Atlas Bark: KAKO PISATI O LIKANTROPIJI

Prevod: Iva Čvorović


Nema potrebe da pitam zašto ste se odlučili da pročitate ovaj članak: Želite da pišete dobre priče o vukodlacima. Ne znam da li mogu da vam pomognem, ali znam da mogu da vam otvorim oči i pokažem brojne izbore sa kojima morate da se suočite pre nego što počnete da pišete o likantropiji. Trebalo bi, za početak, da znate da se likantropija odnosi na bilo koju formu metamorfoze iz čoveka u životinju. Ja ću ipak najviše govoriti o vukovima. Zašto baš o njima? Zašto ne o lavovima, tigrovima ili čak medvedima? Postoje dva razloga: tradicija i činjenica da više volim pse nego mačke. Kroz ovaj esej obradiću tri stvari. Svaki novinar će ih prepoznati, jer su one obeležje njihovog posla: Ko, Šta, Gde, Kada, Kako. Gde i Kada, nisu toliko bitne za priču o vukodlacima, tako da nam ostaju: Ko, Kako i Šta. Bez nekog posebnog razloga krenućemo od pozadi. Spremni? Krećemo!

1. DEO: Šta…

…ćete obrađivati, odnosno koju životinju ste izabrali?

Likantropija je dosta raširena ideja. Ako nešto diše, kreće se, vrši fotosintezu ili leti, ljudi su verovatno već napisali brojne priče o tome kako izgleda biti to. Ovo čini prvi korak vrlo logičnim: izaberite svoj organizam. Ja vam preporučujem da se držite životinjskog carstva. Biljke, gljive i mikroorganizmi nisu baš pogodni za priču. U okvirima životinjskog carstva, najbolje bi bilo da izaberete neku toplokrvnu životinju. Razlozi za to su jednostavni: hladnokrvne životinje su dosta usporene. One žive mirnim životima, jedva da se kreću, jedina aktivnost im je regulisanje telesne temperature, kada je to neophodno. Baš zvuči zabavno, zar ne? Nije previše uzbudljivo i ne drži pažnju, tako da vam ne preporučujem ništa hladnokrvno. Što se ostalih zverki tiče, možete da izaberete šta vam volja. Ja volim vukove, ali takođe ponekad pišem i o rasi zmajeva koji menjaju oblik. (ova rasa je toplokrvna, a ne reptilska), tako da je sve zapravo stvar vaše mašte i izbora. Pretpostavljam da nećete preterivati sa nadprirodnim, ali ako želite da se potpuno prepustite mašti, možete da za svoju životinju uzmete i pečurke ili amebe. Ovo važi za ceo esej. Ja ne volim da potpuno odbacim logiku i zdrav razum, ali to uvek postoji kao opcija, koju možete izabrati.

…izaziva transformaciju?

