Tihomir Jovanović – PALISADE I ČADORI

(Samizdat, Beograd, 2016)

Piše: Ilija Bakić

JEDINO NEPOKORENO SELO NA BALKANU

Tihomir Jovanović - Palisade i čadori

Tihomir Jovanović – Palisade i čadori

Tihomir Jovanović znan je ljubiteljima žanrovske fantastike kao agilni i neumorni organizator svakovrsnih dešavanja, uglavnom u okrilju beogradskog Udruženja fanova naučne fantastike „SCI&FI“ odnosno kao prevodilac i urednik izdanja „SF almanah Terra“ i „SF portal“. Uz to, Jovanović već decenijama piše i u raznim publikacijama objavljuje priče i novele u rasponu od naučne i epske fantastike do onoga što se naziva „fanovska fantastika“ (koja dopisuje nove avanture poznatim i popularnim junacima). Zbirka „Palisade i čadori“ knjiški prvenac Tihomira Jovanovića, svakako je prijatno iznenađenje za zainteresovane i to kako zbog činjenice da su sve proze do sada neobjavljene tako i zbog tematskog okvira knjige. Nominalno, knjigu čine priče o žiteljima šumadijskog sela koje se, sasvim logično, zove Selo, smeštenog između rečica Poskočice i Zavojnice, i o njihovom stalnom otporu Osmanlijama, koje su osvojile čitav Balkan ali ne i Selo. Glavni junaci pripovesti su dva junaka, omanji i mršavi Arsenije i krupni, jaki Obrenije, starešina sela Atanasije, vračara Baba Manda, pop Nićifor i guslar Radan. Uz njih se, kao povremeni/sporedni akteri pominju još poneki seljanin kao i domaći prasići, kokoške i kučići odnosno, s druge strane palisada, pod čadorima hedonistički nastrojeni Veliki Aga i njegov savetnik Ibrica. Osmanlije su naizgled vojno nadmoćne ali starosedeoci imaju tajno oružje – napitak od prepeke gnjilih šljiva (ili, u krajnjoj nuždi, ako šljiva nema, drugog voća) koji im izuzetnu daje snagu i hrabrost. I – avanture dešavaju se…

Naravno, lako je prepoznati uzor ovakvoj postavci; uostalom, primer koji je poslužio za ugled – selo u Galiji koje se suprotstavljalo osvajanju starog Rima – pominje se i u pričama Baba Mande (mada u njih niko od njenih suseda ne veruje).

Slučajevi nadmudrivanje i otvorenih sukoba dva tabora teme su pojedinih priča-epizoda koje su celine za sebe, sa obaveznim uvodom koji ocrtava osnovne postavke serijala. Zapleti su raznovrsni, od tajnih planova za pobedu jednih ili drugih do pojave neobičnih stranaca (kakvi su zmajevi i vanzemaljaci) ili čudnih putovanja (u prošlost, budućnost i svemir). Sredstva za postavljanje intrige i njeno razrešenje podrazumevaju prepoznatljivu ikonografiju raznih oblasti i žanrova: istorije i pseudoistorije odnosno klasične literature i popularne kulture. Otuda je otkrivanje modela/obrazaca jedan od prvih zadataka (i zadovoljstava) u čitanju priča. Svaki od modela će se uklopiti u početnu postavku priče i dati svoj aktivan doprinos u novoj avanturi (čak i ličnosti koje se jedino pominju u razgovorima junaka priča doprinose atmosferi zahvaljujući svojoj „staroj“ slavi iz drugih medija). Na ovako jarko postavljenoj otvorenoj pozornici sa manje-više poznatim likovima i zadatim krajem (zna se ko će pobediti) autog „gradi“ dešavanja „pomažući se“ predznanjima o svima pomenutima (i onima koji se podrazumevaju) uspevajući da bude lepršavo neobavezan a, opet, poseban i originalan i, svakako, duhovit pošto se humorni ton priča podrazumeva. Konačno, autor ne propušta priliku da u fusnotama „ispali“ mnoge, ni malo naivne žaoke koje će uspostaviti kontakt priča sa našim savremenim (neveselim) trenutkom čime se lakoj razbibrizi dodaje i jedna gorka nijansa (a lekovi su, kako znamo, upravo takvi – gorki).

Od početka knjige do sklapanja korica njen pogodbeni multiverzum se dograđuje i produbljuje/dopunjuje dobijajući i dimenziju „stilskih vežbi“ iz specifičnog žanra parodiranja kako „ozbiljnih“ tema tako i – parodiranja parodija. Iz ove bi se vizure, moglo reći da su „Palisade i čadori“ bliži formi romana (romana u pričama) nego zbirke priče. Autorov stvaralački postupak je na tragu postmodernističkih principa po kojima su svaka forma i žanr izazov za novo promišljanje i učitavanje drugačijih značenja. Jovanović „barata“ elementima već stvorenih svetova iz kojih će sazdati svoju „literarnu stvarnost“ koja malo ili ni malo ne vodi računa o bilo kakvoj drugoj (istorijskoj, žanrovskoj) uverljivosti osim one potrebne da ove priče „održe“ sopstvenu logiku (a ona se, svakako, temelji i na opštim znanjima koja prate svakog od junaka „pozajmljenog“ iz drugih dela). Pomenute fusnote potvrda su stvarnosnog korena obrazaca/sutuacija u pričama. Tako su bezbrižni kalamburi i igrarije ipak situirani/pozicionirani i u našem prostoru i vremenu kao njegova groteskna, izvitoperena opšta slika i duhovita kontrateža.

(„Dnevnik“, 2016.)

/* */