete, kao da u Grčkoj,
koju opeva u prvom delu zbirke pod nazivom „Pre“, traži svoje korene,
traži rodnu grudu. U Grčkoj je i nalazi, u opisima scena prvog komšije,
u „grohotu vode“, u „vremenu: nevremenu“, u razgovoru kamena i
vode.
Ove
i druge slike mu pomažu da dopre do vremena „Posle“, do Srbije i
Balkana, do čudnih i neobičnih događaja i slika koji su u poslednje
vreme naša svakodnevnica. Tako je moguće da oko njegove kuće, u sred
mrkle noći, „slepi miševi/nisu leteli/Kolo su igrali!“ Nove ulice,
nova lica, sve su to situacije sa kojima se Dragiša susreće i sa kojima
ne zna šta će. Tvrdi da je „zaključao prošlost“, ali da li je baš
tako? Jer, ako ju je zaključao kako to da joj se iznova i iznova vraća?
Zar, uostalom, sam ne kaže: „mirišem na detinjstvo“? I još lepše
zaključuje (u proznom delu, koji čini zasebnu celinu ovog drugog dela
zbirke): „Levo na kantaru je prošlost, desno budućnost, sadašnjost
poznajete: svađa.“
Ne
dajte da vas zavara Dragišin vedar duh i laka rečenica, jer on duboko
proživljava svet oko sebe i pati. Ne dajte da vas prevari lepršavost
teksta pred vama, smeh i šala, radost i veselje koji prvovejavaju kroz
stihove, jer svaka je slika obojena tugom, svaki redak setom. Dragiša je
osoba tananih čula, koja uspeva da u svetu koji se prebrzo menja, i menja
na gore, uhvati trenutak sreće i pretvori ga u stih, reč, grafiku,
sliku. Jer „Život je: senka ruke/glas olovke na papiru.“
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak