Tamara Lujak - OSTALO

INTERVJUI

VILE I ZMAJEVI ŽIVE PORED NAS

Intervju vodio: Slavoljub Marković

Poželela sam da našim mitovima i legendama dodam neke nove priče i bića, i da ona stara, koja su nedovoljno opisana, detaljnije prikažem * Samo dve horor priče koje sam napisala su me toliko uplašile, da sam poželela da ih nikada nisam napisala

Beograđanka Tamara Lujak je definitivno jedna od najuspešnijih domaćih autorki fantastične priče. Uostalom, poslednjih meseci dobila je nekoliko značajnih nagrada koje su to potvrdile, da bi nedavno objavila i zbirku bajki "Vilina planina". Njeni žanrovi su fantastika i horor, a pored pisanja, bavi se prevođenjem i uredničkim poslom (urednik je časopisa "Naš trag", internet časopisa "Prozaonline" i internet sajta "Serbian Cafe", kao i književne rubrike internet časopisa "Helly Cherry"). U razgovoru sa vašim novinarom, otkrila je niz tajni sa kojima se u svakodnevnom životu i pisanju susreće.

U zbirci "Vilina planina" opredelili ste se za jezik bajki, sa svim slobodama i avanturama koje on nudi.

Bila mi je potrebna takva sloboda i avanture, koje su me, kad sam se upustila u njih, odvele na sasvim neočekivane strane. To je bilo izuzetno iskustvo, kojem bih se uvek iznova vraćala, iako je ta sloboda, u suštini, uslovna, jer neka pravila kod pisanja bajki ipak moraju da se poštuju.

Vodite nas u vilinski svet starih Slovena, među fantastična, bajkolika bića, ali sami kažete da ste se trudili da "iznedrite nove rodove i odnose među starim rodovima".

Poželela sam da našim mitovima i legendama dodam neke nove priče i bića, i da sve ono staro i nedovoljno opisano, detaljnije prikažem čitaocu, ili ih pokažem u nekom novom svetlu. Tako, recimo, u mojim bajkama vile pomažu ljudima, dok su zmajevi i patuljci prijatelji. I tako je nastao rakar rod, bića koja su vrlo slična patuljcima, a opet su sasvim različita.

Zadirete u svet mitova i legendi. Koliko tome prethodi istraživački rad i koji su vam mitološki sistemi najfascinantniji?

Nekoliko godina sam provela u iščitavanju građe. Kako sam studirala arheologiju, tako sam imala lakši pristup potrebnim knjigama, ali sam tokom godina morala da proširim potragu i na knjige na engleskom jeziku, jer na srpskom nisam uspela da nađem sve što me je interesovalo (recimo mitove i legende Kine, Japana, Meksika, Perua, Indijanaca...). Do druženja sa ovim knjigama je došlo iz ljubavi prema drevnim običajima, a priče su se iskristalisale tek mnogo godina kasnije, kad se sav pročitani materijal "slegao". U početku me je najviše privlačila grčka i rimska mitologija, ali kako je vreme odmicalo, tako se težište premeštalo na Etrurce, Skite, Sarmate, Tračane (da ne spominjem još starije religije kao što su neolitska, mezolitska, mikenska, minojska), sa njih na Ugro-Finsku religiju, da bih se najzad zaustavila na slovenskoj religiji. U upoznavanju sa slovenskom religijom najviše mi je pomogao Veselin Čajkanović, čija sam sabrana dela morala da iščitam i po nekoliko puta, kako bih se upoznala sa svim običajima na domaćem tlu. I pored toga, i dan-danas kupujem knjige koje pišu o ovim temama i nalazim nove mitove i stvari koje me iznova iznenađuju i inspirišu.

Smatrate li da su mitološki sistemi zatvoreni, ili su i dalje živi "organizmi"?

Mislim da su mitološki sistemi i te kako živi "organizmi" i da daju autoru potpunu slobodu u njihovoj nadogradnji, proširivanju i produbljivanju, čak dozvoljavaju smeštanje u nove, savremene kontekste, što je jedna od stvari koje sam sama pokušala da uradim. Zbog toga su, između ostalog, izuzetno zahvalni za obrađivanje.

Bez obzira na to što su nastajali u najrazličitijim istorijsko-kulturnim i geografskim okvirima, mitovi imaju univerzalnost koja upućuje na njihovu vanprostornost i vanvremenost. Uostalom, svi su objedinjeni na jednom mestu, u našem umu. Plašite li se ponekad tolike njihove moći?

Ne, ona me zabavlja i izaziva. Treba se uhvatiti u koštac sa tolikim nasleđem i nekako sa njim izaći na kraj. To je veliki izazov, jedno ogromno polje, ili more, ako hoćete, u kojem, samo ako naučite da plivate, možete dobro da se snalazite. Mislim da im činjenica da su upravo nastajali na različitim istorijsko-kulturnim i geografskim okvirima, a opet sačuvali univerzalnost, daje izvesnu draž, koja vas prosto mami da je istražite, proučite i nadogradite.

Bajke ste namenili kako deci, tako i odraslima. Kao da želite da i "zrelu" čitalačku publiku opomenete da puku realnost stalno treba dopunjavati i drugačijim misaonim modelima.

To je bila osnovna ideja. Ljudi su, izgleda, zaboravili da je i mašta sastavni deo života, da vile i zmajevi žive tu, pored nas i da samo čekaju da ih dodirnemo kako bi oživeli. Kako su, međutim, svi oni bića prirode, ili sama priroda, tako sam bajkama htela da skrenem pažnju i na prirodu koja nas okružuje, a na koju smo potpuno zaboravili i zapostavili je. Priče su prvenstveno pisane za "zrelu" čitalačku publiku, ali su tokom godina krenule nekim svojim tokom, pa tako mogu da ih čitaju i deca.

