INTERVJUI
Intervju sa Jovanom Ristićem
(Intervju objavljen u internet magazinu Helly-Cherry)
Nema
ničeg lepšeg od načitanog i elokventnog sagovornika. Tada razgovor
klizi, pitanja se nižu, a
vreme neosetno prolazi. Naš sagovornik Jovan Ristić, rođen je 1973. u
Beogradu, po profesiji advokat, a po opredelenju novinar i pisac. Kad vas
ne plaši svojom realnom stravom, onda vas silno zabavlja recenzijama
filmova za koje je rođen.
TL:
Kad si i kako počeo da se baviš pisanjem?
JR:
Pisanjem sam počeo da se bavim krajem osnovne škole, pre toga sam crtao
stripove i pisao o njima. Prvo što sam napisao je bio roman „Dolina
sudbine’’ – mešavina svega što sam do tog trenutka pročitao.
Počeo sam čak da pišem i nastavak, ali ga nikad nisam završio. Čitalo
ga je moje društvo iz škole, ali sam odlučio da ga nikad ne objavim,
jer je pisan dečačkim stilom. Ali, ko zna, možda neke motive iz romana
iskoristim za novu knjigu.
Napisao
sam jednu priču „Sunce na kraju moje ulice’’ 1989.
godine, poslao je na konkurs na slobodnu temu i osvojio drugo mesto na
gradskom takmičenju,i do dan danas sam uspeo da zaboravim na nju. Tek sam
je se sad setio. Voleo bih da je vaskrsnem u drugom obliku.
TL:
U čemu nalaziš inspiraciju?
JR:
Inspiraciju uglavnom nalazim u realnosti, u onome što vidim oko sebe ili
u onome što osećam. Obično je u pitanju iskustvo, moje ili tuđe, ali
je to ipak nešto što dolazi podsvesno iz mene. Pišem kad me nešto
duboko pogodi. Ne mor to da bude lično iskustvo, ali mora da me pomeri.
Mislim da u svakom od mojih junaka ima jedan deo mene, dok su drugi junaci
u stvari ljudi koje poznajem. U priči „Nedovršeno’’
neke je stvari bukvalno diktirala podsvest, da sam sam bio zaprepašćen
rezultatom i zapitao se„Bože, šta sam to napisao?’’
TL:
Kad ti je i gde objavljena prva priča?
JR:
Pokojni Ljuba Damjanović je 1996. godine u Emitoru objavio tri moje priče
odjednom, prethodno se ogradivši od njihovog kvaliteta. Time je hteo da
pokaže ljudima da ne treba da se stide onoga šta umeju i mogu. Bile su
to priče „Čovek na prelazu’’, „Grabljivica
varljivih krila’’ i „Praznina’’. Objavio je
čak i dve moje priče koje nisu bile završene. Prvo zvanično
objavljivanje je bilo u časopisu Orbis 1998. godine, priče
„Svetlenje’’ i „Čovek na prelazu’’.
TL:
Koje te teme najviše interesuju?
JR:
Čest mi je motiv trenutak u kojima se ljudi lome, trenutak koji te
preobražava; muško – ženski odnosi, sukob dece i roditelja. Sve
te teme dobijaju svoje uobličenje. Kako sam odrastao, počeo sam da
fantastiku i stravu nalazim u tim pomacima, koji što su bliži realnosti,
to su strašniji.
TL:
Kad si i kako saznao za klub „Lazar Komarčić’’?
JR:
Za klub „Lazar Komarčić’’ sam saznao početkom
devedesetih od drugova i čitajući Znak Sagite. Međutim, u klub me je
doveo drug sa fakulteta ispričavši mi da je Boban Knežević objavio
kopiju knjige „Urbane legende’’ koju je preveo Goran
Skrobonja. To je dokaz da dobra priča može da vas navuče da dođete u
klub.
TL:
Interesuje li te još nešto pored naučne-fantastike i pisanja?
JR:
Bavim se sređivanjem knjige „Osmi putnik: Odiseja strave u
svemiru’’, koja je 2001. godine kao samizdat objavljena u
Emitoru. Danas čeka da njen autor nađe slobodnog vremena da je sredi,
jer ima stvari koje treba uklopiti sa novim podacima, kako bi knjiga bila
kompletna.
Član
sam uprave kluba, jedan sam od čelnih ljudi festivala srpskog kratkometražnog
filma u okviru Beokona. Planiramo i festival dugometražnog srpskog filma.
Bili smo suorganizatori festivala horor filma u ogranizaciji Doma
omladine. Bioskop u Domu omladine je tokom festivala bio pun, dok su
ostali bioskopi u Beogradu bili prazni. Pored svega toga sam stalni
saradnik agencije „Beta’’.
TL:
Koliko se razlikuje pisanje recenzija za Znak sagite, Emitor ili Presing
od pisanja priča?
JR:
Za mene je jako bitno da i jedno i drugo dolazi iz srca, bez prezira i
komplikacija – koliko je to, naravno, moguće. Kad su recenzije u
pitanju, pišem ono što vidim, ne uključujem svoja osećanja, što je
najveća greška mnogih autora. Pisanje priča je zahtevnije, jer je
potrebno yaista osmisliti sve, a kad pišeš recenzije ipak imaš polaznu
osnovu.
TL:
Zarađuješ li pisanjem priča?
JR:
Prvi put sam dobio honorar za priču „Nedovršeni’’,
koja je izašla prošle godine u Presingu br. 50. mogu samo da skinem kapu
izdavaču na poštenom odnosu, jer pisac mora da piše ne samo za slavu,
već i za materijalnu satisfakciju, koja ne mora da bude velika.
TL:
Koji su ti dalji planovi?
JR:
Planiram da objavim zbirku priča i da konačno objavim knjigu o
„Osmom putniku’’. To je što se mene lično tiče. Želim
da potpomognem stvaranje nove žanrovske filmske scene kod nas, koja će
da iznedri bolje lice horor filma. Današnji horor filmovi su dosadni,
banalni, neinventivni; snimaju se samo da bi se nešto snimalo.
TL:
Hoćemo li uskoro čitatu tvoju novu priču?
JR:
Trebalo bi uskoro da izađe priča o nostalgiji, o ljudima koji ne mogu da
izađu iz vremena u kojem su živeli, i o mlađima koji misle da njihovo
vreme ne može mnogo toga da im ponudi, pa žive u vremenu, i muzici, koje
im je prethodilo. Radim i na noveli koja će posle dužeg vremena da me
izvuče na širinu, u prostor koji nije zatvoren, jer sam shvatio da se većina
mojih priča dešava u zatvorenom prostoru.
TL:
Za kraj, šta bi savetovao mlade pisce?
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak