Maša je ostala bez daha do trenutka kada je utrčala u slepu uličicu. Stala je i nasmejala se svojoj ludosti – trčala je kao da je neko goni, iako je znala da je to vrlo malo verovatno. Čak i da je, u trenutku ljutine, potrčala za njom, njena baka sasvim sigurno ne bi imala snage da je juri ovoliko dugo. Babe ne mogu da trče kao devetnaestogodišnjakinje.

Mada, sa matorom rospijom se nikad ne zna…

Povrativši dah, Maša se nasmejala ovoj ideji. Jeste njena baka imala Dar, kako je to zvala, ali je i dalje bila samo slabašna baba.

Maša je pogledala oko sebe. Uličica je bila prazna, izuzev crne mačke koja je lenjo ležala na zidu. Maša je prišla bliže mački; verovatno mačak a ne mačka, zaključila je, mada nije bila sigurna. Mačak je zevnuo i pogledao je. Maša mu je uzvratila pogled.

„Šta je, mačko?“ upita Maša. „Hoćeš i tebi nešto da nacrtam?“

Mačak je nagnuo glavu na jednu stranu, skoro kao da je zainteresovan.

„Pa dobro“, rekla je Maša. „Moglo bi da bude zanimljivo, nikad nisam crtala mački.“

Ponovo se nasmejala i pogledala oko sebe. Ubrzo je ugledala ono što je tražila – parče odlomljenog crepa je moglo sasvim solidno da posluži za crtanje. Doduše, što se Maše tiče, bilo šta je moglo da posluži za crtanje, dokle god ostavlja ikakav trag.

Crtanje je bilo Mašin dar, odnosno, sposobnost da sve što nacrta, makar to bila i obična žvrljotina, deluje kao da je živo. Kao da diše, kao da će se svakog trenutka pokrenuti i otrčati, odskakutati, odleteti. Mašini crteži i jesu bili žvrljotine, što je Maša prva priznavala; od bake je nasledila Dar za život, kako je to baka nekad nazivala, ali ne i njenu sklonost da stvarnim učenjem tehnike crtanja poboljša svoje umeće.

Dobro je baba crtala, to je Maša morala da prizna. Dok je sa nekoliko ivica označavala nebo i tlo, zamišljala je koliko bi lepši bio crtež da ga je baba crtala. Upravo ta lepota je bila ono što je Maša mrzela više od svega; od kad zna za sebe, drugarice su joj dolazile zato da bi ih njena glupa baba svojim crtežima nasmejala, ili rasplakala, ili raznežila. Da bi ih njeni prelepi crteži inspirisali da smišljaju glupe priče i pišu još gluplje pesmice. Maša je tu bila samo neko ko se trpi, ukoliko su je uopšte i primećivale.

Maša zastade i razmisli. Nebo i zemlja su bili tu, šta bi mogla da doda? Dodala je drvo; činilo se da spada tu. Kvrgavo, sa snažnim granama. Na crtežu njene bake, bilo bi to lepo drvo, ali, Maša je imala drugačije ideje.

Baba je crtežima činila da se ljudi osećaju dobro; Maša ih je crtežima plašila. Nije bilo šanse da se u lepoti crteža takmiči sa ženom koja je celog života crtala lepotu, pa nije ni pokušavala. Umesto toga, sa nekoliko poteza bi nacrtala čudovište, nešto iz noćne more kakvog ludaka, i naterala svoje drugarice da vrišteći pobegnu. Kao što je danas učinila sa dosadnom balavicom svojih komšija. Kako je samo dete plakalo! Kad je videla crtež – grubu skicu, zapravo – vrišteći je pobegla, a kad su je roditelji uhvatili, cvilela je i pokušavala da se otrgne, poput prestrašene životinjice. Ni sva briga i pažnja devojčicinih roditelja, kao ni Mašine bake, nisu mogli da umire prestravljeno dete. Maša se smejala kao luda, dok je baba nije vrištanjem isterala iz kuće.