Odnosno kako vaš likantrop (onaj koji menja oblik) radi? Postoje dva izbora koja imaju nekakvog smisla: magija ili bolest. Magiju je lako objasniti: čoveka ujede (ili kako ste već odlučili da vaš lik postane likanrop. Ja ću iz tradicionalnih razloga uzeti ujed, kao okidač.) i onda se uz pomoć magije pretvori u tu životinju. Lepo i jasno. Ipak, magija ima svoje nedostatke. Prvo: mnogi ljudi, uključujući i mene, se osećaju prevarenim, ako je za neki takav obrt odgovorna samo magija. Potrebo nam je neko zanimljivije objašnjenje. Drugo: ako pokušavate da napišete modernu horor priču, ne bi trebalo da dozvolite da se previše natprirodnog uvuče u radnju. Naposletku, ako vukodlaci postoje zbog magije, šta bi još moglo da postoji? Vampiri? Demoni? Zmajevi? Ako ne želite sve to u svojoj priči, onda nemojte da koristite magiju, ali ako pišete pravu fantaziju, nećete imati problema. Druga varijanta je, moja omiljena: bolest. Patogen se unosi u pljuvačku likantropa. Kada je osoba ujedena, patogen ulazi u krv žrtve i ona biva zaražena. Kao objašnjenje, deluje realnije od magije. Zato je ovaj izbor bolji za horor priče: vukodlak postaje jedinstven. Jasno opisuje nastanak vukodlaka, dok kod magije taj detalj nije baš sasvim objašnjen. Metod korišćenja bolesti je dosta restriktivan. Ako je vukodlaštvo biološka stvar, onda mnogi mitovi bivaju pobijeni jednim udarcem. Na primer, kako virus daje moć super-isceljenja svom domaćinu? Ovo bi takođe značilo da sve, ne samo čisto srebro, može da ubije “virus-vuka”. Obajšnjenje sa virusom bi takođe činilo besmislenim povećanje fizičke snage i instikta kod vukodlaka. Kada nema ničega natprirodnog u vezi sa poreklom vašeg bića kako bi onda ono moglo da ima, natprirodnu brzinu, skok ili bilo šta tog tipa? Na kraju, “virus-vuk” ne biva izlečen kada ujede nekog drugog. Logika da jednim ujedom izbaci sve patogene iz svog organizma je apsurdna. Ako vaš zaplet zahteva da se vukodlak izleči ujedom, nemojte uzimati bolet odnosno virus kao uzrok metamorfoze.

… je zapravo to metaforfozirano biće?

Postoje dve različite vrste vukodlaka. Vuk-čovek odnosno vuk hibrid, druga vrsta je čovek koji se u potpunosti pretvara u vuka, to je ono što ja zovem “pravi vukodlak”. Jedina bitna razlika je u intenzitetu transformacije. Vuk-čovek je dosta raširena pojava u književnosti I kinematografiji. Njegova silueta dosta podseća na ljudsku, stoji uspravno, ima kandže, glavu vuka, oštre zube, očnjake, krzno i ponekad rep. U nekim filmovima su bolje predstvaljeni, a u nekim lošije (setite se vukodlaka u filmu Van Helsing i vukodlaka Remusa Lupena, koji više liče na preraslu lasicu u filmu Hari Poter i zatvorenik iz Askabana), ali generalno među njima nema mnogo razlika. Najbolji prikaz vukodlaka, koji sam ja ikada čitao, je u knjizi Stivena Kinga: “Cycle of the Werewolf”. Pravi vukodlak je relativno novija ideja, koja se razvila u modernoj književnosti i ređe se viđa. Koliko ja znam, prvi koji je o tome pisao, bio je sam Tolkin. U Tolkinovim romanima, vukodlak je čovek, koji je zarobljen u telu vuka. Više nego prosečan primer opisa ove vrste vukodlaka možete pročitati u romanu Patriše Vindzor: “The Blooding”. Ova knjiga nije toliko dobra, kao Kingova, ali nudi jedan novi pristup ideji o vukodlacima. Nakon čitanja shvatio sam da je takav inovativan pristup dosta zabavan. Način na koji ćete vi opisivati vukodlaka je vaš izbor. Ni jedan nema neke posebne prednosti ili mane. Ja više volim prave vukodlake, ali moderna kultura nam nameće sliku vuka-čoveka. Budite pažljivi: pravi vukodlaci, po definiciji, nisu toliko prepoznatljivi u javnosti kao vukodlaci. Vaši likovi, verovatno neće ni sumnjati da je pravi vukodlak, vukodlak. Oni će mislite da je to samo običan vuk. Niko neće posumnjeti da se tu dešava nešto natprirodno.

… pokreće transformaciju?

