INTERVJUI

Intervju sa Vladimirom Lazovićem 

(Intervju objavljen u internet magazinu Helly-Cherry)

TL: Koliko dugo se već bavite pisanjem?

VL: Prilično dugo. Kad malo razmislim, debitovao sam na konkursu časopisa Galaksija za SF priču, daleke 1979: još sam bio student, dve kratke priče su mi prihvaćene i objavljene zajedno u jednoj Galaksiji... Bože, kako sam bio ponosan! Inače, taj konkurs iz 1979. je značajan jer je na njemu debitovao i Boban Knežević. Budućnost je počela!

Pravi proboj imao sam 1987, kada sam objavio roman Hrim, ratnik  u ediciji SF-X-100 (drage plave sveske na kioscima širom Jugoslavije), i dve priče u Siriusu iz Zagreba. Druga priča, „Sokolar“, je osvojila nagradu  „Sfera “  i nagradu  „Lazar Komarčić “...  Od tada, prihvataju me ozbiljnije.

Po struci sam elektroinžinjer, ali prokleto dugo sam gajio svoju malu iluziju – da ću možda moći da napustim sve i živim od pisanja – jednom, nekad, negde... Kao i sve iluzije, i ova se najzad ugasila – ali u mom slučaju, baš je potrajala!

TL: Kojim se temama najviše bavite?

VL: Ranije su mi zamerali da nemam glavnu temu (a to je, kao, normalno), nego da skačem sa teme na temu i menjam podžanrove (a to je, kao, neozbiljno). Istina je da sam se okušao sa promenljivom srećom u više podžanrova fantastike: od fentasy-ja  (pripisuju mi da sam umešan u očinstvo srpskog fantasy žanra), preko cyber-panka (Vilijam Gibson je ostavio jak utisak na mene), sve do alternativne istorije... I ako mi danas ponudite dobar scenario iz alternativne istorije, vrlo rado ću ga prihvatiti. Izgleda da to ipak volim najviše.

TL: Gde leži Vaša inspiracija?

VL: Trudim se da čitam prilično, stvari koje me zanimaju... Ponekad je dovoljna neka sporedna ideja iz tuđe knjige, ili samo jedna rečenica, da se zamislim – i da sednem da skiciram priču. Ponekad je to ono što nam se dešava – ne samo meni, već nama (to, ukoliko pišem horor!) Svoje najbolje priče pisao sam kao odgovor na izazov – na nešto što su objavili drugi, a mene je pogodilo. Izgleda da se ipak najbolje snalazim na terenu alternativne istorije: šta da je ispalo malo drukčije?

Pomalo zavidim svom prijatelju i piscu Ivanu Nešiču: čovek sedne da pogleda neku TV emisiju iz obrazovnog programa – i evo ga s idejom za priču!

TL: U svetlu konkursa Znaka sagite koji je još uvek otvoren: kako se osećate sa osvojenim drugim mestom i koliko ste uspeha do sada imali na konkursima Znaka sagite?

VL: Naravno, zadovoljan sam plasmanom među prva tri autora u nekoj kategoriji, uvek. Međutim, ja nisam imao previše uspeha na konkursima Znaka sagite – u nekom generalnom plasmanu u poslednjih deset godina, jedva da sam u prvih deset domaćih autora koji su više puta pobeđivali, ili se visoko plasirali…  Jedan od razloga je što često nisam imao dovoljno vremena za razradu priče, zbog onih stotinu sitnih stvari od kojih se živi. Ali do đavola s opravdanjima! Možda sada ovaj plasman počinje da se menja – na poslednjih nekoliko konkursa moje priče se bolje plasiraju… Lagao bih ako bih rekao da mi je to svejedno.

I istini za volju – mnogi jaki momci nisu učestvovali na ovom poslednjem konkursu za minijaturu!

TL: Da li Vas ti uspesi podstiču da još bolje i više pišete?

VL: Ne. Već postoji ograničenje – ako ste neko ko se visoko plasirao, od koga se očekuje nešto ozbiljno – ne smete slati brljotine. Sve ostalo… Pisanje je jedna muka, ako nemate šta da kažete, onda bolje ne šaljite ništa. Pišem onako kako jedino mogu u datom trenutku – to što sam prethodnog konkursa bio dobar, ne znači mi ništa dok se u dva ujutru rvem sa gomilom podataka na Internetu, da pronađem ono što mi treba za priču. Tada – postoji samo priča koju pišem. Samo ona.

