Oto Oltvanji: NASLOV

Svaki put kada se udubim u spisak uredno pobrojanih priča koje se takmiče na konkursu Znaka sagite, uviđam da ima malo onih koje bih voleo da pročitam isključivo na osnovu intrigantnosti naslova. Kod naših pisaca, “starih kuka” i “mladih nada” podjednako, u naslovu uglavnom nema udice, imena priča ne izazivaju instant slike u mozgu, sinapse se ne stavljaju u pogon. Svestan opasnosti da bi nekom drugom zaludnom proučavaocu ove tematike baš moji naslovi mogli da potpadnu pod grupu neopevano glupih, ipak moram da se zapitam:

Je li uopšte bitan taj naslov?

Da li zaista sve počinje i završava se njim?

Ako mene pitate, ja na to gledam ovako:
Kao u slučaju detektiva Majera Majera iz 87. policijske stanice Eda Mekbejna, koga je očeva neslana šala obeležila za čitav život, ukoliko kumujete imenu deteta, možda vam se učini da to ime nije bitno, ili da sa njim čak smete i da se sprdate. Sasvim je druga priča ukoliko ste vi ti kome ga daju. Bar dok se ne naviknete.

E, pa, slično je sa piscima i čitaocima.

Pisac je dao ime svim stvarima, davno, u početku

Koliko pisci uopšte rade na naslovu? Nedovoljno, čini mi se ponekad. Računaju na sopstveno ime, snagu priče, ili da su posao završili čim su otaljali teži deo (tipkanje). Prečesto se odlučuju za ono što im prvo padne na pamet.

Dobro, pametnjakoviću. A šta je, onda, dobar naslov?

Bez zalaženja preduboko u materiju, bar za početak, već vidim nekoliko rupa na saksiji koje ću podeliti sa vama. Efektni naslovi su oni koji najbolje opisuju delo. (Ma nemoj.) Još uspešniji su oni koji u sadejstvu sa sadržajem postižu novi izraz. (Vratićemo se na ove.) Najteže je, pak, sa naslovima koje instiktivno osećamo kao dobre, a ne znamo da objasnimo u čemu je vic. E, ti su najbolji. Naravno, kao i u slučaju sa detetom koje mrzi svoje ime, neke naslove, koliko god neprimereni ili zbunjujući bili, vremenom naučimo da volimo.

Ipak, moja poenta je da magijski čin imenovanja stvari, koliko god naslovi lako i prirodno padali piscu na pamet, ne bi trebalo olako da se shvata. Doneli ste novu stvar na svet, nazovite ga imenom koje mu pristaje. Taj ritual sa sobom nosi određenu odgovornost.

Radni naslov: Kokoška i jaje

I kada vajni pisac uopšte daje ime svom delu? Pre pisanja, za vreme, ili kada ga je završio?

Kao i “odakle vam ideje?”, ovo pitanje spada više pod prirodu geneze dela, i, kroz ispovesti domaćih i stranih kolega, uverio sam se da im se sa podjednakom učestalošću dešavaju sva tri slučaja. Ako ništa drugo, znam da meni jesu. Zavisi u kom stadijumu začeća se nalazila ideja kada sam od nje pošao i šta sam s njom hteo da postignem.

Najlepši su naslovi koji vam odjekuju u glavi od najranije mladosti, oni koji su dosegli legendarni status poslovice. Let iznad kukavičjeg gnezda, Maratonci trče počasni krug, I konje ubijaju, zar ne? Zar ne bi bilo lepo da je svaki vaš naslov takav? Možda i ne bi. U svakom slučaju, to je nešto čemu pisac samo može da se nada. Ali, naslov svakako nije propao ukoliko ne završi u zbirci Grafitti International.

Short sharp shock

Uzmite u razmatranje sledeći niz najraznolikijih dela.
Psiho, Ubik, Sudar, Pacovi, Junkie, Parfem, Nakot, Flicker, The Priest.
Kratak, ubitačan naslov koji u sebi sadrži suštinu dela i nijedan blurb ili slogan ne bi mogao bolje da ih preporuči. Tačka.

