INTERVJUI
Intervju sa Zoranom Bognarom
(Objavljeno na stranicama internet magazina za književni intervju Eckerman)
TL:
Prvi put sa knjigom?
ZB:
Kao i većina, ne samo pisaca već i običnih ljudi, prvi kontakt sa
knjigom i ljubav prema knjizi doživeo sam i osetio u najranijem
detinjstvu: to su svakako bile knjige bajki, pre svih Hansa Kristijana
Andersena i Braće Grim, ali i domaćih pisaca...
TL:
Osećaj prvog objavljivanja?
ZB:
Ove godine obeležavam dvadeset godina od objavljivanja svoje prve knjige
(bila je to zbirka pesama „Blues za šahovsku tablu“,
objavljena 1986. godine), ali prvo pojavljivanje u javnosti, odnosno prve
pesme i eseje objavljivao sam u raznoraznim književnim novinama, časopisima
i magazinima još 1982. godine. Osećaj prvog objavljivanja i bilo kojeg
kasnijeg je volšeban baš kao i što je volšeban osećaj pri rođenju
svakog novog deteta...
TL:
Za ili protiv nagrada?
ZB:
Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju
inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji
i podsmehu vrednim filigranima sujete. Nije reč ni o kakvoj skromnosti,
nego o realnom i jedinom mogućem pristupu literaturi. Knjige su potpuno
samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Mi,
autori, smo samo njihovi roditelji koji ne možemo da svojoj
„deci” pravimo ustupke. Setimo se samo koliko ima sjajnih
knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže
rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim
nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Zato i imam
običaj da kažem da su knjige biografija pisca, a da su nagrade
biografija knjiga. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije.
TL:
Društvena angažovanost pisca?
ZB:
Pisac bi trebalo da stvaralački podvrgava kritici sveukupnu čovekovu
egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i
prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo
i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju,
pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde čak i pojam slobode
korespondira sa pojmom neslobode...
TL:
Cenzura i autocenzura?
ZB:
Always (of course, without wings)...
TL:
Naj knjiga?
ZB:
Naj knjiga koju sam pročitao je „Aleksandrijski kvartet“
Lorensa Darela; a naj knjiga koju sam napisao je, svakako,
„Elizejska trilogija“...
TL:
Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?
ZB:
Pravovremeno bi procurila...
Sekularizam,
kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?
Ništa
od toga... Od svih „izama“ iz takvih kategorija sam pre svega
za kosmopoetizam... i nadasve
za komformizam ...
TL:
Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?
ZB:
Iz ove perspektive... Dobro smišljen način za ispiranje mozga u fazi
ranog detinjstva...
TL:
Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?
ZB:
Kada bih mogao da razaznam šta je zaista pakao a šta raj možda bih
mogao da rešim i taj apendix Božanstvene komedije... Ovako... I pored
takozvanog pakla i raja... odoh ja... poput onog crnca iz vica... u Čelzi...
TL:
Najveći pesnik svih vremena je? Zašto?
ZB:
Ne postoji najveći pesnik svih vremena... Zato!
TL:
Opravdavate li Vertera?
ZB:
Ne opravdavam nikoga. Svako bi trebalo da preuzme odgovornost za svoje
teorije, teze, postupke...
TL:
Postmoderna ili fantom postmoderne?
ZB:
Knjiga Hajnriha Kloca „Umetnost u 20. veku”
(moderna-postmoderna-druga moderna) izvanredan je i osoben pogled na
situaciju u umetnosti i arhitekturi dvadesetog veka. Kloc, u tragu
Habermasovih ideja o prirodi moderne, analizuje i promišlja odnos
modernih ideologija i umetničkih tendencija prema postmoderni i mogućoj
anticipaciji jedne metamorfoze u drugu modernu. Zahtev za samoutemeljenjem
moderne vodio je ka radikalnosti inovacije koja je odbacila svaku
istorijsku paradigmu. Moderna je značila ono neuporedivo.
Pojam
postmoderne ne bi trebalo koristiti, poput mnogih filozofa, sociologa i
književnih teoretičara, za označavanje jednog reakcionarnog, nazadnog
duha vremena. Dakle, Kloc nam dokazuje da postmoderna nije bila nikakva
posle-moderna, već revizija moderne. Pojam druga moderna nije nov.
Iz postmoderne i proizilazi ono što je ona u jezgru već bila - jedna
druga moderna, što eksplicite znači, pojačanje iskonskih inicijativa
moderne.