TL: Recite nam nešto više o dvojcu Lazović/Nešić. Kako je došlo do saradnje sa Ivanom Nešićem?

VL: Definitivno, jedna od boljih stvari koja mi je pala na pamet – bila je da svom prijatelju Ivanu u jednom trenutku (kad je bio pomalo loše volje) predložim da priču koju sam započeo - nastavimo zajedno.

Isplatilo se višestruko. Od tada, napisali smo zajedno nekoliko priča, sve su bile uspešne, a osnovna ideja je ponekad bila moja, ponekad Ivanova.

Ovo nipošto nije savet drugima. Nema pravila. Ljudi se slože, ili ne slože. Ali ako se slože – uvek sam iznenađen kada Ivan i ja počnemo da pišemo, kuda skrene osnovna ideja, u šta se pretvori, i šta nam usput padne na pamet… Četiri oka više vide nego dva, naravno. Ako jedan autor više voli akciju, a drugi misteriju, spoj će verovatno biti OK… Pri tome, valja se pomiriti sa raspravama, privremenom pasivnošću jednog ili drugog (Muze ne dolaze svaki dan, zar ne?) Ali… Podrazumeva se da ste prevazišli sopstvenu sujetu. U našem slučaju, vredno je truda.

Drugima bih mogao da poručim da ako pokušate da pišete u tandemu – osnovno je da bar jedan od vas dvojice ima maglovitu ideju šta želi. Ako je nemate – sedećete i gledaćete se, i razmišljati kako je pisanje u tandemu baš bez veze.

TL: Koliko dugo ste član kluba „Lazar Komarčić’’?

VL: Od 1987. Klub inače postoji, otprilike, od 1981.

TL: Koje ste godine postali predsednik kluba i da li je to težak i zahtevan posao?

VL: Mislim da ima dve godine kako sam predsednik… Bio bi to i težak i zahtevan posao – na primer samo da se osmisli program za svaki mesec, da ne govorimo o saradnji sa Domom omladine, Skupštinom grada, raznim televizijama - ali imam izvanredne saradnike, članove predsedništva.

Uz Pavla Zelića, Jovana Ristića, Žarka Milićevića, Milana Uroševića i još nekoliko mlađih kolega –  nije teško organizovati BEOKON, ili osmisliti filmski festival, ili… U svim ovim stvarima, imaju mnogo ideja.

TL: Recite nam nešto više o fanzinu Emitor, kad je pokrenut, da li se menjao tokom godina i kad je i zašto pokrenut Hemitor?

VL: Emitor je  glasnik kluba „Lazar Komarčić”. Na EUROCON-u u Plovdivu, pre dve godine, izabran je za najbolji fanzin u Evropi!!

Svaki Emitor, osim prikaza knjiga, filmova I PC-igara, uvek ima jednu ili dve premijerne priče domaćih autora, ili bar jednu neobjavjenu priču stranog autora.

Naravno, časopis se menjao: ne samo da je svako novo uredništvo pokušalo da ga izdaje na nov način, već su i pojedinci, nezadovoljni izgledom izvornog Emitora, izdavali sopstvene brojeve! Emitor je jedinstven fanzin u Evropi za koji se zna da ima preko 450 brojeva – a koliko ih tačno, na ovo pitanje teško da ćemo saznati odgovor!

Hemitor je specijalizovani Emitor, u kome su isključivo horor priče. Bilo je više ovakvih brojeva (posebno dok je na čelu kluba bio moj kolega Goran Skrobonja), a kako stvari stoje, uskoro će izaći još jedan.

TL: Koje pisce najradije čitate?

VL: Nemam omiljenog pisca. Posle razočarenja u poučne radove Stivena Kinga, Dena Simonsa i još nekih koji su bili moje ikone, svakoj knjizi prilazim s poštovanjem i očekivanjem. Dovoljno je da me zainteresuje tema.

TL: Kad bi mladi pisci od Vas zatražili savet, šta biste im rekli?

VL: Nema posebnih saveta. Čitajte što više! I nemojte da vas razočara prvo odbijanje!

TL: Gde ćemo i kad imati prilike da Vas čitamo?

Početna strana

Biografija

Bibliografija

Priče

Knjige

Intervjui

Ostalo

Linkovi

© 1999 - 2007 Tamara Lujak