Ovo je u potpunosti na vama da odlučite. Ja sam što se toga tiče dosta konzervativan, odnosno volim pun mesec, ali ranije sam pisao i o volji, kao pokretaču. Moji zmajevi mogu da se preobraze kada god to požele. U jednoj mojoj priči, izlazak i zalazak sunca su izazivali promene. Vuk noću, čovek danju. Jednom sam čak čitao priču u kojoj se devojčica, kada dobije alergiju, pretvara u mačku. Odaberite šta vam se sviđa, ali držite se toga što ste odabrali. Trebalo bi da samo da se lepo uklopi u vaš zaplet. To je zapravo ključ: zaplet treba da odredi šta je pokretač metamorfoze.

… vukodlak radi, odnosno kako se ponaša kada nije u obliku vukodlaka?

Postoje tri odgovora na ovo pitanje, kao i za sve drugo. Tradicionalni vukodlaci su ljudi, koji su dosta dlakavi, imaju natprirodnu moć isceljenja i strast za živim mesom. Varijanta ove priče je da vukodlaku dodate čopor. Druga, ideja novijeg datuma, je da bolest ne utiče na čovekov normalan život. On ide na posao, jede sa svojom decom, ima normalnu snagu i nikakve natprirodne moći. Najobičniji čovek, koji se pretvara u vukodlaka kad je pun mesec. Postoji i kombinacija ove dve ideje. Stavite ljude koji su naizgled normalni u neku veću grupu-čopor. Da li ćete im dati neke natprirodne moći – na vama je da odlučite.

… radi kada je vukodlak?

Ovaj deo je lično vaš i tu dolazi da izražaja vaša mašta. Postoje brojni odgovori na ovo pitanje. Jedan od najboljih koje mogu da vam predložim je: razmišljajte realistično i originalno i neka se tako ponaša i vaš vukodlak. Iz nekog razloga, ljudi uvek zamišljaju kako bi vukodlak, po definiciji, morao da ima neki svoj čopor. Ovo je dosadno slušati po ko zna koji put. U najranijim legendama o vukodlacima, oni su bili veoma usamljeni, čak su branili svoju teritoriju. U svakoj priči, koju sam u skorije vreme čitao, nailazio sam na rečenice “trčao je u svom čoporu”. Muka mi je od toga. Ne sviđa mi se ideja o takvoj velikoj zajednici vukodlaka. Dva glavna vukodlaka o kojima sam pisao imaju slične čopore. Jedan od njih je pošten, dobar i pravi vuk u srcu (koji se pretvara u čoveka kada osvane sunce), a drugi ima porodicu za kojom traga, ženu i četvoro dece, daleko od ovog skrivenog društva koje se prepoznaje preko mirisa, ili šta već koriste da bi se identifikovali.

Drugi deo priče je logistika. Vukodlak ne može da ima svaku natprirodnu moć, koja vama padne na pamet. Natprirodnu snagu? To je u redu. Osetljivija čula? Zašto da ne, pravi vukovi imaju mnogo razvijenija čula od ljudi. Extra-brzu moć isceljenja? Hm.., pa dobro, može valjda i to. Može da bude korisno za zaplet. Penjanje po zidovima? Ne. Nemam pojma kako je to uopšte ušlo i likantropski spektar osobina, ali sramota me je kad vidim da ljudi to i dalje pišu. Da li ste ikada videli čoveka kako se penje uz ravan zid uz pomoć ruku? Ja nisam. A vuka? Pa kako onda biće koje je pola vuk pola čovek, može da uradi nešto što ni jedno od ta dva bića ne mogu? Zabija kandže u zid? Da li ste ikada pokušali da visite držeći se samo na prstima? Dosta je teško zar ne? A sada pokušajte isto to samo na noktima? Srećno. A sada to pokušajte, ali tako da se držite za plafon. Ja ću da stojim sa strane i da gledam kako plafon puca pod vašom težinom. Vidite na šta mislim? Ako želite da date neke super-moći svojoj zverčici, postarajte se da one makar budu logične i u skladu sa životinjom koju ste odabrali. Ako hoćete da visite sa plafona, izaberite nekog guštera za životinju u koju će vaš lik da se pretvara. Gušteri mogu da vise sa bilo kojih površina i nagiba. Doduše oni ne mogu da lete. Ali zato orlovi mogu. Da li shvatate šta pokušavam da vam objasnim: vaše biće ne bi trebalo da radi stvari koje ni najmanje ne liče na osobine koje ima prava životinja od koje je nastalo.

