Tamara Lujak - PRIKAZI

ČLANCI

KAKO ODOLETI FANTASTICI?

Članak objavljen u Novinama beogradskog čitališta

(broj 26, oktobar 2007. godine)

Fantazija, to nije zamišljati nešto što stvari nisu, nego učiniti nešto što bi tek moglo biti.

Karel Čapek

Današnja fantastična priča se u svetskoj književnosti začela kao gotska pripovest i razvila krajem XVIII i početkom XIX veka kao priča strave i neočekivanog obrta (koji je popularan i dan-danas). Prvim autentičnim (naučno)fantastičnim delom se smatra roman Meri Volstounkraft Šeli Frankeštajn ili moderni Prometej, objavljen 1818. godine. Kod nas je fantastika rado čitana tek od sredine šezdesetih godina XX veka (kada se pojavljuju prvi pisci domaće fantastike), ako ne i kasnije. Njeni su začetnici Dragutin Ilić sa dramom Posle milijon godina (1889) i Lazar Komarčić sa romanom Jedna ugašena zvezda (1902). Fantastična priča, međutim, ima dublje korene u narodnoj fantastičnoj pripovetci, koja pak, vuče korene iz mitskog i magijskog pripovedanja, koje je imalo za cilj da zastraši, poduči i rastumači svet ondašneg čoveka.

Cilj savremene fantastične priče je da nas zabavi, zadivi krajanjem i prekrajanjem savremenog, prošlog i svih budućih svetova. Ona oslikava današnjicu i kao takva je izvanredan spoj mitskog, bajkolikog i savremenog. Napisana da nas upozori, prodrma, natera na razmišljanje, da nam pokaže i ukaže; možda je lični doživljaj čitaoca, ono najvažnije što ta priča donosi, lično iskustvo, a kako H. F. Lavkraft kaže: „to iskustvo mora biti strah”. Možda upravo u tome leži čar fantastične priče: što nam nudi bezbroj svetova, bezbroj mogućnosti i isto toliko rešenja. A sva su, koliko god fantastična bila, moguća.

Veliki je broj tema kojima se bavi fantastična priča: svetom legendi i vitezova, vila i patuljaka, zmajeva, vampira, drugim naseljenim svetovima i inteligentnim bićima na njima. Kada priča obrađuje prve od nabrojanih tema tada smo u domenu čiste fantastike. Možda su najdirljivi i najbolji primeri priče domaćih autorki Desanke Maksimović i Grozdane Olujić. Kada govorimo o vampirima, možemo, i ne moramo, zaći u svet horora – oblast donjeg sveta, demona, nečistih duša, borbe između dobra i zla. Iako je reč vampir slovenskog porekla, i iako su priče o vampirima veoma stare i vode poreklo od mita, u domaćoj književnosti su postale popularne tek početkom XX veka, do kada su smatrane plodom sujeverja i živele na margini. Kada govorimo o drugim naseljenim svetovima zalazimo u oblast naučne-fantastike, koja kod nas možda uživa i najveću popularnost, uglavnom zahvaljujući stranim piscima.

Treba napomenuti da su se brojni domaći pisci oprobali u vodama fantastike: Ilija Vukićević, Božidar Kovačević, Milutin Uskoković, Milovan Glišić, Momčilo Nastasijević, Borislav Stanković, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Miodrag Bulatović, Milorad Pavić, Filip David, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Jovica Aćin, David Albahari, Svetislav Basara, Vasa Pavković, Mileta Prodanović, Vladimir Pištalo... Kako je, međutim, cilj ovog teksta da čitaoca bliže upozna sa imenima iz srpske književnosti koja su ostala relativno nepoznata, a opet zadužila domaću pisanu reč na polju fantastike, to ćemo se na ovom mestu zadovoljiti samo pobrojanim imenima ovih slavnih pisaca.

Kao jednog od prvih i najzasužnijih pisaca fantastike, moramo da spomenemo Zorana Živkovića, pisca i prvog domaćeg izdavača (priređivača Enciklopedija naučne-fantastike, edicija Polaris osnovana 1982. godine), koji je 2003. godine za knjigu Biblioteka dobio uglednu Svetsku nagradu za fantastiku u oblasti književnosti, i time postao jedini pisac van engleskog govornog područja kojem je to pošlo za rukom. Jedan je od najprevođenijih živih srpskih pisaca: njegova dela su objavljena na više od dvadeset jezika.

Boban Knežević pisac, urednik i izdavač, objavio preko 40 priča i noveleta, tri romana (Mrtav na Neptunu, Crni cvet i Čovek koji je ubio leptira), a očekuje se da će uskoro izaći iz štampe njegov novi horor roman Živosahranjeni, kao i jedan kratki naučno-fantastični roman. Kao urednik, načinio je izuzetan uticaj na domaću NF/F/H scenu, priredivši četiri antologije jugoslovenskih autora fantastike, Tamni vilajet (1988, 1992, 1993, 1996), kao i Antologiju srpske alternativne fantastike (1994). Uređivao je i časopise Alef (1986-1991) i Znak sagite (1993-…).