Dužina je bitna

Kao što, međutim, postoje autori koji vole da postignu jednostavnost i efektnost sa što manje reči, ima onih koji baš vole da ga zacifraju. All Heads Turn When the Hunt Goes By, pored neobične dužine za naslov romana i intrigantne slike koju evocira (pravo iz Nordijske mitologije), očarava magijski jednosložnim ritmom. Dugački naslovi su simbolični i često udaljeniji od direktnog opisa sadržaja. Oni su takođe pogodni za duhovitosti, što su rabili glavni predstavnici Novog talasa u naučnoj fantastici (npr. zbirka Harlana Elisona Love Ain’t Nothing But Sex Misspelled). Vole ih otkačenjaci svih žanrova i perioda: poludokumentaristički The Electric Kool-Aid Acid Test Toma Vulfa; naučnofantastični The Coyote Kings of the Space-Age Bachelor Pad Ministera Fausta; krimić In the Electric Mist With the Confederate Dead Džejmsa Lija Berka; gotska priča Nila Gejmana, “Forbidden Brides of the Faceless Slaves in the Nameless House of the Night of Dread Desire”; ili novija priča Ivana Nešića, “Stoper koji je lečio pregažene životinje na odvajanju sa autoputa broj 35″.

Višeznačni

Run, debitantski roman esejiste Daglasa Vintera, žestoki krimić o intrigama u svetu krijumčara oružja, ima najmanje dva značenja: isporuku robe u esnafskom slengu i beg na koji je glavni junak primoran, a sasvim precizno nagoveštava i tempo radnje koji očekuje čitaoca. Ričard Metison svojim kratkim pričama daje proste, višeznačne naslove (”Steel”, “Flight”, “A World of His Own”), što daje posebnu snagu destilovanim, prodornim idejama po kojima je poznat.

Jedan od efektnijih naslova u poslednje vreme pripada genijalnom novom stripu: Y-The Last Man Brajana Vona govori o poslednjem muškarcu na svetu, nakon što je misteriozna kuga pobila sve ostale. Y u naslovu predstavlja problematični muški hromozom, a kada se izgovori naglas, na engleskom dobijate i jedno “zašto” (why), budući da se dobar deo zapleta oslanja na razotkrivanje zagonetke muškocida.

Lorens Blok, pisac nad piscima, majstor je parafraza i dvosmisla u naslovima (Burglars Can’t Be Choosers ili Cancelled Czech, kao najbolji primeri). Srpski, nažalost, ne trpi igru reči koja je ustaljena u angloameričkom svetu. Svojevremeno sam bio šokiran kada sam, eksperimenta radi, prelistao nasumično odabrani stari broj nedeljnika New Musical Express samo da bih ustanovio da su, bez sve šale, devedeset posto naslova članaka tzv. pun-ovi na sve što vam padne na pamet.

Opscena

Istoimena priča potpisnika ovih radova govori o nesrećniku koji je upao u sasvim specifičnu Zonu sumraka: život mu se odvija po pravilima najklišeiziranog pornića iz koga ne može da pobegne. Kada se izgovori, “Opscena” slučajno zvuči kao “seksualna opsena”. Koliko sam smišljao taj naslov? Sve dok nisam bio siguran da je to to. Znao sam kako otprilike treba da zvuči i šta da poručuje, ali dugo nisam imao pravu reč. Nedavno sam pronašao zaturenu listu predloga za naslov priče, pa pogledajte kako je izgledao brejnstorming koji, inače, ne radim za svaki naslov. SMEGMATIK, BEZOBRAZIJADA, PORNAMENTIKA, PORNOMATIK, PORNOMEN, UPORNJAVA, XXX, PORNOMANT, MASNA, BEZOBRAZ, PRLJAVA, PORNOSTALGIJA, PORNORAMA, PORNUS, PORNA, DAJ MI MOJ PORNO, SERIJSKI PORNOGRAM, PICOPIJACA.