2. DEO: Kako…

… moj vukodlak razmišlja?

Ovde je osnovni izbor da li ste za ili protiv besomučnog krvoprolića. Tradicija zahteva da su vukodlaci najbliži bezglavim mašinama za ubijanje, ali postoje i druge varijante. Ne sporim da je krvožednost dobar alat za razvijanje radnje. To vam daje prostora da lako opišete vukodlakove namere i smisao. To objašnjava kako i zašto ubija: zato što on zapravo ne zna i nije svestan onoga što radi.  Drugi zanimljiv trik je da od bezopasne osobe napravite vukodlaka tj. ubicu. Ovo vam daje prostora da kod svog lika razvijete izuzetno jak osećaj krivice. To bi doprinelo razvoju vašeg lika u priči, iako je taj trik već dosta korišćen. Postoji još jedan način. Prema tradiciji, vukodlak izlazi napolje i bezosećajno ubija sve što mu dođe pod šapu, svake noći punog meseca. Ako mu to oduzmete, šta ćete dobiti? Izgubljenog, uplašenog, malog vuka, koji nema pojma šta se oko njega dešava i verovatno misli da sanja. Ovaj metod vam je dosta koristan kada želite da radite više na karakterizaciji lika. Krvožednost generalno ima samo tri emocije: masovno ubijanje i osećaj zadovoljstva/krivice (to zavisi od osobina vašeg lika). Bez krvožednosti vaš lik mora da prođe kroz nekoliko jasnih faza u razvoju karaktera. Strah, zbunjenost, poricanje, prihvatanje, istraživanje, (moguće) uživanje, ubistvo (takođe zavisi od osobina vašeg lika) i najverovatnije ponovo poricanje kada se ujutru probudi. Sve te emocije kroz koje prolazi, vam omogućavaju da opišete i okarakterišete svog vukodlaka do detalja. Da ga doživite kao kompleksnu osobu. Vredi pokušati. Ipak, morate biti pažljivi ako izaberete ovu opciju. Pošto je vaš lik uvek “svoj”, on ne može da radi stvari koje inače ne bi radio i da to pripiše vukodlaku, kao svojoj drugoj ličnosti. Na primer, pacifista i čovekoljub ne bi sigurno išao unaokolo i ubijao ljude samo zato što je postao vukodlak. On bi verovatno lovio jelene, veverice i tome slično. Vaš lik se mora ponašati u skladu sa svojim osobinama, u svakom trenutku.

… se odvija transformacija?

Ovo je bez sumnje najbitniji deo ovo eseja. Glavni razlog zbog kog sam ja čitao priče o vukodlacima, nije zbog samih vukodlaka, nego zbog procesa koji se odvija da bi čovek postao vuk. Kao takav, ovaj deo eseja je jedini u kome će biti navedeni primeri koje sam ja napisao. Proces kroz koji prolazi čovek da bi postao vukodlak je jedan od najvažnijih delova priče o vukodlaku. O tome morate dobro razmisliti.

“Fred je iskoračio iz senke. Mesečina je obasjala njegovo lice. Zubi su se istezali u očnjake, a krzno mu je prekrilo telo. Postao je  vukodlak… Zarežao je na svoju žrtvu.”