Podjednako je zaslužan i prof. dr Aleksandar B. Nedeljković, prevodilac i docent za predmet Britanska i američka naučnofantastična književnost, na Filološko-umetničkom fakultetu (FILUM-u) u Kragujevcu. Preko 30 godina se bavi proučavanjem i prevođenjem naučne-fantastike: preveo je oko 60 romana, oko 250 priča, ali i desetak naučnopopularnih knjiga iz oblasti astronomije, kosmologije, nuklearne fizike i drugih prirodnih nauka. Napisao je brojne knjige na temu naučne-fantastike, objavio oko 400 članaka o NF žanru u inostranim i srpskim naučnim časopisima.

Dragan R. Filipović objavio je oko trideset priča u Siriusu, Alefu, Znaku sagite, Sveskama i Književnoj reči. Zastupljen je u antologijama Tamni vilajet (1,2,3), Nova alternativna srpska fantastika (1994) i Trifid (2001). Objavio je tri romana Oreska (1987), Zlatna knjiga (1988) i Kazablanka (Znak sagite br. 11, 2003). Tokom devedesetih radio strip-scenarije (između ostalog i za Kordeja), a preko 800 tabli njegovih kratkih stripova objavljeno je u nemačkim strip-publikacijama.

Goran Skrobonja, pisac, prevodilac, scenarista i pravnik zastupljen je u časopisima Sirius, Znak Sagite, antologijama Tamni vilajet, Trifid (2001); objavio zbirke priča Od šapata do vriska (1996), Šilom u čelo (2000) i Tihi gradovi (2007) i roman Nakot (1994, u ediciji Znaka sagite). Zapaženi su njegovi prevodi ciklusa o Hiperionu, Endimionu i Ilionu (Dena Simonsa), kao i o Mračnoj kuli (Stivena Kinga). Objavio novelu Točak (1987, u Alefu) i sa Vladimirom Vesovićem i Draženom Kovačevićem je uobličio u istoimeni strip, koji je 2003. godine osvojio prvu nagradu francuske izdavačke kuće Glenat. Sa Rastkom Ćirićem radio na muzičkom projektu Rubber Soul, pišući, komponujući i izvodeći pesme Bitlsa, koje ovi nikada nisu snimili.

Ilija Bakić, pesnik, pripovedač, kritičar i urednik. Zastupljen je u antologijskim izborima srpske i jugoslovenske fantastike: Tamni vilajet 2, 3, i 4 (1992, 1993 i 1996), Nova srpska fantastika (1994), Fantastična reč (Književna reč br. 492/493, 1997). Objavio je knjige: Resurekciona seča početnog položaja (proza, 1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora (1995), Prenatalni život (roman, 1997), Želite li besplatno da letite (poezija, 1997), Novi Vavilon (1998), Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija, 1999), Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija, 2000), 2002 (vizuelna poezija, 2002), Protoplazma (poezija 2003). Na Internet stranici Projekat Rastko, objavio zbirku priča Dole, u zoni (2000).

Radmilo Anđelković je objavljivao priče u časopisima Siriusu, Alefu, Znaku sagite, RS Magazinu, Politikinom zabavniku, IT Novinama, Monolitu. Objavio četiri romana Galaktički tunel (1986, pod pseudonimom R. Angelakis), Zemlja za dobre ljude (1987), Sva vučja deca (1998) i Grbovnik (2002, koautor Danijel Reljić). Sa dr. Radišom Jančićem 1997. godine objavio knjigu o primeni domaćeg začinskog bilja Začini u kulinarstvu.

Zoran Jakšić, bavi se istraživanjem oblasti nanotehnologije i mikrosistema, objavio dva romana Kradljivci univerzuma (1987, prošireno izdanje 1997) i Severnjak (Znak sagite, 1996) i zbirku priča Nikadorski hodočasnik (Znak sagite, 1992). Uvršten u antologije i zbornike Nova srpska fantastika, Tamni vilajet 1-4, Monolit 6, Domaća postžanrovska fantastika s kraja devedesetih. Objavljivao u Politikinom zabavniku, IT novinama, Alefu, Pančevcu... Prevodio kratke priče i tridesetak romana književne fantastike i NF. Poznat i kao prevodilac kultne pentalogije Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa.