Imena luda iliti Ko pre devojci

Muška imena u naslovu, pa još u kombinaciji sa prezimenom, retka su pojava još od Dikensa i ekipe. Zvučni Gideon britanskog hororiste Stivena Loza, o naslovnom muškom seksualnom demonu, u najnovijem izdanju prekršten je u bezvezni Fear Me. Još neizašlo zaključno poglavlje serijala Anno Dracula Kim Njumen je naslovio Johnny Alucard, po trešerskom britanskom filmskom vampiru iz šezdesetih. Jedan od upečatljivijih naslova u ovoj kategoriji je Vonegatova priča “Harison Bergeron”, koji naslovnom liku daruje željenu ironijsko-herojsku važnost. To je praktično dovedeno do vanknjiževnog ekstrema u slučaju Tomasa Harisa, čija je kreacija mimo njegove volje postala toliko mitska, da se treći roman u neplaniranoj trilogiji samonazvao Hannibal.

Posebna kategorija su ženska imena, jer, kao što je Po dobro znao, uz njega besplatno dobijate liričnost. Rebecca Dafne de Morije, Mildred Pierce Džejmsa M. Kejna, Kingova serija ženskih imena (Carrie, Christine, Dolores Claiborne), ali i Straubova Džulija, Blohova Lori, Flood Endrjua Veksa, Naomi Daglasa Klega, Mary Reilly Valerije Martin.

Opet si čitao Vujakliju

The Exorcist, Arachnophobia, Cryptonomicon, Xenocide, The Chrysalids, Neuromancer, The Algebraist, Spondulix, A Rose for Ecclesiastes, Kamikaze L’Amour, “Hymenoptera”, “Ratamahatta”, etcetera, etcetera.

Promašen

Da li biste ikada poželeli da čitate roman koji se zove Koko? Naročito ako želi da se predstavi kao zubati horor-triler. Ja nisam. Ne pristaje delu i, što je najgore, godinama me je odbijao da uzmem knjigu u ruke. Nakon čitanja, ispostavilo se da mi je jedna od omiljenih. U ovom konkretnom slučaju, Straub pomalo besmisleno insistira na odavanju počasti legendarnoj džez numeri koja ima milion obrada. U redu, na kraju se naviknete, ali bolje da ne citiram šta Kami kaže o navici.

Drugi Straubov promašaj je The Hellfire Club, naslov po jednoj nebitnoj epizodi iz još jednog odličnog romana. Ako je i želeo da bude frajer, te da dâ naslov koji će simbolično da pomeri ustaljeni fokus, nije mu uspelo. Ali, eto, dogod piše dobre knjige, makar imale i promašene naslove, ne zameram, pogotovo jer je za svaki loš potrefio jedan genijalan (Ghost Story, The Throat).

Drugih primera je mnoštvo. Knjiga snimanja 91-92 pseudonimnog D.M. Skilea zvuči kao ne preterano uzbudljiva publicistika, a zapravo je čistokrvni krimić. Green River Rising Tima Viloksa zvuči kao socijalna hronika zemljoposedničkog stradanja, a zapravo je sirova priča o zatvorskoj pobuni. Solar Eclipse Džona Farisa nije knjiga o prirodnim fenomenima, čak ni džejmsherbertovski horor o natprirodnim dešavanjima za vreme pomračenja sunca, već južnjački triler o mafijaškim ubistvima u gradiću po imenu Solar.

Probajte ponovo

Nije pisac jedini od koga zavisi ime dela. Pored toga što su se na taj način desila neka istorijska skrnavljenja, nastao je i legendarni naslov il’ dva. Sutra je novi dan, prvobitna verzija slavnog romana Margaret Mičel, promenjena je u Prohujalo sa vihorom; u korist delca, čini se.

Šezdesetih, naročito u beskrupuloznoj kategoriji koja se zove “originalni džepnjak” (što mu dođe nešto kao roto-roman kod nas), urednik je prekrštavao romane po svom nahođenju. Pisci se nisu mnogo uzbuđivali dok god je honorar stizao na vreme. Okretali su se štancovanju novog, kome će takođe biti promenjen naslov i to je naprosto moralo tako.

Nešto je skoriji slučaj poslednjeg romana Dejvida Šoa, koji je doživeo svojevrsnu igru gluvih telefona u prekrajanju naslova, od autora, preko književne agencije do izdavača, da bi na kraju pisac rekao: “Radite šta god hoćete, nije mi važno, ja znam kako se taj roman stvarno zove.” Posle autorovog The Party Next Door, preko agencijskog Party Games, knjiga je završila sa izdavačevim Bullets of Rain, da bi zvučala trilerskije. Što je smešno, budući da današnji trileri, čini se, konstantno naginju baš kiši i mecima. (Fistful of Rain Grega Ruke, God is a Bullet Bostona Terana, ili čak i strip 100 metaka Brajan Azarela i Eduarda Risa.)