Malo trubičasto, zar ne? Naravno, shvatili smo da je čovek postao neka vrsta vukodlaka, ali toliko pitanja je ostalo bez odgovora. Kako se on osećao? Kakve je zvuke ispuštao? Kako je izledao? Ali nije dovoljno samo da odgovorite na ta pitanja. Tako biste samo udaljili čitaoca. Neki bi rekli: “Koliko bi mogla biti bitna promena, koja staje u jednu rečenicu?”. Posle ovakvih nekoliko rečenica, potreban je jako dobar zaplet i neverovatno razrađeni likovi da bi čitalac ostao zainteresovan. Potrebno je dati tom događaju važnost. Postoje dva osnovna načina da sprovedete izmene, sa dosta varijacija. To su: “Grafički” ili “Skriveni”. Grafičke transformacije su dugačko, opširno  detaljno opisane promene, koje se dešavaju u telu vukodlaka. Verovatno, najbolji primer ovog tipa opisivanja možemo naći u knjigama K. A. Eplgejt. Hajde da probamo ovo da primenimo na Fredovu priču. Pretpostavimo da je Fred čovek-vuk, čije je krzno crno, a ne tradicionalano sivo. Vukovi mogu biti i druge boje. Čovek-vuk nije krvožedan i ne ubija. Fred je previše dobar za tako nešto.

“Fred je iskoračio iz senke. Mesečina mu je obasjala lice. Istog trenutka, koža je počela da ga svrbi i peče. Spustio je pogled na svoje ruke i video kako mu tanke dlačice postaju sve gušće i tamnije. Jedva je odolevao jakom svrabu, koji ga je preplavljivao dok mu je raslo krzno; svrbelo ga je do bola! Gledao je kako mu ruka postaje jača, mišići su rasli na mišićima. Njegova košulja se rastegla, na inače, nerazvijenom telu. Mišići na grudima i stomaku su mu porasli tri puta. Ramena su mu se raširila, cepajući košulju. Donji deo njegovog lica se izbočio, nos mu se suzio i zacrneo, kao prava njuška. Zubi su mu se uvećali i izdužili ispunjujući njegovu novu čeljust. Jezikom je prešao preko njih i osetio kako su oštri. Čuo se jak škrgutavi zvuk kada se njegova kičma izdužila formirajući rep. Nokti su mu rasli, naglo izbijajući iz vrhova prstiju. Fred je stajao na prstima, koji su sada bili mekani jastučići, a stopala su mu se izduživala, formirajući deo noge. Jedva čujno šuškanje je doprlo do Fredovih ušiju i on je gledao oko sebe, spuštajući se na sve četiri. Mala veverica je tiho skviknula, dok je pokušavala da se sakrije u granama drveća. Fred se nasmejao, dubokim, zverskim glasom. Ona je mislila da on ne može da je vidi!”

E, to je već bolje. Tako se radi grafička transformacija. Ja sam radio slične transformacije, koje su zauzimale čitavu stranu. Njih je jako zabavno pisati! I jako zanimljivo čitati. Čitalac dobija veoma živu sliku promena, čime transformacija dobija na značaju. Napomena: ne morate da pišete toliko opširno. Hteo sam samo da vam pokažem ekstreman primer, kako ova tehnika radi. Sada ćemo da vidmo šta se dešava kad dodamo malo bola celom procesu.

