INTERVJUI
KAKO SE DOSTIŽE VRH VILINE PLANINE
Intervju vodila: Dragana Stojiljković
Dragana
Stojiljković: Iskreno, htela sam da napišem nekoliko rečenica o
tebi, ali onda mi je palo na pamet da te malo mučim i to zadovoljstvo
prepustim tebi. Izvoli.
Tamara
Lujak: [Smeh] Iskreno, ovo je nateže pitanje na koje treba da
odgovorim. Verujem da na njega tek sami čitaoci mogu da daju odgovor,
nakon što pročitaju intervju.
DS:
Kada si sebe prepoznala kao pisca?
TL:
Tek kada mi je objavljena prva priča, odnosno prve priče.
DS:
Predstavi nam svoju prvu knjigu "Vilina planina"?
TL:
U pitanju je zbirka kratkih priča (ukupno njih jedanaest), odnosno bajki,
koje su tematski povezane u jednu celinu. Bave se vilama, zmajevima,
patuljcima, životinjama, i novim rodovima (rakarima), prirodnom i odnosom
ljudi prema prirodi.
DS:
Kako je došlo do ove zbirke priča?
TL:
Nisam je planirala. Desila se sama. Tokom pisanja i dorađivanja priča,
shvatila sam da imaju nešto zajedničko i da bi mogle da se objave pod
"jednom kapom". Pa čak i tad mi je bilo potrebno nekoliko
godina da ih izbrusim i odstranim sve što nije valjalo.
DS:
Knjiga je doživela nekoliko promocija širom Srbije i nekoliko kritika u
raznim književnim novinama i časopisima. Kakvi su tvoji utisci?
TL:
Nisam to očekivala, zaista. Ni toliko interesovanje, a još manje toliko
promocija, odnosno kritika.
DS:
Tvoje priče su pune legendi i mitova. Etnološkog su karaktera, za sve
uzraste. Reci nam nešto što je specifično za nastajanje svake od priča.
TL:
"Četvoroprsti" je inspirisan skulpturom, odnosno držačem za
knjige, koju je napravio arhitekta Milan Rakočević. "Dubrava"
na bajkovit način objašnjava kako je nastao Dubrovnik. "Zavet"
obrađuje verovanje Dubrovčana da će se izbaviti iz velike nevolje
ukoliko se zavetuju svecu da će najveću grešnicu uzeti za ženu.
"Zorilo" proširuje predanje o tri mitska brata Noćilu, Ponoćilu
i Zorilu. "Tandarić Mandarić" pokušava da stvori nove odnose
između starih rodova: patuljaka, divova i zmajeva. "Ruža
vetrova" nudi bajkovito objašnjenje zašto se ruža vetrova zove baš
tako zove. Priča "Mojre" na bajkovit način daje objašnjenje
prisustva mitraizma na našem tlu."Vilina planina" proširuje
pripovetku u kojoj se spominje Vilina planina sa izvorima koje niko ne može
da prebroji. "Mali Beli Zec" je nastao iz želje da se pokaže
da i najdublji strahovi mogu da se pobede. "Mazar" nudi jedno od
objašnjenja zašto Peraštani veruju da u pravom uglu sedi Đavo. I
najzad, "Gospa od Škrpjela" nudi jedno od objašnjenja kako je
i zašto ostrvo nastalo.
DS:
Ti si počela kao horor pisac. Da li je ovo beg od tog "ozloglašenog"
žanra?
TL:
Zapravo, prve objavljene priče jesu naučno fantastične. Kao horor pisac
sam postala poznata u klubu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić",
otud zabuna. Ali, ne smeta mi. Naprotiv. Možda je u pitanju samo predah
ili odmor. Mada, ne verujem. Horor mi je podjednako privlačan kao i
fantastika i naučna fantastika.
DS:
Pišeš isključivo kratke priče i uopšte kratke forme. Zašto?
TL:
To je forma u kojoj se najbolje snalazim i koju poslednjih godina najviše
i čitam. Najčešće čitam zbirke kratkih priča, jer je to najbolji način
da se upoznate sa nekim piscem, ili nekom zemljom, ukoliko je u zbirci
zastupljeno više autora.