Maša iskosa pogleda mačka. Sedeo je na zidu i činilo se, ma koliko ideja blesavo izgledala, da stvarno posmatra crtež. I da smatra da crtež nije potpun. U tome se Maša slagala sa njim, pa je razmislila šta da doda. Nešto što je na drvetu, samo, šta? Ponovo je pogledala mačka, i znala je.

Na grani drveta ležao je leopard. Nacrtano odlomljenim crepom, to se nije moglo videti, ali Maša je i bez toga znala da leopard ima smeđe oči. Ljudske oči. To nije bio prijatan prizor, leopard koji vas posmatra ljudskim očima. Ne baš odmah zastrašujući, ali svakako je Mašu ostavio nespokojnom.

„Tvoj prijatelj, mačko?“ upitala je.

Mačak ju je samo gledao. I čekao.

„Još nešto nedostaje?“ upitala je Maša. Mačak je nagnuo glavu na stranu; da je bio čovek, klimnuo bi, Maša je bila sigurna u to. Posmatrala ga je, nadajući se da će tako dobiti ideju kako da dovrši crtež za koji je i sama osećala da je nepotpun. Imala je neodređen osećaj da joj je mačak rekao da nacrta leoparda sa ljudskim očima, i da će joj na neki način staviti do znanja šta je još potrebno.

Znala je. Kao što je znala da na onom drvetu treba da bude leopard, znala je šta je sledeće. Sam mačak. Zato je nacrtala i njega, tamo gde joj se činilo da pripada. Na nebu. Mačak je ispao nekako bledunjav u odnosu na leoparda; slabije je pritiskala crep dok ga je crtala, jer je i trebalo da bude bleđi. Zato što je još uvek bio tu, pored nje, na zidu, a ne tamo gde je bio leopard sa ljudskim očima.

I znala je šta je sledeće. Nedostajala je samo još jedna sitnica. Mačak na nebu je imao krila. Dugačka krila, crna kao i on sam, nalik na krila šišmiša.

Nacrtala je i njih.

Leopard kao da je disao. I kao da je mogao da je vidi. Na zidu, mačak se protegao.

„Šta sad?“ upita Maša.

Mačak se još jednom protegao, istežući svaki mišić. Skočio je na Mašu, koja je to napola očekivala, pa ga je uhvatila u ruke.

„Idemo tamo?“ pitala je poput deteta. „Tamo gde imaš krila?“

Mačak je zapreo u njenim rukama, prilično jasan odgovor.

Maša pomisli kako je cela stvar sumanuta od početka do kraja. A opet, zašto da ne? Ako je sposobna da nacrta život, ko kaže da taj život negde i ne postoji? I zar ne bi bilo zanimljivo pogledati jedan od tih svetova? Teško da ima razloga za strah; ipak je ona ta koja je nacrtala crtež.

Duboko udahnuvši, Maša, sa mačkom u rukama, stade na crtež.

Ispustila je vazduh tamo, pored drveta sa leopardom, a mačak u njenim rukama je imao krila.

„Hvala ti“, rekao je mačak. „Bio sam izgubljen tamo, bio mi je potreban neko dovoljno sposoban da otvori prolaz.“

„Nema na čemu“, odgovorila je Maša. „Imaš neki predlog šta ovde ima zanimljivo?“

„On je čuvar prolaza“, mačak pogleda leoparda. Leopard sa ljudskim očima se nasmeši; Maša je bar pretpostavljala da je to osmeh, mada, sa tolikom gomilom oštrih zuba, bilo je teško reći.

„Vidiš, svaki prelazak zahteva plaćanje cene“, reče mačak i skoči na drvo.

„Koja je cena?“ upita Maša. „Ne znam da li imam čime da platim…“

„Ne razumeš“, reče mačak. „Ti si cena mog prelaska.“

Mačak je raširio krila i poleteo, a Maša je saznala da postoji nešto gore od crteža za prestravljivanje male dece.