OSTRVO PROKLETIH, Đorđe Bajić

Prikaz: Ivana Milaković

Na Beogradskom sajmu knjiga 2010. bilo je moguće nabaviti prvih trinaest primeraka romana-prvenca Đorđa Bajića pod nazivom “Ostrvo prokletih”. Svi dostupni primerci su vrlo brzo razgrabljeni, a roman se nedavno pojavio i u redovnoj prodaji, na zadovoljstvo ljubitelja pulp-a i dobre zabave.

2003. godine se na jednom od konkursa sajta Screaming Planet pojavila i priča Zombie Island Porno Massacre, priča o ekipi porno glumaca koji dospevaju na prelepo ostrvo da bi ustanovili da je preplavljeno zombijima – i da su tu namerno dovedeni, kao i da će njihova pogibija od strane zombija biti snimana i snimak unovčen. Priča do tada nepoznatog autora doživela je dobar prijem, sa više strana bilo je predloga da od toga nastane roman, i, sedam godina kasnije, upravo to se i desilo.

Od početne priče o porno-zvezdi na zalasku Tomu Strongu i njegovoj ekipi nastalo je znatno više. U priču je ušla i Agencija koja se bavi rešavanjem slučajeva koje policija ne uspeva da reši, najčešće slučajeva koji uključuju natprirodno (zombije, vampire, vukodlake, uklete kuće...), i troje njenih članova poreklom iz Srbije: nekadašnja glumica Beba Novak, lepotica na killer heels Lulu Dubrovna, i vampir Časlav. I Marko Novaković, Bebin bratanac, novi regrut kome će slučaj na Ostrvu prokletih biti prvi.

Naime, na Ostrvo prokletih, odavno inficirano zombijima i kao takvo mesto na koje niko normalan ne želi da otputuje, otišla je porno diva Kara Kristal, nekadašnja velika ljubav Toma Stronga, kako bi snimila ekskluzivne scene. Na njen poziv tamo se uputio i Tom sa svojom ekipom. Sa porno divom se gubi kontakt, pa Herbert Ros, njen poslodavac, ne žaleći sredstava aganžuje kompletnu ekipu Agencije kako bi na sigurno vratila zvezdu koja mu donosi veliki novac. Ispašće da će se ekipa, pomalo već lenja nakon mnogobrojnih uspeha i tajnog aduta koji im omogućava da nepovređeni izvode misije, naći u mnogo većoj nevolji nego što su mogli i da slute; ispašće da bi Markov prvi slučaj mogao da mu bude i poslednji.

Veliko je osveženje u domaćoj literaturi naići na toliko nepretenciozno napisan roman kao što je “Ostrvo prokletih”. Autor piše da bi zabavio svoje čitaoce, u tome uživa i toga se nimalo ne stidi. Likovi, premda tipski, imaju u sebi dovoljno ljudskog da bi zainteresovali čitaoca, da bi strepeo za njihovu sudbinu, i da bi želeo da psihotični zločinci budu kažnjeni. Priča je u prvoj polovini romana nešto sporija, kako bi se čitalac upoznao sa istorijatom likova, Agencijom i svetom u kome se sve dešava, da bi se stvari ubrzale u drugoj polovini romana, kada agenti dospeju na Ostrvo prokletih, borba sa zombijima počne, a nekoliko likova se nađe usred morbidne verzije Čarobnjaka iz Oza. Struktura je možda mogla da bude drugačija – recimo, da se počne sa dolaskom agenata na Ostrvo prokletih, kako bi čitaoci koji očekuju “prsate komade” i zombije to odmah i dobili, a da se u posebno označenim poglavljima pripoveda o pozadini i likovima – ali i ovako napisan roman je doživeo dobar prijem, jer nudi četiri stotine strana dobre zabave, što je za ovakvu vrstu literature glavno.