Koliko se, pišući bajke i priče, i sami vraćate nekom svom idealu detinjstva u kome se prvi put i susrećemo sa ovakvim formama, inače jako bitnim za naš proces odrastanja i razvoja?

Stalno i iznova. Mislim da je to jedan od vrlo bitnih činilaca prilikom pisanja bajki i da sam, upravo zahvaljujući tome, uspela da napišem priče koje mogu da čitaju i deca i odrasli.

Vaša knjiga nastajala je sedam dugih godina. Čak i to deluje nekako bajkoliko ("preko sedam mora i gora", sedam je čvorova na magijskoj uzici "čaroveznoj", kod Kineza je sedam vila, a u islamu sedam nebesa...). Slučajno, ili u tome vidite neku "logiku" stvari?

Kad sam započinjala sa pisanjem priča koje danas čine "Vilinu planinu", namera mi je bila da napišem knjigu. Želela sam samo da stvorim nove i drugačije mitove, da skrojim nove i, možda, bogatije svetove i smestim ih, za promenu, na naše prostore. Verovatno ima neke simbolike u tome da je zbirka nastajala sedam godina. To se desilo slučajno, ako se u životu išta dešava slučajno.

Nadamo se da na narednu knjigu nećemo čekati tako dugo?

Bojim se da neću uspeti da izmaštam nove svetove tako brzo. Ovi koji su trenutno u meni, duže čekaju da ugledaju svetlost dana od ovih koji su se našli u "Vilinoj planini". To me ponekad i zaplaši, ali u tome nalazim i utehu – možda će zbog toga biti bogatiji i "jači" od onih koje sam već izmaštala.

Vi, u stvari, negujete nekoliko literarnih žanrova. Održava li Vas to u opštoj literarnoj formi, ili smatrate da prosto treba koristiti prednosti svakog od njih?

Fantastika, naučna fantastika i horor su srodni i isprepleteni žanrovi (iako horor još uvek nije "proglašen" za žanr), u koje sam podjednako zaljubljena. Pišem ih paralelno, pa mi ponekad jedan žanr dođe kao odmor od drugog, ali smatram da bi pisci trebalo da se okušaju u svakom od njih, makar da se upoznaju sa njihovim osnovnim pravilima i iznađu način da ih izbegnu ili prekrše.

A može li sama priča, s obzirom na to da seže u područje nedokučivog i iracionalnog, postati opasna?

Kako da ne! Srećom, samo su me dve priče, koje sam napisala, toliko uplašile da sam poželela da ih nikad nisam napisala! Međutim, koliko god bile strašne, bilo one koje sama pišem, bilo one koje čitam, nikad ne mogu da budu toliko zastrašujuće koliko sam život i životne priče koje susrećete na stranicama dnevne štampe.

Fascinirani ste hororom. Volite li da plašite ili da se preplašite?

Volim i da plašim i da se uplašim. Kad neko pričom uspe da vas uplaši, to znači da vas je nadmudrio, prevario, a to volim kod pisaca.

Horor je poslednjih godina, možda pre svega "zahvaljujući" filmskoj industriji, bio možda i najrazvikaniji, a čini mi se i jedan od najzloupotrebljavanijih žanrova. Ima li autora koji su mu naneli mnogo kreativne štete?

Ima, naravno. Zato su mu samo oni najzagriženiji ostali verni. U te spadam i ja sama.

Ima li kod nas dovoljno prostora za objavljivanje literature kakvom se Vi bavite?

Bojim se da nema. Ljudi uglavnom ne vole fantastiku. Ili je ne razumeju, ili je smatraju manje vrednom. A njome su se bavila i velika imena poput Borhesa, Poa, Pekića... Čini mi se, ipak, da se danas, da li možda baš zahvaljujući filmovima, pogledi na fantastiku menjaju, pa tako imate izdavačke kuće koje će se usuditi da objave delo koje se bavi ovom temom. I verujem da će ih biti sve više, jer fantastika to i zaslužuje.

Koliko vam znače nagrade koje sve češće pristižu na Vašu "adresu"?

Daju mi podstreka da istrajem u "borbi". Potvrđuju da sam na dobrom putu. Potvrđuju i moje mišljenje da se vremena menjaju, kao i stavovi prema fantastici.

A koga i šta Vi najradije čitate, i činite li to manje ili više nego nekada?

Poslovi me sve više i sve češće odvlače od knjige. Trudim se, međutim, da svakog dana pročitam pokoji red ili stranicu. Knjigu uvek nosim sa sobom i koristim svaku priliku za čitanje. Nedavno sam pročitala "Gormengasta" od Mervina Pika, trenutno čitam "Zlatnu krv" Lucijusa Šeparda, a pisci kojima uvek mogu iznova da se vratim jesu Grozdana Olujić, Desanka Maksimović (njenim bajkama), Konan Dojl, Borhes, Pekić, Karl Maj, Viktor Igo, (naučnik) Čajkanović i, naravno, bajke, mitovi i religije.

U Srbiji postoji nekoliko udruženja poštovalaca ovog žanra. Da li bismo mogli da damo kratak pregled i gde ste Vi u njima?

U beogradu postoji društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", u kojem sam član programskog saveta, kao i član organizacionog odbora Festivala srpskog filma fantastike, zatim "Srpsko društvo za naučnu fantastiku" (SDNF), čiji sam član, kao i udruženje građana "SCI&FI". U Novom Sadu postoji društvo ljubitelja naučne fantastike, nauke i tehnologije "Photon Tide", čiji sam takođe član. U Nišu postoji društvo ljubitelja fantastike "Lira", u Futogu klub obožavalaca naučne i epske fantastike "KONEF" i njihov sam veliki poštovalac.

Kontakt