Ilija Bakić: SAVETI MLADOM PISCU

SOVJETI (NE)ZDRAVOG (RAZ)UMA ISTOM TAKVOM

 

Birs kaže da je savet „najsitniji novac u opticaju“. Ono što stari vragolan ne kaže jeste da savet mnogo govori o onome ko ga daje, ponekad i više nego što govori (i znači) onome kome je upućen. Ali, kad smo već krenuli tim kliskim putem…

Prvo: niko ne može zabraniti da postanete pisac – ni mrgodni kritičari ni dobronamerni savetodavci. Zašto biste da budete pisac – vaša je lična stvar. Svako piše i objavljuje na sopstveni rizik, svoju štetu ili polzu. Ipak, treba znati da u ovoj raboti nema previše para a slava je kratkotrajna i tanušna. Ako, u bezumlju i neukosti, ipak namerite da pišete i objavljujete (pisanje za fijoku ne završava posao; spisateljstvo je delom i egzibicionizam pa ako ne pokažete drugima šta imate džaba vam trud), ne bi bilo loše da, makar ugrubo, imate predstavu kakav bi spisatelj da budete. Jer ovijeh ima raznijeh – ozbiljnih i onih drugih, žanrovskih i glavnotokovskih, redovnih i zadesnih, štancmajstora i alternativaca, vrednih i lenjih, laktaroša i krotkih, zavisnih i nezavisnih… Mnogo fela, izazova i mogućih stramputica.

Valjalo bi savladati osnove zanata – poznavanje pravopisa, makar i na srednjoškolskom nivou (ima ih koji ni to ne znaju); ne bi bilo zgorega da se puno čita (samoljubivi to odbijaju jer neće da kaljaju svoj božanski talenat); ako pišete na svakodnevne teme bilo bi baš zgodno da iste poznajete, ko piše o istoriji ili budućnosti moraće da uči kako bi bio uverljiv i smislen.

Konačno, morate i da – pišete. Tek kad reči izađu ispod olovke ili bljesnu na ekranu knjiga se rađa; porođaj može biti lak ili sa komplikacijama. Kako god bilo – obavezno završite započeto: pišite i brišite, uzdišite, cepajte, kopirajte i „pestujte“ ali stignite do poslednje tačke. Onda to što je izašlo ostavite sa strane na par meseci i bavite se drugim rabotama. Pa se, kao svaki ubica, vratite svom nedelu i iščitajte ga. Bude li zvučao ubedljivo – uspeli ste; sve što izgleda „šuplje“ treba promeniti, jednom, dva ili tri puta. Ako i dalje ne ide – batalite i počnite drugu priču, pesmu, dramu, roman… možda to jednostavno nije vaša priča.

Samo pisac siguran u svoje delo spreman je da uđe u arenu izdavača i čitalaca; samo takav može da izdrži (obavezna) pljuvanja, zlobu i zavist i uspeva da mu (retke) pohvale ne zavrte mozak.

Na kraju, naravno, savet – ne marite za tuđe savete; saslušajte ih ali radite kako mislite da treba. Udaranje glavom u zid je individualan doživljaj koga se ne treba odricati jer je to – dobra tema za knjigu.

(2009)

/* */