Zoran Stefanović, pisac, dramaturg, jedan od urednika digitalnih biblioteka Projekta Rastko (od 1997). Objavio novelu Preko Drine, sa iskrom u oku (Znak Sagite, 10, 2002), noveletu Vreme buke i besa (Tamni vilajet 4, 1996), stripski serijal Pod vučijim žigom, crtač Antoan Simić (Stripmania, 1996), strip-album Treći argument, po motivima dela Milorada Pavića, crtač Zoran Tucić (1995, serijalizovano u američkom Heavy Metal Magazine, 1998-2000), kao i kratki igrani film Uske staze, režija Oleg Jeknić (1995). Zastupljen u antologijama Tamni vilajet 3 i 4, Nova srpska fantastika, savremena srpska proza u slovenačkom časopisu Apokalipsa.

Vladimir Lazović, elektroinžinjer, kratke priče objavljivao u Siriusu, Alefu, Politikinom Zabavniku, Znaku sagite i Ulaznici. Njegova dela zastupljena su u svim antologijama Tamni vilajet (1988, 1992, 1993, 1996), u Monolitu i Antologiji srpske alternativne fantastike (1994). Roman Hrim, Ratnik (1987) objavio je pod pseudonimom Valdemar Lejzi u ediciji SF-X-100, novosadskog Dnevnika.

Dejan Ognjanović radi kao asistent na predmetu Američka književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Bavi se teorijom horor žanra. Filmsku kritiku, eseje, književne prikaze i prevode objavljivao u brojnim časopisima. U knjiškom obliku, eseji su u inostranstvu uvršteni u zbornike Fear Without Frontiers (2008), 100 European Horror Films (2007) u Engleskoj i 501 Movie Directors (2007) u Americi. Njegovi prevodi su u knjiškom obliku zastupljeni u domaćim antologijama Strah – mala antologija horora (2004), Crtani vodič kroz seks (2005) i Nekronomikon (2007). Objavio je horor roman Naživo (2003) i studije Faustovski ekran: đavo na filmu (2006) i U brdima, horori (2007).

Ivan Nešić objavljivao u Siriusu, Alefu, Znaku Sagite, Večernjim novostima, Književnoj reči, Kikindskim novinama, Orbisu i Našem tragu. Zastupljen je u antologijama Tamni vilajet 4 i Priča za kraj veka. Izdao zbirku priča Rigor mortis (1997).

Oto Oltvanji objavljivao kratke NF, horor i krimi priče u brojnim časopisima, prevodio, pisao o knjiganam, filmu i stripu, objavio roman Crne cipele (2005). Najpoznatiji prevodi knjiga: Zlatna krv Lucijusa Šeparda, Kiša kao metak Dejvida Šoa, This is Serbia Calling Metjua Kolina i Prestonica nasilja Džordža Pelekanosa.

Uroš Petrović dizajner i inžinjer tekstila, bavi se pisanjem, ilustovanjem, umetničkom fotografijom i dizajnom. Objavljivao priče, članke, pesme, ilustracije i fotografije u mnogim letopisima, dnevnim novinama, časopisima i antologijama. Objavio roman epske fantastike Aven i jazopas u zemlji Vauka (2003, drugo izdanje 2005), koji je sam i ilustrovao, zbirku pripovetki Priče s one strane (2004, edicija Znak Sagite), dve zbirke Zagonetne priče I, II (2006) i Zagonetne priče III (2007), a uskoro se očekuje iz štampe i horor roman za decu Peti leptir.

Spona koja vezuje sve pomenute pisce jeste klub ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, (koji postoji već 25 godina) čiji su svi oni članovi, a pojedinci su i njegovi osnivači i presednici. Već duže vreme sastanci kluba se održavaju svakog ponedeljka u 19h u beogradskom Domu omladine, u sali na drugom spratu (ulaz iz Makedonske). Treba napomenuti da pored Lazara Komarčića, postoje i druga udruženja poput Srpskog društva za naučnu fantastiku (SDNF), društva ljubitelja naučne fantastike, nauke i tehnologije Photon Tide, Kluba obožavalaca naučne i epske fantastike (KONEF), društva ljubitelja fantastike Lira i društva građana SCI&FI.

Ne bi bilo pravedno izostaviti imena kako starije tako i mlađe generacije pisaca koji su dali svoj lični pečat fantastičnoj književnosti kod nas, a koji su slabo zapaženi u javnosti: Milana R. Simića, Milančeta Markovića, Zorana Ilića, Zorana S. Stanojevića, Vesne Denčić, Aleksandra Blaževića, Tatjane Stefanović; Vladimira Todorovića, Vladimira Kolarića, Aleksandra Novakovića, Nenada Glišića, Branislave Ilić, Pavla Zelića, Milana Mišića, Jovana Ristića, Ivane Milaković, Vladimira Stojnića, Željka Obrenovića, Dejana Mujanovića, Tanje Milutinović, Darka Veselinovića, Ivice Đorđevića, Kristine Pejčić, Vedrane Čačić, Dragane Stojiljković, Ranka Trifkovića, Olivera Hodaka, Danijela Reljića.

