Tamara Lujak - OSTALO

INTERVJUI

"Prepakovanom kovertom" do prvenca

Intervju vodio: Aleksandar Arsenijević

Mlada beogradska spisateljica Tamara Lujak, pred kraj 2006. godine pobedila na dva konkursa i objavila prvu knjigu bajki

Kraj 2006. godine biće nešto što će mlada spisateljica Tamara Lujak svakako dugo pamtiti. Sredinom decembra, u razmaku od samo par sati, saznala je da je pobedila na dva konkursa - za kratku priču na konkursu udruženja građana Fanovi naučne fantastike "Sci&Fi", kao i za kratku priču na zrenjaninskom konkursu "Sva lepota sveta". Konačno, kao šlag na torti, par dana pre dolaska Nove godine, Tamari Lujak je objavljena zbirka bajki "Vilina planina". Ako se kaže da joj je samo nekoliko meseci ranije, u vreme održavanja Beogradskog sajma knjiga, dodeljena povelja za uspešno učestvovanje na književnom konkursu "Kraljevskog kluba Karađorđević" za aforizam, a potom je osvojila i treće mesto na još jednom konkursu u Zrenjaninu, onda se definitivno može reći da je 2006. bila uspešna na spisateljskom planu.

Šta piscu donose pobede na konkursu?

TL: Ne donose pare, to je sigurno. Materijalne nagrade su umetničke slike, knjige. Ono što je najbitnije jeste samopouzdanje koje stičeš. I sama odluka da se ide na konkurs nema veze sa nagradom. Meni je konkurs mogućnost da se proverim, da vidim svoj kvalitet. Prioritet nikada nije bio osvajanje nagrade, nego prolaz, jer to je merilo koliko je priča dobra, odnosno, kvalitetna. Jasno je da godi kada uz to osvojiš neku nagradu.

Koliko verujete žirijima? Da li ste, naime, priču koja nije dobro prošla na jednom poslali na drugi konkurs i prošli bolje?

TL: Jesam, doduše ne sa pričom nego sa zbirkom "Vilina planina". Poslalasam je u Novi Sad u Maticu srpsku, gde nije prošla. Onda sam, u roku od dva dana, pronašla konkurs "Branko Miljković", i donela odluku da zbirku pošaljem tamo. Priče sam samo prepakovala iz jedne u drugu kovertu, iz one koja mi se vratila iz Novog Sada u novu. Mesec dana kasnije, javili su mi da sam prošla i da će mi zbirka biti objavljena.

Pišete horor priče, ali i bajke. Gde se bolje snalazite? Da li ponekad spajate horor i bajku?

TL: Mislim da mi stilski najbolje leže bajke, odnosno fantastika i horor. U naučnoj fantastici nemam prostora da se razmašem i da mi rečenica bude duža ili jača, vec jednostavno vidim da samo izlažem činjenice ili opisujem neki svet. S druge strane, prvo što sam žanrovski pisala bio je horor i tu sam sebi dozvolila da razvijem rečenicu, zato mi on leži. Tokom bombardovanja (1999) prešla sam na fantastiku i shvatila da se tu dobro snalazim. Spajanje horora i bajke - to me svi pitaju, tipa "zar nema mrtvih u bajkama", ali ništa od toga.

Kako je nastala konkretna zbirka bajki?

TL: Priče u knjizi su nastajale od 1999. do 2001. godine, ali su rađene i dorađivane sve do prošle godine. Sedam godina sam radila na njima, i nisam odmah došla na ideje da ih objedinim, već se to rodilo naknadnim iščitavanjem i doradom. Sve moje priče na početku su bile dugačke stranu, stranu ipo... Tek sam kasnije shvatila da imaju dodirnih tačaka i krenula da ih proširujem i objedinjujem.

Sledeća knjiga? Roman ili zbirka priča ponovo?

TL: Ne razmišljam o dužoj formi. Ako se desi - što sigurno neće biti skoro, eto nove zbirke priča sa sličnom temom kao u "Vilinoj planini". Zapravo, varijacija na temu. Osnovna ideja je da bude 11 priča, malo drugačije organizovanih i da imaju neku zajedničku temu koja bi bila vodilja. U ovoj zbirci to nije baš slučaj, kao što planiram za sledeću.

Pored pisanja bavite se intenzivno i uredničkim radom. To je veliko angažovanje koje sigurno utiče na pisanje?

TL: Već sa ovom knjigom upravo se javio veliki problem. Dok sve pročitam što stiže na ostalim poslovima ne mogu da pišem svoje priče - eventualno u pauzama između rada u časopisu. Tako da je sledeća zbirka priča već stopirana. Imam neku osnovnu ideju, ali ne stižem da je razvijem - priče mi izmiču zbog uredničkog posla. Pošto stalno dobijam nove i nove ponude, uplela sam se u nešto i ne znam kako ću da se izvučem iz toga.

Kontakt