Fantastika

Istorijski događaj za srpsku fantastiku

FantastikaPovodom jubileja “Čarobne knjige”, kojim se obeležava desetogodišnjica uspešnog rada te izdavačke kuće, organizovan je sedmodnevni program sačinjen od promocija knjiga, zanimljivih tribina i predavanja, te prigodnog propratnog programa. Jedna od održanih tribina – “Pisci fantastike o pisanju” – pretvorila se u istinski istorijski događaj za srpsku fantastiku. Na jednom mestu našli su se takoreći najpoznatiji i najaktuelniji pisci srpske žanrovske književnosti, kao i ljudi koji se neumorno zalažu da ona ne samo opstane na srpskoj književnoj sceni već i da njena popularnost raste: Zoran Živković, Goran Skrobonja, Oto Oltvanji, Zoran Stefanović, Boban Knežević, Pavle Zelić, te pisci “Čarobne knjige”: Đorđe Bajić, Darko Tuševljaković, Katarina Skokin i Ivan Lutz. Veoma zanimljiv i živ razgovor vodio je urednik sajta “Art-Anima”, Dragoljub Draža Igrošanac.

Knjige iz žanra fantastike mnogi smatraju manje vrednim, suviše izmaštanim i manje ozbiljnim od klasičnih romana koji u sebi sadrže puku realnost. Međutim, svaka knjiga u kojoj postoji makar samo detalj koji će u nama nešto promeniti ili zbog kojeg ćemo staviti prst na čelo i zapitati se jeste dobra i vredna knjiga, ma kojem žanru pripadala. “Diskriminacija žanrovske književnosti svakako postoji, ali sasvim neopravdano jer realizam više nije dovoljno adekvatna tehnika za opisivanje realnosti”, izjavio je pisac, prevodilac i izdavač Goran Skrobonja, koji, nakon tri decenije bavljenja žanrom, sa sigurnošću kaže da se fantastika vrednuje u svetu, ali i da je taj trend sve očigledniji i u Srbiji, kako u pogledu sve veće čitalačke publike, tako i kod izdavača.

Pisac i prevodilac Oto Oltvanji smatra da se fantastika, prema nepisanom pravilu, smatra književnošću nižeg ranga i da je u tom pogledu diskriminisana, a da su trileri manje anatemisani u poređenju sa ostalim književnim vrstama tog žanra. “Svako od nas, pisci srpske fantastike, kao i izdavači, pojedinačno mora da radi na tome da se žanru vrati ugled koji on zaslužuje”, zaključuje Oltvanji.

Đorđe Bajić, pisac horor romana “Ostrvo prokletih” i kriminalističkog romana “Žuta kabanica”, kritičar i profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj srednjoj školi, izjavljuje da se na svoj način trudi da bar kod svojih učenika razvije ljubav prema žanru tako što ih na svojim predavanjima, osim srpske narodne književnosti, koja spada u osnovni nastavni program, upućuje i na romane kao što su Tolkinov “Hobit” i Bulgakovljev “Majstor i Margarita”, te da se, čim mu se ukaže prilika, trudi da na času pročita i obradi i savremena dela srpskih pisaca fantastike, što je učinio s prvog knjigom Pavla Zelića – “Peščana hronika”. “Učenici veoma dobro reaguju na fantastiku, a ja se trudim da pravim paralelu između mitoloških bića iz srpske narodne književnosti i bića koja se pojavljuju u mnogim žanrovskim delima, bilo da je reč o epskoj fantastici, naučnoj fantastici ili hororu.”

“Na srpskoj književnoj sceni bi moglo da bude više pisaca horora jer je taj žanr sve popularniji kod određene čitalačke publike. Mada lično ne smatram da su pravi ljubitelji žanra oni koji se povinuju trendovima kao što su vampirska saga ‘Sumrak’ ili ‘Vampirski dnevnici’, pa čak ni oni koji vole Tolkinova dela; to su sporadične pojave koje niknu s pojavom filma ili serije, a potom i nestanu”, kaže Darko Tuševljaković, pisac romana “Senka naše želje” i zbirke priča “Ljudske vibracije” (“Čarobna knjiga”) i prevodilac.

Ivan Lutz, hrvatski pisac naučnofantastičnog romana “Zovite ju Zemlja” (“Čarobna knjiga”) smatra da u tom žanru postoji kriza ideja, jer ljudi danas zapravo i žive u naučnoj fantastici. “U svojoj knjizi iskazujem ljutnju prema Zemljanima jer ne čuvaju planetu na kojoj žive i opisujem jedan scenario – šta bi se Zemlji moglo dogoditi u budućnosti ukoliko nastavimo da se ponašamo ovako kako se ponašamo. A kada govorimo o ovom žanru u regionu zemalja bivše Jugoslavije, smatram da postoji određena zadrška prema fantastici kada su izdavači u pitanju, i da treba više prevoditi dela evropskih pisaca – a ne samo američkih. Voleo bih da pročitam nekog mađarskog, poljskog ili finskog pisca SF-a i smatram da nisam jedini.”

