Tamara Lujak - INTERVJUI

INTERVJUI

Intervju sa Pavlom Zelićem

(Intervju objavljen u internet magazinu Helly-Cherry)

Ima li većeg zadovoljstva nego kad mlade zvezde stasavaju pred vašim očima? Naš mladi sagovornik, Pavle Zelić, rođen je 1979. godine u Beogradu, ali ne dajte da vas taj podatak zavara. Završio je studije, zaposlio se, i postao jedna od novih snaga kluba „Lazar Komarčić’’.

HC: Šta te je i kad navelo da počneš da se baviš pisanjem?

PZ: Zasluge za to ću pripisati mojoj mami. Ok, zvuči bljak ali je ona ta koja je govorila od kad mogu da se setim da bi treblo da budem pisac i gurkala me u tom pravcu. Posle plodne karijere najboljeg pisca u razredu u III Beogradskoj gimnaziji (pisao sam zafrkantske sastave u stilu Kišona), zapao sam u kreativnu krizu sve dok se nisam otkravio na književnoj radionici u klubu „Lazar Komarčić”. Ključni podstrekač i inspirator je bio Aleksandar Marković, moderator radionice, oštar ali pravičan kritičar sa možda slabom tačkom za još jednog ljubitelja Bredberija kao što je on. Usledili su i konkursi časopisa Znak Sagite Bobana Kneževića i onda tri tačke...

HC: Šta te inspiriše i koje te teme pokreću?

PZ: Volim da pronalazim neobične tekstove po novinama i onda oko tih događaja ili pojava gradim svetove i priče. Obožavam egzotiku, Salgari mi je bio omiljeni pisac u detinjstvu ali se ne usuđujem da zagrizem u neki dalek predeo pre no što pruočim to mesto, običaje i atmosferu prelistavajući besomučno putopise i enciklopedije. Za priču, naročito kratku, po mom mišljenju je neophodan jak motiv, smrt, krv, tragična ljubav i moj omiljeni - gubitak nevinosti. Ne ono što vam je palo na pamet (sram vas bilo!) već prelazak iz detinje naivnosti u strašni i tužni svet velikih.

HC: Kad si i kako postao član kluba „Lazar Komarčić''?

PZ: Počeo sam da dolazim još ’98-me, poslao me je Ivan Bevc (sada poznati kritičar) koji je držao lokalni video klub u Njegoševoj. Tada su predavanja držana u SKC-u, a posle se išlo na piće u kafanu „Manjež”. Već sam čitao Skrobonjine priče, i knjige iz edicije „Košmar” pa sam bio oduševljen prilikom da upoznam čoveka, a onda me je društvo uzelo pod svoje, Aleksandar Marković, Mića Milovanović, Ivan Nešić... I pre no što sam stigao da se osvrnem, već sam prevodio priče za klupsko glasilo Emitor!

HC: Baviš li se još nečim, pored pisanja priča?

PZ: Kao i poznati SF pisci Predrag Raos u Hrvatskoj i Radmilo Anđelković kod nas, završio sam fakultet koji nema mnogo veze a pisanjem, ali ima sa naučnom fantastikom. Preciznije, oni su hemičari a ja farmaceut. Sad kradem od posla i sna da bih se bavio fantastikom (više od sna).

HC: Da li si nedavno napisao neku novu priču?

PZ: Počinjao sam mnoge, bar tri romana imam razradjena (i to na papiru, ne u glavi!), ali vidi gornji odgovor... kad dođe stani-pani za neki konkurs mogu da izvučem zeca-keca iz rukava, to je sigurno.

HC: Da li ćemo uskoro imati prilike da te negde čitamo?

PZ: Postajem već ozloglašen po tome da sve priče objavljujem po dva-tri puta, tako da ako to vredi nešto, svakako. Što se tiče kritike, ima me redovno na Popboksu gde pišem o stripu.

