Robert Dž. Sojer: NE OPISUJ, POKAŽI

Prevod: Miljan Tanić

 

 

Svako ko je ikada učio da piše čuo je pravilo kako neke stvari treba da se pokažu, umesto da ih opisujemo ili ih naprosto kažemo, ali je taj princip izgleda jedan od najtežih za početnike.

Kao prvo, koja je razlika imeđu to dvoje? Pa, „opisivanje“, odnosno „pričanje“ je oslanjanje na čist prikaz i puki prenos činjenica: Meri je bila stara žena. „Pokazivanje“ je s druge strane korišćenje opširnog prikaza: Meri se polako kretala kroz sobu, pogrbljena i oslonjena na uglačan drveni štap koji je čvrsto držala u kvrgavoj, natekloj ruci, prekrivenoj skoro providnom, pegavom kožom.

I jedan i drugi primer nam pokazuju jednu te istu informaciju – da je Meri stara – ali prvi primer to naprosto samo saopštava, dok drugi… pa, pročitajte ga još jednom i videćete da on u stvari ni u jednom momentu ne saopštava činjenicu otvoreno, ali i dalje, posle čitanja nema nikakve sumnje da ta činjenica stoji.

Zašto je pokazivanje bolje? Iz dva razloga: Prvo, stvara čitaocu mentalnu sliku. Kada recenzenti koriste reči kao „živopisno“, „provokativno“ ili „kinematografski“ da bi opisali komad proze, u stvari hoće da kažu da je pisac uspeo da pokaže, a ne samo da prosto pripoveda.

Drugo, pokazivanje je interaktivno i tera čitaoca da se uplete u priču, da izvodi zaključke (kao što je Merina starost) za sebe, umesto da samo pasivno prima informacije.

Hajde da probamo isto to sa malo složenijim primerom:

Singha je pratio glas da je sposoban da se probije kroz slojeve birokratije i završi posao.

Bez sumnje koristan momak, taj Singh, ali je prilično dosadno čitati o njemu. Probajte umesto toga ovo:

Čeng odmahnu glavom i pogleda Prajsa. „Sva ova crvena traka! Nećemo uspeti da dobijemo dozvolu na vreme.“

Odjednom se vrata kancelarije otvoriše i ušeta Singh, lagano uvijajući uglove usana kako bi prikrio zadovoljstvo. Pružio je ROM čip Čengu. „Izvolite, gospodine – puna dozvola vlade. Možete da krenete kad god želite.“

Čengove obrve se digoše na čelu poput malih raketica, ali Singh je već bio ponovo kod vrata. Okrenuo se Prajsu, koji je bio naslonjen u svojoj stolici i osmehivao se. „To ti je naš Singh“, reče Prajs. „Ne zovemo ga džaba ’čudotvorac’.“

U prvoj verziji, o Singhu govorimo apstraktno, dok ga u drugoj vidimo na delu. To je ključ pokazivanja: korišćenje specifičnih primera radnje kako bi pokazali poentu. Kada pišete romantičnu scenu, nemojte da govorite  kako Seli privlači Džona, već nam pokažite kako mu srce poskoči kada ona uđe u prostoriju. Retko kad je potrebno da opisujemo osećanja likova. Bolje je kada njihova dela pokažu kako se oni osećaju.

(Primetite da nam na kraju drugog pasusa o Singhu, gore, Prajs govori o Singhu. To je poseban slučaj: Ako jedan od likova kaže šta misli o nekom drugom, to je dobar način da se okrije karakterizacija i jednog i drugog lika.)

Govoreći o govorenju (da tako kažemo), veoma dobar način da se pokaže umesto da opisujemo je dijalog.

Opis: Aleks je bio neobrazovan čovek.

Pokazivanje: “Neću ja idem nigde“, reče Aleks.

Korišćenje modifikovanog govora je takođe i instrument za prikaz regionalnog ili etničkog porekla lika, i to veoma efektan, ako se ne pretera s njegovim korišćenjem.

Opis: „Bio je to ogroman svemirski brod sa najvećim motorima koje sam ikada video“, reče Koslov oštrim ruskim akcentom.

Pokazivanje: „To veliki svemirski brod sa najveći motori koje sam ikad video“, reče Koslov.

Netačnost u govoru nam pokazuje da Koslov ima problema sa datim jezikom, dok nam samo ime govori da je verovatno Rus. Čitalac onda čuje akcenat a da mu vi isti i ne pomenete.

S tim, međutim, ne treba preterivati. Jedan od mojim omiljenih ne-SF pisaca je Ed Mekbejn, ali on često, kada želi da pokaže da je neki lik crnac, pređe na uvredljivo stereotipičan dijalog. Evo kako jedan lik kod Mekbejna razmišlja o lokalnoj policiji: „Milicija uvek kažu kak’ niko nije niš’ uradijo,  a sam’ što trepneš oni nekog oteraju u ’aps.“

Ima li slučajeva kada je opis bolji od pokazivanja? Da. Kao prvo, postoje trivijalni delovi priče – možda želite čitaocu samo da saopštite činjenicu, ne zadržavajući se previše na njoj. Ako vreme ne igra veliku ulogu u priči, onda je potpuno u redu naprosto reći da je padao sneg ili šta već. Kada biste „pokazivali“ svaku sitnicu, čitaocu bi se priča činila „prefilovanom“.

Dalje, nije ništa pogrešno u tome da se u prvoj ruci priče oslanjate na čisto pripovedanje – i ja to radim. Kada razrađujete sekvencu događaja i odnose između likova, mogli biste izgubiti iz vida celokupnu sliku ako u tom trenutku zastanete da pažljivo razradite opis.

Prva ruka: Bio je to tipičan radnički stan.

Konačna verzija: Povela ih je u dnevnu sobu. Imala je samo dve police – na jednoj su uglavnom bili trofeji s kuglanja, a na drugoj CD-ovi. Na stočiću je bila otvorena džepna knjiga, sa koricama na gore – neki ljubavni roman. Brojevi Nešenel Inkvajrera i TV Gajda bili su naslagani na televizoru koji je izgledao kao da mu ima nekih petnaestak godina.

Primetite da nam za prikazivanje treba u stvari više reči nego za pripovedanje. Mnogi početnici se uplaše od ideje samog pisanja velikog dela, ali čim savladaju princip pokazivanja umesto pukog opisa, odnosno govorenja, shvate da se broj strana brzo povećava.

Proste tvrdnje je dobro koristiti i u sižeima za romane. Patrik Nilsen Hajden, viši urednik u izdavačkoj kući Tor Books, rekao je jednom kako najbolji sižei koje je ikada dobio sadrže rečenice tipa „A onda se dogodi veoma uzbudljiva borba.“ Ako urednik kupi vašu knjigu, on ili ona veruje da ste sposobni da takve uopštene tvrdnje pretvorite u segmente specifične, živopisne proze, nabijene akcijom.

I konačno, pokazivanje umesto govorenja je bolje i u procesu kada postajete pisac. Umesto da kažete svojim prijateljima i porodici kako želite da budete pisac, bolje im to pokažite tako što ćete sesti za tastaturu (ili šta već) i bacite se na posao…

/* */