Serijski program

Uniformni naslovi takođe su stara caka, usmerena ka tome da neuki čitaoci “lakše” prepoznaju serijal, naročito među krimićima. “Naslovi u tehnikoloru” Džona D. Mekdonalda, o avanturisti Trevisu Mekgiju (od Bright Orange for the Shround, preko Pale Grey For Guilt do Cinnamon Skin), “brojevi” Dženet Ivanovič (od One for the Money do, za sada, Ten Big Ones), “abeceda” Sju Grafton (od A for Alibi do, za sada, R Is for Ricochet), “crni” ciklus Kornela Vulriča (The Bride Wore Black, Black Alibi i ostali) do slučajno nastalih tvorevina koje bi trebalo da posluže kao instant trejdmark pisca (član plus lična imenica plus pojam, kod Roberta Ladlama) ili The “nešto” kod hororiste Bentlija “the” Litla (do te mere da mu se zbirka zove The Collection). Najsmešnije od svega, inicijalnu poplavu “The zlokobnih gerunda” pokrenuo je Stiven King sa The Shining – epigoni u to vreme mislili su da samo tako i može – iako je on prvobitno želeo da nazove  roman jednostavno Shine. (Neko mu je skrenuo pažnju da je to arhaični pežorativni sleng za “obojene”, što može pogrešno da se protumači budući da ima jednog upadljivog u knjizi.)

Ah, taj kurs iz književnosti

Primera je previše. Književne reference rade svi, od onih koji baš vole da se prave pametni, kao Den Simons (većina naslova), do onih koji su poznati po tome da se stide svog poznavanja materije, kao što je Stivi King. Međutim, u tom smislu, naredna kategorija je apsolutno nenadmašna:

Šekspirija!

Rej Bredberi (Something Wicked This Way Comes), Fric Lajber (Night’s Black Agents), Filip Dik (Time Out of Joint), Isak Asimov (The Gods Themselves),  Stanislav Lem (Mortal Engines), Teri Pračet (Wyrd Sisters), Vilijem Houp Hodžson (Out of the Storm), Ričard Metison (What Dreams May Come), Ričard Metison (Bid Time Return), Cynthia Asquith (This Mortal Coil), Džon Vindem (The Seeds of Time), Džojs Kerol Outs (New Heaven, New Earth) Alan Din Foster (Splinter of the Mind’s Eye: From the Adventures of Luke Skywalker), Džon Braner (More Things in Heaven), Barbara Hambli (Die upon a Kiss). I to su samo fantastičari, oni relativno poznatiji. Prosto pomislite da je gos’n Foknerova Buka i bes utoliko jača, jer nije direktan kopi-pejst.

Al’ ja nisam mogao bez rokenrou-ou-ou

Poslednjih godina poseban je gušt služiti se inspiracijom iz najmlađe mitologije – rokenrola. Ian Renkin, pisac škotskog noir serijala o inspektoru Rebusu ima sjajan muzički ukus, a poseban fetiš gaji prema grupi po imenu The Rolling Stones. I tako imamo njegove zapažene romane, Black and Blue i Let It Bleed. King nonšalatno parafrazira Boba Dilana u naslovu svog skorašnjeg romana, From a Buick 8 (kod Dilana se radi o “šestici”). Isti mesija služi kao inspiracija Draganu R. Filipoviću za noviju priču, “Čovek je dao ime svim životinjama, davno, u početku” (u ovom tekstu zgodno parafrazirano kad nam je trebalo, tamo gore, u početku). Darko Tuševljaković uspeva naslove generičkog hevi metala sasvim odgovarajuće da pripoji pričama koje su sve samo ne hevimetalske (”Nema molitve za umiruće”). Potpisnik ovih redova zavukao je ruku u riznicu pesama za čak tri svoje priče: “Umirući leptir” (Can), “Klaustrofobična žaoka” (ni manje ni više nego The Prodigy) i “Stotinu suknji krvari (stih iz “She’s Hit” od Birthday Party).