Termin
postmoderna je, do sada, mnogo upotrebljavan i zloupotrebljavan u
različitim disciplinama, a naročito u književnosti, naglasiće Linda Hačion
u svojoj studiji „Poetika postmodernizma”. Međutim, čini mi
se da je do najveće zloupotrebe postmoderne došlo upravo u srpskoj
literaturi i književnoj kritici čiji su takozvani zagovornici
(Aleksandar Jerkov i Vasa Pavković) ovaj pravac na kraju veka doveli do
ekstremnog zastranjenja i izmanipulisali ga na najbeskrupulozniji način
(srpska posla!!!). U srpskoj literaturi i književnoj kritici postmoderna
je nastala daleko od plodonosne zemlje, žarkog sunca i mekanih kiša i
njeni „plodovi” nikada neće izgledati prirodni, zdravi,
ukusni i sočni. Srpska postmoderna je nastala na kamenjaru književnosti
pod besprekorno zategnutim staklenicima, zubatim suncem ili reflektorima i
mlazovima hlorisane vode. Njeni „plodovi” izgledaju plastično,
retardirano i nemaju nikakvih sokova. Srpska postmoderna je
personifikacija hibridnog kukuruza... deponija književnosti... čista
konstrukcija!!! Srpska postmoderna nije ništa drugo nego neuspeli
„puding” sačinjen od ukislog mleka i promrzlih jagoda, začinjen
aromom zapaljene gume... Na žalost, uopšte se ne šalim...
TL:
Verujete li u prokletstvo pisanja?
ZB:
Između pitanja Radivoja Šajtinca: „Zašto je naša profesija tako
prokleta?“ i konstatacije Jovana Zivlaka: „Bog književnosti
je surov!“ nalazi se mikrokosmos iliti odslikana sudbina gotovo
svakog pisca...
TL:
Šta je stvarni razlog Hasanaginicinog odbijanja posete ranjenom mužu?
ZB:
Pojma nemam, pitajte Hasanaginicu...
TL:
Ko je najveći lik kog je svetska literatura ikada dala?
ZB:
Don Kihot... Bez ikakve sumnje i rezerve...
TL:
Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?
ZB:
Odavno sam napisao u pesmi „Blues o nerođenima“ da je
besmrtnost moja najveća tegoba. Tako... i kad bih čak i pristao da se
„dodvoravam“ Bartu to ne bi bilo moguće, jer besmrtnost je
najveća anatema i usud nas gorštaka... Ako ne verujete meni, pitajte Šon
Konerija i Kristofera Lambera...
TL:
Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?
ZB:
Poker kraljeva na jednom mestu... Mislio sam da je to moguće samo u
kartama... Šta pričaju? Pa kraljevi mogu o čemu hoće... A običan
plebs o čemu mora...
TL:
Književni klanovi - avet ili nužnost?
ZB:
Književne klanove čine uglavnom i isključivo netalentovani i
neostvareni pisci koji su kao individualci vidljivi koliko i jetijevi
tragovi... Avet ili nužnost, baš kao i pušenje ili zdravlje, odlučite
sami...
TL:
Prihvatate li negativnu kritiku?
ZB:
Ako je argumentovana i dobronamerna da... No, u poslednjih sedam-osam
godina u Srbiji ne postoji književna kritika... Jer odlaskom onih najvećih
kritičara poput Mihiza i Gluščevića ne postoje književni kritičari
koji bi pre svega bili kreativni čitači sa osećajnošću za delo, za
njegove osnovne ciljeve i postulate... Svakako bi trebalo napomenuti da više
gotovo nijedan jedini dnevni list ne objavljuje i ne neguje književnu
kritiku i pored takozvanih kulturnih dodataka koje objavljuju i koji su
pre svega galimatijas svega i svačega: od ruralne poezije, ojkača,
apoteoza Guči i srpskom ćevapu do raznoraznih antihaških tekstova i
nebuloza...
TL:
U kom delu dana najčešće pišete?
ZB:
Isključivo pišem noću... kad utihne žamor grada... Dok anđeli
spavaju, a sazvežđa ispod kože ne daju mira...
TL:
Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?
ZB:
Gotovo svim laureatima posle 1990. godine, jer je tada ta nagrada i
neskriveno postala samo politička, a ne književna nagrada...
TL:
Vi ste Eckerman, pa šta pitate Getea?
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak