Slobodan Vukanović

NIKAD SE VIŠE NIJE VRATIO ARANIT

 

Došao Aranit.

Opet.

Novi ljudi, građevine.
Poznaje samo mrtve.  Živi  se čude njegovom jeziku, govoru, priči o stvarima,
događajima. Što god počne oni okrenu glavu. Prećutkuju.

U svakom od njih vidi njihovog pretka, ponosnog, hrabrog sa strijelom zabodenom u jelena.Čuje pjesmu sa povratka iz lova. Toplo je u medveđoj koži. Ovi se bore sa muvama.
I komarcima. Pih!

A kakvi će biti vaši preci, kad ste takvi. To reče, i opet umrije Aranit.
Niko ne okrenu glavu.

Drugog dana neko pomenu: maknite ovo odavde, smeta prolaznicima.
I maknuše Ono.

Nikad se više nije vratio Aranit.

/* */