Ispovest umišljenog sklepaoca naslova

Uzmimo za primer jednu moju prošlogodišnju kratku priču koja je privukla skromnu pažnju čitalaca: “Retka krvna grupa” nije nikakvo remek-delo umetnosti, čak ni popularne kulture, ali možda bi bilo interesantno proučiti istorijat njenog nastanka. U početku sam imao naslov – ne pitajte me otkud, jer ne znam – koji mi je bio neodređeno zanimljiv. Takođe, baš negde u to vreme, želeo sam konačno da napišem svoju prvu vampirsku priču, i tom zgodom uradim neki obrt, varijaciju na temu, il’ oba; naslov sa “krvlju” delovao je kao savršena prilika. Pošao sam od te dve premise, naslova i vampirske tematike, i na kraju završio sa potpuno drugačijom pričom od one koju bih zamislio da sam ugledao taj naslov uz nečiju tuđu priču. (Ako vas baš zanima, ukazao bi mi se gadan krimić sa obrtom u stilu priča iz Hičkovovog ili Magazina Elerija Kvina koje su nekada izlazile u Ilustrovanoj Politici. Što ne znači da je jednom neću napisati, ali – sa nekim drugim naslovom.)

Prošle godine, u vreme kada sam pisao mnogo više minijatura nego obično, dopala mi se ideja da im dajem naslove od četiri slova (”Sumo!”, “Tilt”). Značenje ovog drugog propustiće svi koji bar jednom u životu nisu posetili fliperanu, ali mora se računati sa žrtvama.

U ovoj knjizi ćete čitati

Lično najviše volim naslove koji najbolje ilustruju prirodu dela. Npr. The Day Before Midnight Stivena Hantera, trka sa vremenom koja se odigrava u šesnaestak sati (očigledno preteča serije 24). Trilerovština i vremensko ograničenje sasvim su zadovoljavajuće sadržani u naslovu. Baš kao u slučaju Sunglasses After Dark (koji govori o kulerskim vampirima). Dame i gospodo, tu je ponovo superscenarista Brajan Von: prva zbirka u strip-serijalu Ex-Machina, savršenoj mešavini politike i akcije, o superjunaku koji se povukao iz originalne profesije da bi obukao odelo i postao gradonačelnik, zove se, prigodno, First Hundred Days. Ljubomoran sam.

Prava reč, pravi broj

Ponekad mora i da se poludi. Gde bismo bili bez naslova kao što su lost boy lost girl Pitera Strauba, Number9dream Dejvida Mičela, ili 9Tail Fox Džona Kortenaja Grimvuda? (Primetite ponavljanje devetke.)

Iz nekog razloga, “najotkačeniji” naslovi vezuju se baš za upotrebu brojeva. Mračni krimići mladog engleskog pisca Dejvida Pisa zovu se 1974, 1977, 1980 i 1983, a čak i najnoviji, koji nije deo kvarteta o Jorkširskom Trboseku, zove se GB84. U istu godinu, koja je njegovom zaslugom postala maltene pojam, zagazio je, mnogo pre, jedan poznatiji pisac. Farenheit 451 ima posebnu simboličnu snagu kada se uzmu u obzir događaji u knjizi i nije džabe toliko slavan. Postoji i drugi niz naslova koji se oslanja na brojke u potrazi za neobičnošću i mistikom. Klanica pet, Objava broja 49, 52 Pick up, Pop. 1280, WE3.

Bez naslova

I posle svega, pomalo antklimaktično, moram da napomenem da nisu retki slučajevi kada su mi se dopale knjige sa najglupljim naslovom na svetu (The Dead Zone, Wildwood, Declare). Isto, na kraju krajeva, važi i za pomenuti konkurs sa domaćim pričama na samom početku ove epopeje.

Kada se svedu računi, zaista nije presudno, ali ako je ikako moguće, zašto se ne potruditi i smisliti nešto fajno, naslov koji će vam pričati priču u glavi i pre nego što uronite u tekst?

 

(Esej objavljen u Emitoru 451, februara 2005. godine)

/* */