Robert Dž. Sojer: OPISI

Prevod: Kristina Pejčić

 

 

Pre mnogo godina u časopisu Njujorker objavljena je karikatura na kojoj se domaćica raskošne zabave obraća jednom od gostiju: “Upravo sam čula da ste napisali roman na osnovu nečijeg scenarija. Molim, smesta napustite moju kuću.”

Istina je da su novelizacije (romansiranje scenarija) čista suprotnost literaturi, ali kada sam bio tinejdžer, željan da nauči da postane pisac, pročitao sam ih na gomile. Zašto? Zato što se svaka nijansa i trenutak filma može opisati rečima. Fascinirali su me načini na koje pisci opisuju scene koje sam već video na velikom ekranu. U suštini većina novelizacija se piše pre nego što je film uopšte i završen. Pisci romansiranih verzija verovatno ne vide niti jedan kadar filma, tako da se način na koji opisuju događaje prilično razlikuje od načina na koji su isti u stvari snimljeni.

Za pisce početnike danas postoji jedno još bolje sredstvo od novelizacija: filmovi na videu prilagođeni za slepe. Oni koriste sekundarni audio kanal da bi obezbedili prateće komentare, često veoma visokog kvaliteta, koji simultano, veoma živopisno opisuju scene koje se odvijaju u filmu. Gledanje ovih filmova može poslužiti kao odličan način za učenje kako verbalno oživeti scenu. Najbolja koju sam gledao je verzija “Kazablanke” za slepe. Iako spadam u onu manjinu koja smatra da je film “Zvezdane staze” jedan od najboljih ikada snimljenih, većini se ipak dopada završni deo dijaloga u filmu.

Na nesreću, novelizaciju filma “Zvezdane staze” napisao je niko drugi nego Džin Rodenberi (i toliko je šuplja, za razliku od novelizacije “Ratova zvezda” koju je navodno  napisao Džordž Lukas ali je u stvari delo Alana Dina Fostera, da sam sklon poverovati da je Rodenberi zaista i napisao). Kako Rodenberi opisuje taj vrhunski momenat u svojoj knjizi? Samo ponavljajući dijalog, bez  ikakvog opisa:

Kirk se okrenuo ka kormilaru?  “Izvedite nas iz orbite, gospodine Sulu”
“Odredište, ser?” upitala je DiFalco.
Kirk je mahnuo neodređeno unapred. “Tamo negde.
Onim putem.”

A sada da vidimo kako je to moglo bolje da se uradi. Zapamtite, jedna scena u bilo kojoj knjizi mora sama da ponese čitav teret emocija; ne bi trebalo da bude puki prepis onoga što su ljudi već videli:

Džim se vratio do centralnog sedišta. Nije to bila njegova stara stolica
ali morao bi da se navikne na to. Začuo je zujanje sićušnih motora dok se
ergonomski naslon stolice prilagođavao obliku njegove kičme.

Znao je da svi na mostu očekuju njegov sledeći potez; bio je to ponovo
i najzad njegov brod i nalazio se tu gde pripada. Niže pred
njim sedeli su Sulu i DiFalkova a između njih – između njih prostirale
su se zvezde, nepomične, tihe, primamljive.

Džimovo srce je lupalo. Dozvolio je sebi trenutak da se sabere a zatim
izdao dobro poznato naređenje. “Gospodine Sulu, napred Vorpom jedan.”

“Vorp jedan, ser”, potvrdio je Sulu glasom punim uzbuđenja i
iščekivanja, gurajući unapred glavnu polugu brzine na svojoj
upravljačkoj konzoli. Istog trenutka oplata palube počela je da vibrira i
rastuće brujanje ispunilo je vazduh.

Inženjer DiFalko je pogledala u Kirka napola se okrenuvši u stolici.
“Odredište ser?”

Džim je još uvek bio opijen lepotom kosmosa. Nagao se unapred i tiho
skoro šapatom rekao “Tamo negde.”

Pogledao je na desno; kraj njega je stajao Skoti, podignutih obrva.
Džim nije mogao da zaustavi širok osmeh koji je rastao na njegovom
licu. Vratio se, i avantura je tek počinjala. Nonšalantno je mahnuo
rukom unapred.

“Onim putem….”

Trik je u tome da se pobude i emocije i čula: reći nam šta ljudi osećaju, čuju, dodiruju, kušaju i mirišu. Imate mnogo veću kontrolu nad iskustvima čitalaca od filmskog režisera. Režiser nije siguran koji će deo kadra gledalac uočiti, ali kada napišete “stalna prljavština pod njegovim noktima govorila je o decenijama rada na arheološkim iskopinama”, znate tačno o čemu čitalac razmišlja.

Naravno ne treba opteretiti svaku radnju sa previše detalja; nekad je sasvim dovoljno reći “išla je autobusom na posao.” Ali kada se dešava nešto važno, neka opisi budu živopisniji; koristite svoje reči kao narastajuću muziku u pozadini ističući važnost scene.

Opisivanje obogaćuju maštu čitaoca ali vam i omogućava da odredite najbolji momenat za prikazivanje određenog doživljaja. Nemojte jednostavno izbrbljati, “Batler je kriv!” Radije se poigrajte sa trenutkom, rastegnite stvari, gradite neizvesnost, neka čitalac iščekuje:

“Naravno svi već pogađate ko je ubica”, rekao je detektiv.

Zastao je upijajući pogledom čitavo more izraza na licima prisutnih- strah
i uzrujanost i bes, čovek koji grize donju usnu, drugi nervozno gladi kosu, žena
čije oči streljaju pogledom levo desno.

Sat na okviru kamina označio je glasno novi minut. Kiša je u brzom ritmu uporno dobovala po oknima
prozora. Detektiv je crpeo svu dramatičnost trenutka lutajući uperenim kažiprstom od
jednog do drugog, da bi se najzad zaustavio na grudima čoveka ukrašenim širokim
pojasom, odvratne žućkasto zelenkaste boje.

“Batler je kriv!”

Pauze ne moraju biti duge da bi poruka bila upečatljivija. Evo scene iz romana “Deca duge” Terensa M. Grina, izdatog 1992.godine.

Bila je skoro ponoć kada je MekTagart doneo odluku.
“Mislim”, rekao je, “da treba da priđemo bliže.”
Ostali su ga netremice posmatrali.
“Možda na petnaest milja.”
Niko nije progovorio ni reč.
“Potisnućemo ih.”

Iako nijedan od likova ne čini ništa, upravo ta inercija odražava njihovu nervozu, neodlučnost, strah da je njihov vođa izgubio razum. Pokušajte to isto bez opisa:

“Mislim da treba da priđemo bliže. Možda na petnaest milja. Potisnućemo ih.”

Ništa. Bez napetosti. Bez neizvesnosti. Opis nije dodatak– on je srce i duša dobrog pisanja.

/* */