Tamara Lujak - INTERVJUI

INTERVJUI

Intervju sa Vladimirom Todorovićem

(Intervju objavljen u internet magazinu Helly-Cherry)

Šarmantne i harizmatične osobe vas osvajaju na prvi pogled, pa čak i kad su nevidljive. Kako naš sagovornik Vlada Todorović, alijas Nevidljivi, sam tvrdi rođen je 1966. godine ne u Beogradu, već u Zemunu. A da li su stvari kojima se bavi (a bavi se pisanjem kratkih priča, pesama, ima svoju emisiju na radiju) vidljive ili ne... zaključite sami.

TL: Šta je bilo prvo što si napisao u životu?

VT: Prvo što sam napisao bila je epska pesma u petom razredu osnovne škole. Pisao sam na časovima – prerađivao sam sve što se dešavalo na času. Moji su drugovi mislili da ću da budem novi Minimaks. U to vreme sam bio član grupe „Hirošima’’. Ceo nam je album bio pod uticajem udrimizma. Jedan od naših prvih hitova je bila pesma:

„Na ostrvu zvanom Kuba,

Živi jedna smrdibuba,

Debela je kao slon,

Pravi svinjski šampion.’’

A refren je išao ovako:

„Turbomlazna svinja ta,

Nije spora, e pa šta!’’

Oduvek mi je bilo mnogo slađe da čitam druge i da gledam kako su se drugi mučili i taj me problem prati i dan danas. Prvu priču sam počeo da pišem u vreme kad sam pisao ovakve pesme, ali kad sam konačno odlučio da je završim, prošlo je nekih 6-7 godina. Priča je bila inspirisana trotomnom Enciklopedijom o II svetskom ratu. U trećem tomu sam čitao o tajnim nemačkim oružjima – o tajnoj letelici kojom su špijunirali Češku. Priču sam naslovio „NLO ne postoji’’ i kad sam je konačno završio 1989. godine, poslao sam je na konkurs Znaka Sagite. Osvojila je samo dva poena, što je bilo sasvim dovoljno da bude objavljena u Alefu.

TL: U čemu nalaziš inspiraciju?

VT: Volim da radim parodije. Neki put je to parodija na nešto što pročitam, ili je to razrada poznate teme. Kratke priče pišem tako što jednostavno krenem, pa gde me „put’’ navede. Pristalica sam pisanja na papiru, iako obožavam kompjutere. Tada sam opušteniji, lakše se krećem kroz tekst, imam bolji pregled i lakše prekrajam rečenice, a sve to ne mogu da radim na kompjuteru. Ipak više volim kad se oko priča malo i pomučim.

TL: Koje te teme najviše interesuju?

VT: Kad je naučna-fantastika u pitanju uvek je to humor. Voleo bih više da pišem tvrdu naučnu-fantastiku, koja traži dobro poznavanje fizike, ali me više privači da sam smišljam pravila, što me opet vuče ka humornim situacijama.

TL: Zarađuješ li pisanjem priča?

VT: Mogao bih da kažem ovako: uradio sam mnogo reklama – to su više skečevi ili vicevi – jedino mi je taj oblik stvaralaštva doneo zaradu (time sam se najviše bavio na radio „Pingvinu’’), ali od samih priča – apsolutno ni jednog jedinog dinara.

TL: Koliko su ve ć dugo na radiu?

VT: Od 1991. godine. Počeo sam na B92, gde nisam video ni „R’’ od redakcije ni studio, a kamoli mikrofon. Onda me je februara 1991. godine pozvao Dragan Đilas, urednik jutarnjeg programa „Koledž radia’’ (u to vreme sam radio za „Borbu’’). U novembru iste godine odlazim na „Pingvin’’, gde sam imao svoju radio emisiju. Potom sam radio za „Indeks’’, „011’’, „Deltu’’, „Žabac’’, „Studio B’’ i „Akciju’’ (decembra prišle godine).

TL: Da li si radio i za druge medije?

VT: Radio sam za novine, časopise i radio. Gostovao sam nekoliko puta na TV-u, na Trećem kanalu. Radio sam vesti za beogradsku rubriku u „Politici’’; u „NON’’-u, „Borbi’’, „Večernjim novnostima’’, „Sportu’’, „Našoj borbi’’, „Dnevnom telegrafu’’, „DT Košarci’’, „Blicu’’, „Blic NEWS’’-u i još mnogim drugim.

TL: Čime se još baviš?