Ne smemo da smetnemo s uma ni izdavačke kuće koje objavljuju fantastiku i time obrazuju i grade ukus mlađih generacija: Algoritam (Paklena pomorandža, Goli ručak), Okean (Zlatna krv, Gormengast), Alnari (Mračna kula, Hronike Dine), Laguna (Letopisi Narnije, Strvinarska uteha), Neor (Zlatno doba, Brzina mraka), Evoluta (Mračni princ, Troja), Narodna knjiga (Hari Poter), Mono&Manana (Odiseje u svemiru, Grbovnik); kao ni časopise koji neguju fantastiku u književnosti: Politikin Zabavnik, Naš trag, Gradina, Putevi kulture, Ulaznica, Nova zora; fanzine Emitor, Nova, Zeleni konj; Internet časopise Balkanski književni glasnik,Prozaonline i Helly Cherry.

Kroz sva dela pomenutih pisaca u ovom tekstu provejava „detinja potreba za magijom” (Bruno Betelhajm), bilo da se ona nalaze u papirnoj formi, bilo da se mogu pročitati na Internetu. Mlađoj generaciji autora Internet je pružio priliku da se iskažu, reklamiraju i povežu sa drugim, uspešnijim, piscima, na mnogo lakši i brži način nego što je to ranije bilo moguće. Takvu priliku starija generacija nije imala, ali se i ona sve više okreće Internetu.

Pitanje koje se neminovno postavlja jeste – da li je Internet dobar ili loš po književnost? Na to pitanje mogu da dam odgovor samo na osnovu ličnog iskustva, i na osnovu iskustva bliskih mi pisaca – Internet omogućava povezivanje kako domaćih, tako i stranih autora (koje, na našu veliku žalost u ovom tekstu nismo spominjali, a koji su sa teritorija bivših jugoslovenskih republika), edukaciju na brojnim Internet stranicama, lakši i brži pristup informacijama (kako iz oblasti savremene književnosti, tako i klasične), mogućnost učestvovanja na brojnim literarnim konkursima... Književnosti na Internetu bi moglo da se zameri da je književnost iskvarenog („poengleženog“) srpskog jezika, ali taj je problem prisutan i u papirnoj formi. Ono što knjiga, koju svi tako volimo i, i dalje vrlo rado kupujemo, ne može da ponudi mladim autorima, jeste direktan kontakt sa piscem, direktna razmena iskustva koju nudi Internet, a koji su od presutnog značaja za mladi duh koji tek stasava u literarnom svetu.

Autorka knjige Virtuelna književnost Vladislava Gordić Petković lepo zapaža: „Tehnološki izumi stvaraju nove mogućnosti i menjaju naš doživljaj sveta... Kada se govori o uticaju tehnologije na pisanje, zaboravlja se da je i papir proizvod tehnologije...” i najavljuje da „virtuelna književnost tek nastaje... kao literarna tradicija budućnosti.“

Možda su pisci fantastike za onoliko smeliji od pisaca realne proze što „pišu onakve knjige kakve bi voleli da čitaju” (Mihael Ende) i možda su nam upravo zbog toga zanimljiviji. U čovekovoj je prirodi da bude zastrašen, da bude iznenađen i nadmudren, tome teži na svakom svom koraku, bar kad je književnost u pitanju. A upravo na te izazove odgovara fantastična književnost. Uz fantastičnu priču čitalac (kao i pisac) „oslobađa vlastite snove” (Mihael Ende), oslobađa najskrivenije tajne, vraća se u najsretnije životno doba – detinjstvo.

„U orjentaciji ka onome što će biti, u težnji da se pronikne buduće, i ne samo pronikne nego i dozove, u tome i jeste poreklo i duboki smiso fantastike... Bio je potreban napor ljudskog uma i odista genijalna intuicija da se pronađu ti – kako se to često čuje – iracionalni, fantastični, naivni znaci... bez fantastike čovek ne bi mogao da izrazi svoje velike namere. A namere su deo stvarnosti koliko i najopipljivije činjenice. Prema tome, i čudesno je jedan vid realnosti.” (Vojislav Đurić) S toga: „najmanje što možemo učiniti za svoje potomke je da im pričamo o budućnosti”.

Internet stranice pisaca:

www.zoranzivkovic.com – Zoran Živković

www.paramecijum.com/boban/ - Boban Knežević

www.otooltvanji.com – Oto Oltvanji

www.epicfantasybooks.com/ http://urospetrovic.netfirms.com/ - Uroš Petrović

www.zeljkoobrenovic.com – Željko Obrenović

www.aleksandarilic.co.nr – Aleksandar Ilić

Sajtovi koji objavljuju domaća dela fantastične književnosti:

www.rastko.org

www.art-anima.com

www.sfbay.datavoyage.com

www.eniaroyah.com