Kratka
forma mi omogućava da ne razvodnim rečenicu, omogućava mi da istu temu
ispričam na nekoliko različitih načina. Verujem da se publika umorila
od duge forme i da budućnost leži u kratkim pričama, možda im i iz tog
razloga najčešće pribegavam.
DS:
Često čujemo komentare kako je čudno da se ženska osoba bavi naučnom
fantastikom, fantastikom i hororom. Mene više zanima kako si počela?
TL:
Sasvim slučajno. Prvo što sam u životu napisala bio je kriminalistički
roman. Kako je bio loš, i kako se u žanru nisam baš najbolje snalazila,
tako sam se okrenula najvernijoj ženskoj temi - ljubavnim (kratkim) pričama.
Uporedo sa njima sam počela da pišem (još kraće) naučno fantastične
priče. Nekako u to vreme sam upoznala Gradimira Stojkovića, našeg
poznatog pisca, koji mi je pomogao da se opredelim za jedan od ta dva žanra.
Samo njegovim savetima imam da zahvalim što sam i dan danas u fantastici.
DS:
Ti ne pišeš samo priče. Zamenik si urednika časopisa Naš trag, jedan
si od urednika domaćeg izdanja webzina Helly Cherry, pišeš za časopis
Gradinu, Novine beogradskog čitališta. Pišeš i uređuješ deo posvećen
fantastici za časopis Naš trag, organizuješ tribinski program Društva
ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", suorganizator si
konkursa "357" sajta Art Anima, a na prethodnom konkursu Art
Anime za kratku fantastičnu priču bila si član žirija. Na tvoj mail
dnevno stigne lep broj pismenih formi, od aforizama do dužih priča da ih
pročitaš i daš svoj sud. Baviš se prevođenjem i lekturom. Kako sve
postižeš?
TL:
Ne znam ni sama. Ne bavim se svim poslovima istovremeno. Odnose mi, međutim,
veći deo dana. Ali, u tome leži najveće zadovoljstvo i izazov. Poraditi
na sebi i za sebe, ali i pomoći drugima, kao što su drugi pomagali tebi.
To je jedini pravi način.
DS:
Šta još nisi ostvarila?
TL:
Još najmanje desetak priča čeka da budu napisane. I isto toliko zbirki.
[Smeh]
Nisam
još osnovala svoje udruženje, ali radim(o) na tome.
DS:
Znajući da nisi od dokonih osoba, da uvek radiš nešto bilo za novac
bilo samo iz entuzijazma... Čime ćeš nas iznenaditi u narednom periodu?
TL:
U planu su brojni konkursi, u okviru fantastike, naravno. Uporedo radim na
novim pričama, spremam drugu zbirku priča, ali kad će do nje doći,
pitanje je. Vremena je malo, a poslova mnogo.
DS:
Na koje greške i stranputice bi ukazala mladim piscima, urednicima,
entuzijastama u domenu fantastike?
TL:
Mladim piscima: posebnu pažnju treba da obrate na dijaloge i glavnog
negativca, jer ako su oni slabi, sama priča neće mnogo vredeti. I ne
mora svaka priča da se završava obrtom. Urednicima: Dobar urednik je
onaj koji uči od svojih saradnika. Entuzijastima: Istrajte.
DS:
Član si Srpskog društva za naučnu fantastiku, Lazara Komarčića i
Photon Tide-a. Upoznata si sa tim šta se radi na domaćoj sceni. Kako ti
sve to vidiš?
TL:
Mislim da sva društva treba da se povežu, isprepliću, budu uponzata sa
radom onog drugog. Jedino tako imaju izgleda na uspeh. Bojim se da su se
stariji članovi pomenutih društava umorili, a da mladi nemaju snage da
izguraju brojne zamisli do kraja. Zato treba da se međusobno ispomažu.
Na taj način će privući još mlađe snage u svoje redove.
DS:
Kojim svojim aforizmom bi pozdravila čitaoce "Antaresa"?
Kontakt
© 1999 - 2007 Tamara Lujak