VT: Dosta sam se zezao sa muzikom, jer je ona osnova za radio. Pre jedno tri godine sam počeo da radim na projektu „Šugavi psi’’. Obradili smo pesmu „Džingl bel’’. Pesma se zove „Zvončići’’, a ide ovako:

„Na severnom polu

Desila se bruka

Deda Mraz se ugojio

Pošto samo krka’’

***

„Deda Mraz je Srbin,

Lenj je kao pita,

Da raznosi poklone,

Zabole ga… irvas!’’

Za muziku je zadužena Stela (klavijature), za tonsku montažu Gandi, a ja za tekstove. Imamo i gostujuće članove, ali ovo je stalna postavka. Jednu našu pesmu, zove se „Šlogirani testisi’’ obradila je i objavila grupa NBG (Novo Beogradsko Groblje). Svirali su je 1986/7. godine na „Akademiji’’ (napisana je 1980/1. godine). Ne znam šta je danas sa tom grupom.

TL: Kad si i kako saznao za klub Lazar Komarčić?

VT: Čuo sam na radiju 1983. godine, a otišao 1990. Tada su sastanci bili u Narodnom univerzitetu „Braća Stamenković’’. Kad sam došao, bili su u Rimskoj Sali u biblioteci grada Beograda. Potom smo se preselili u Dom omladine, pa u SKC, a danas smo opet u Domu omladine. U pauzama smo se sastajali po mnogim beogradskim kafanama.

TL: Da li si skoro nešto napisao?

VT: Najskorije što sam napisao, napisao sam pre dve godine za konkurs Znaka sagite. Pesme pišem za „Šugave pse’’. Do sada smo skupili 8-9 pesama. Možda ćemo da izdamo album, a možda i nećemo, zavisi od mnogo toga.

TL: Kako se rodila ideja za emisiju „Pogled iz svemirskog broda’’ i šta se danas sa njom dešava?

VT: Kad sam došao da radim na „Pingvinu’’ 1991. godine, došao sam da radim kao novinar. U januaru 1992. je bio raspisan interni konkurs za radio emisije. Šestog februara 1992. godine u osam sati ujutro emitovana je prva kontakt emisija „Pogled iz svemirskog broda’’. Trajala je sat vremena, a raspravljali smo o tome da li i koliko se čitaju naučno-fantastične knjige kod nas. Od njih jedanaestoro koji su se javili u program, osam su bile devojke. Bio sam apsolutno oduševljen time, jer se za naučnu-fantastiku pripoveda da je pišu muškarci za muškarce.

Do 1994. emisija je postala jedan od dvadeset najslušanijih emisija na „Pingvinu’’, da bi 2000. na „Indeksu’’ postala jedna od sedam najslušanijih. Tih godina mi se dešavalo da ljudi traže autograme od mene i da satima sede na žurkama i čekaju da dođem kako bi me upoznali. Posle „Indeksa’’ sam otišao na „011’’, pa sam se vratio na „Indeks’’, pa ponovo otišao, ovog puta na „Žabac’’. Sad sam na „Studiu B’’, sredom od 21 do 23:30. Šestog februara 2000. sam sa emisijom otišao na Internet. U to vreme sam radio na „011’’. Bila je to ideja dr Softvera. On je i otvorio Internet stranu. Međutim, sve je stalo kad se, pre godinu dana zaposlio.

TL: Šta bi savetovao mlade?

VT: Iz moje perspektive savet je da pišu u kontinuitetu, jer se bez vežbe ne može. Sa druge strane ne možeš da objaviš zbirku ukoliko ne zagreješ stolicu. Moraš da nateraš sebe da pišeš u kontinuitetu. Jedino na taj način može nešto da se uradi, jer je pisanje ipak zanat. Ne treba bežati od kratkih priča, iako ljudi pričaju da su prezahtevne. Biti izdržljiv i dovoljno uporan u pisanju, ali i u plasiranju samih priča. Ne treba pisati samo za fioku. Nek nose blokče uz sebe, jer nikad ne znaš kad će da ti padne misao ili rečenica na pamet. I nek sve imaju zapisano, jer nikad ne znaš kad će šta da ti zatreba, a nije na odmet i znati kad si šta napisao – za potrebe intervjua, recimo.

TL: Da li ćeš i dalje ostati nevidljiv?

VT: Da. Dovoljno je biti nevidljiv, jer te ljudi prepoznaju i po glasu. Nisam bitan ja. Nisam hteo da se ljudi vezuju za mene. Hteo sam da ljude vežem za naučnu-fantastiku.

Kontakt