“Fred je iskoračio iz senke. Mesečina mu je obasjala lice. Istog trenutka, koža je počela da ga svrbi i peče. Kada je bol postao previše jak, Fred je teško zaječao. Osećao je da mu koža gori! Spustio je pogled na svoje ruke i video kako mu tanke dlačice postaju sve gušće i tamnije. Fred je počeo da se trese kada je osetio kako se njegova ruka grči i deformiše. Gledao je kako mu ruka postaje jača, mišići su rasli na mišićima, uz zastrašujuće zvuke gnječenja. Njegova košulja se rastegla, na inače, nerazvijenom telu. Uz jake zvuke lomnjenja, njegova rebra su se proširila i ojačala, da bi mogla da izdrže teret novih jakih mišića. Jauknuo je od bola, kada mu se ramena iščašila, proširujući se napred, cepajući veliku košulju u sitne komadiće. Donji deo njegovog lica mu se izdužio, njegov nos se suzio i zacrneo, kao prava njuška psa. Njuška vuka. Zubi su mu se uvećali i izdužili ispunjavajući njegovu novu čeljust. Neki su rasli prebrzo, probadajući vilicu i jezik. Zvuci koje je ispuštao probijali su se kroz zategnute, zadebljale glasne žice. Čuo se jak škrgutavi zvuk kada se njegova kičma izdužila formirajući rep. Nokti su mu rasli, naglo izbijajući iz vrhova prstiju. Izledali su kao noževi, koji izrastaju iz njegovih prstiju, a tako ih je i osećao. Kao noževe koji su probadali njegove jagodice. Fred je pao na zemlju, kukao je očekujući prestanak strašnih bolova. A onda se sve završilo. Vatra na njegovoj koži, noževi koji su mu zasecali jagodice… sve je prestalo. Fred je ležao, kako mu se činilo, satima, pokušavajući da napuni pluća vazduhom. Polako, oprezno, uspravio se na noge. Pogledao je svoje ruke prekrivene krznom i pažljivo uvukao, kao nož oštre, kandže.”

Da li vam ovo zvuči kao nešto u čemu je Fred uživao? Ni najmanje. Što nas dovodi do jednog od glavnh nedostataka ovog stila: to je grafika. Ljudi osetljivijeg stomaka neće moći da izdrže da čitaju. Takođe je dosta dugačko. To i nije toliki problem, ali ako imate ograničen broj reči, to će vam biti samo još jedan problem više, pored razvijanja lika i zapleta. Ako mislite da vi ili vaš čitalac nemate stomak za takve opise, razmislite o drugoj opciji. Drugi način je “skriveni” format. Ovde ne objašnjavate sve transformacije čitaocu. Ono što se dešava je “iza scene”. Ovo je zgodno, ako želite da držite visog nivo tenzije i misterije. Ako na primer, čitalac nije znao da je glavni lik vukodlak, ovaj metod pisanja mu to neće otkriti dok vi to ne odlučite. Hajde da vidimo kako će Fred ovo podneti. Napomena: u ovom primeru, on je pravi vukodlak.

“Fred je iskoračio iz senke. Mesečina mu je obasjala lice. Istog trenutka, pogled mu se zamutio. Pao je na zemlju od bola koji ga je probadao kao vreli bodeži. Boje su se pomešale pred njegovim očima, strašni hrskavi zvuci dopirali su do njegovih ušiju. Glasni vapaj mu je izleteo iz grla, dok mu je bol slamao telo. Zatvorio je oči i molio se da bol brzo nestane. Kada je prošao, otvorio je oči, video je jasno. Podigao se na sve četiri, nesigurno je onjušio vazduh. Nikada se neće navići na to.”

Vidite, kako se njegovo telo nije, skoro uopšte promenilo? Ovakav oblik opisivanja se fokusira na efekte koje transformacija ima, gledano od strane samog lika, a ne na njegovom telu. To je sjajan način da zbunite čitaoca. To takođe postiže svoj cilj-ilustraciju promene od čoveka do vuka-u nekoliko kratkih paragrafa. To je odličan trik ako imate ograničen broj reči. Ja lično više volim opipljiviji i živopisniji prvi stil. Kada čitate priče napisane prvim stilom imate osećaj kao da gledate kako se sve dešava pred vama. Ali taj stil zahteva i solidno znanje anatomije da bi izgledalo uverljivije. Ako nemate živaca da tako dugo opisujete, koristite drugi stil ili ga koristite ako vam se, jednostavno, više sviđa. Zapravo je to ono najvažnije. Radite ono što umete. Ako umete da zbunite čitaoca, nemojte koristit ozbiljnu priču da bi to vežbali. Ako vam se ne sviđa prvi stil, koristite konfuziju. Bez obzira da li vam se ona više sviđa. Ili možete da probate da ih kombinujete. Ja to ne umem, ali možda vama krene za rukom. Ko to zna? Što nas dovodi do poslednjeg dela ovog eseja.