HC: Nedavno je u Domu omladine završen festival dugometražnog horor filma. Reci nam nešto o njemu, kao i o prethodnim filmskim festivalima i o tvojoj ulozi u njima.

PZ: Ovaj festival, kao i mnoga druga dešavanja vezana za film i klub su plod saradnje sa majstorom za specijalne efekte Miroslavom Lakobrijom i mnogim mladim autorima koji su želeli da prave filmove fantastike, NF-a i Horora (pa makar i kratkometražne i niskobudžetne) a nisu imali gde da ih prikažu. U formi Srpskog festivala filma fantastike, ovi filmovi su i na turneji po Srbiji i program je već prikazivan po mnogim kulturnim centrima. Moja uloga je zaista mala, ali me veselo drušvance koje ovo organizuje redovno zove u svoje avanture.

HC: Nedavno je, novembra prošle godine, bio organizovan Beokon u Beogradu. Reci nam nešto o tome i da li i kad planirate sledeći?

PZ: Odakle početi... Kada sam počeo da dolazim u klub, bio sam na dva Beokona ’99. i 2000. koji su bili zanimljivi i posećeni, ali ja sam nekako drugačije zamišljao konkvencije fantastike... Onda sam video to što sam tražio na Istrakonu u Pazinu (Hrvatska) i Euroconu u Plovdivu (Bugarska). Poslednja dva Beokona, oba u 2006. godini su za mene prava stvar. Naravno, gledajući iznutra, vidiš samo probleme, šta je moglo da se uradi bolje... Ali ne menjam taj duh zajedništva koje osećam na Beokonu ni za šta drugo! Da nije ljudi kao Gaga, Joca, Žarko, to ne bi vredelo pišljiva boba.

Novi Beokon se planira za jesen, okvirno u novembru ali čeka se rekonstrukcija Doma omladine, posle čega očekujem da sve izgleda kao spejs-šatl, pa da imamo džabe scenografiju.

HC: Čuli smo da planirate, u saradnji sa Domom omladine, da pokrenete filmsku radionicu u klubu „Lazar Komarčić''. Reci nam nešto više o toj saradnji.

PZ: To je odlična ideja, ali trenutno na ledu dok se ne sklope pre svega finansijski uslovi za to. Racimo samo da postoji sjajan projekat koji je napisala Dragana Stojiljković, i da bih jako voleo jednog dana da ga vidim uživo.

HC: Jedno vreme si uređivao fanzin Emitor. Da li je to težak posao i da li se njime još uvek baviš?

PZ: Sećanja na uređivanje Emitora su pomešana, bilo je jako lepih i uzbudljivih momenata, mnooogo cimanja (podosta nepotrebnog), ali sve u svemu postoji jedna satisfakcija koju nije tako lako naći u sebi ali je de fakto tu. Drugi se sad rvu sa time, ja sam svoje odradio.

HC: Reci nam da li će Emitor ponovo da organizuje konkurs za kratku priču?

PZ: Zašto da ne. Konkursi su uvek generator velikog broja priča, a u toj masi se nađe i ponešto stvarno dobro. Naravno, zavisi od trenutnog uredništva.

HC: Ispričaj nam kako je bilo na Eurokonu, organizovanom 2004. godine u Plovdivu, u Bugarskoj?

PZ: Joj, to sam toliko puta pričao... Prava veni, vidi, vici priča u stvari. Izlizaće mi se od silnog prepričavanja... Recimo samo da su dvojica zgubidana iz Srbije otišli do Plovdiva da vide š'a to tamo ima, a vratili se sa Nagradom za najbolji Evropski fanzin!

HC: Ima li kub „Lazar Komarčić'' još neke planove i da li bi nam ih otkrio ili ćemo to da ostavimo za drugi intervju?

PZ: Recimo samo da nam je procenat realizacije planova oko 15% do sada. Možda ga i popravimo, ako prestanemo da pravimo toliko planova :)

Kontakt