Slobodan Vukanović

ZAŠTO NE PROGOVORI AVRAMIJE

 

Objesio se o hrast Avramije.

Smije nam se svake večeri. Čujemo njegov smijeh, nama u inat.
Plašimo se osvete. Svi se osjećamo krivcem, a ne znamo pravog. Sumnjamo
u sebe. Gavranu prerezasmo grlo. Zajahasmo petla.

Prkosi nam Avramije. Nek dođe, neka kaže ko je kriv. Muči nas
a mi čekamo. Čini ne pomažu. Strepimo od svakog šuma.

Kažu, Avramije se pretvorio u kamen, drvo, psa, ribu… Sve i
svašta posmatra. Njegova ćutnja nas ubija. Klati se obješen, grana škripi,
čuju se jauci, vuk zavija.

Zašto ne progovori Avramije?

/* */