… moj vukodlak umire?

Svako ima slabu tačku. Nema izuzetaka. Da li to znači da morate da ga ubijete? Naravno da ne. Ali pobrinite se da vaš vukodlak nije svemoćan i imun na sve napade. Prema legendama, srebro je jedna od stvari kojom može da se ubije vukodlak, ali probajte da budete originalni. Nemojte da zaboravite da mora postojati nekakva slaba tačka.

3. DEO: Ko…

… je moj vukodlak?

Kao prvo i najvažnije, on je osoba. Neka vam ovo uvek bude u glavi: “Vaš lik je vukodlak. Vukodlak nije vaš lik.” (tj on je najpre osoba sa svim svojim razvijenim osobinama, a tek onda vukodlak). Fred je bio knjigovođa pre nego što je postao vukodlak. Pogodite šta se promenilo od kada je postao vukodlak? Ne mnogo. On i dalje svako jutro ide na posao, popodne se vraća kući deci, koja ga vole i ženi, koja ga baš i ne voli. Likantropija nikada ne bi trebalo da bude glavna osobina vašeg lika. Ako to postane jedina stvar po kojoj je vaš lik prepoznatljiv, napisali ste samo još jednu u nizu priča, punu klišea. Vaš lik je zloban, krvožedan ludak, koji ubija sve što je živo i uživa u tome. Ili je on čovek koji je ispunjen krivicom, mrzi ono u šta se pretvorio, očajava zbog najmanje provokacije, pokušava da se ubije. Bla, bla, bla, sve sam to već čuo. Zato su priče o vukodlacima toliko klišeizirane: svi likovi se ponašaju isto. A šta je sa ljupkom majkom, koja voli da uživa u blagodetima svog doma, a onda postaje vukodlak i ubija sve žene u svom gradiću, za koje misli da žele da spavaju sa njenim mužem? Šta je sa izgubljenim i uplašenim detetom vukodlakom? Šta je sa slabašnim ostarelim vukodlakom, koji jedva može da se kreće, a kamo li da napadne nekoga? Šta je sa vukodlakom koji ne ubija ljude, ali ipak uživa u onome što je postao? Ili ženom, koju je društvo odbacilo i koja u likantropiji nalazi savršeno bekstvo od bola koje joj drugi ljudi nanose? Šta je sa ženom koja misli da je vukodlak, a u stvari nije? Da li videte na šta mislim? Zapamtite: vaš lik je imao svoje osobine pre nego što je postao vukodlak i one ne bi trebalo da se promene ni posle toga. Šaljivdžija ne bi trebalo da zaplače svaki put kad neko pomene reč “vuk”. Trebalo bi da od toga napravi vic. Optimista ne bi trebalo da očajava kada postane vukodlak, nego da se nada izlečenju. Neko ko mrzi ljudski rod bi trebalo da nađe izbavljenje u likantropiji. Pročitajte ovo i shvatite to ozbiljno: nije bitno koliko ste dobro opisali likantropiju, kako vam je neverovatna sama transformacija, koliko originalan zaplet, ako vam je glavni lik pun klišea, priča vam neće biti dobra.

To je otprilike sve što bih ja mogao da vam kažem o ovoj temi. Imam i ja svoje granica. Posle sedam strana, pet sati i dosta klasičnog roka, napisao sam vam sve čega sam mogao da se setim. Sada je na vama da pokažete šta ste naučili. Znam da vam nisam ništa u potpunosti objasnio. Samo sam vam nabacao gomilu izbora, koji stoje pred vama pre nego što krenete sa pisanjem. Na ta pitanja morate odgovoriti i to vrlo detaljno, ili će vaša priča biti nedorečena.
/* */