Katarina Skokin, najmlađa među okupljenim piscima, čije je dve knjige epske fantastike – “Slobodne Zemlje” i “Zemlje Ajaranda” – objavila “Čarobna knjiga”, smatra da se na spomen vilinskih bića i magije odmah pomišlja na knjige za decu, što je apsolutno neprimereno jer se zna da i odrasli čitaju žanrovsku književnost, i kaže da ona samo koristi fantastične elemente kao način da prikaže sve ono što čini istinskog čoveka i realan život. 

Jedna od tema tribine bila je i otkud ljubav prema žanru i kako teče proces od same ideje do ispisivanja romana. U slučaju Gorana Skrobonje, sve je počelo još u ranom detinjstvu, knjigom “Dvadeset hiljada milja pod morem” Žila Verna i filmom “Planeta majmuna”. “Pišem i izdajem uglavnom horore, mada volim da mešam žanrove: triler – alternativna istorija – SF. Kako sada stvari stoje, počeo sam s naučnom fantastikom i sada joj se nekako ponovo vraćam.”

Oto Oltvanji spada u one pisce koji se intenzivno pripremaju pre nego što počnu da pišu roman. “Mnoštvo likova u romanu i složeni zapleti zahtevaju planiranje. Ima pisaca, kao što je Stiven King, koji se više oslanjaju na osećaj koji ih vodi tokom pisanja, ali način na koji ja radim malo je drugačiji. Kada govorimo o idealnoj formi, da li je to priča ili roman, tu je ključna ideja, i u zavisnosti od nje priča ostaje u formi priče ili se pak razvija u novelu, odnosno pretvara u roman. Nas, pisce, pisanje priča održava u formi, jer je pisanje romana mnogo složenije. Da bi se dobro pisalo, osim, naravno, nadahnuća i umeća, neophodno je čitati i biti u toku sa zbivanjima na žanrovskoj književnoj sceni.”

Đorđe Bajić je pisac horor romana “Ostrvo prokletih” i kriminalističkog romana “Žuta kabanica”, te na osnovu sopstvenog iskustva zna da su to dve sasvim različite forme. “Pisanje trilera traži vrlo konkretne, realne detalje kako bi se radnja nesmetano odvijala od početka do kraja, a slučaj razrešio, dok pisanje horor priče u bilo kom obliku dozvoljava da pustite mašti na volju, dakle, sve je dozvoljeno.”

Da li pisac tokom procesa stvaranja razmišlja o publici koja će ga čitati? Darko Tuševaljaković, višestruko nagrađivani pisac žanrovske priče i romana, smatra da o budućem čitaocu ne treba razmišljati jer to može da bude kontraproduktivno i opterećujuće. “Dok pišem, pišem iz sebe i za sebe, jer to je jedini način da napišem ono što sam zamislio, i to onako kako sam osmislio. Pošto mi je nedavno izašla knjiga od devet priča, nakon romana, smatram da svaki pisac kratkih priča u jednom trenutku dobije potrebu da napiše i roman.”

Ivan Lutz, pisac nedavno izdatog romana “Zovite ju Zemlja”, ujedno je i profesor fizike, za koju smatra da je njegovo tajno oružje kada piše naučnu fantastiku. “Fizika i pisanje jednako je naučna fantastika, tako da u svom romanu uveliko koristim znanje iz te oblasti, koje opet nije nužno da bi neko bio pisac SF-a. Međutim, mene, na neki način, činjenica da sam fizičar sprečava u tome da napišem nešto u šta nisam stopostotno siguran, a kamoli ono što ne znam.”

Katarina Skokin najviše pažnje posvećuje izgradnji likova i osmišljavanju realnih situacija, dok joj mašta predstavlja nešto sasvim prirodno i lako.

U trećem, poslednjem segmentu ove izrazito zanimljive tribine, učesnici su se pozabavili temom “Kako objaviti rukopis u Srbiji i da li se od toga može živeti”. Skoro svi učesnici su se saglasili da je svakako teže napisati roman nego objaviti ga, a jednako dele i mišljenje da se od pisanja, naročito žanrovske literature, ne može živeti. “U svojoj izdavačkoj kući, napravio sam neku vrstu ravnoteže – objavljujem antologije horor priča, romane iz žanra fantastike, dok, s druge strane, izdajem i knjige na osnovu kojih su snimljene popularne TV serije, kao što su ‘Okružen mrtvima’ (The Walking Dead)”, rekao je Goran Skrobonja.

Boban Knežević, izdavač i vlasnik sajta “Znak Sagite”, rekao je da danas svi pišu i da mogu da objave rukopise kao samizdate, te da to nije dobro, ali da smatra da budućnost knjige u papirnom obliku nije merilo vrednosti, već da je to ideja koju autor ima da nam saopšti. “Svako danas može da piše, pa i da izda knjigu, ali nije svako pisac. Možda je budućnost knjige u papirnom obliku crna, ali budućnost pisanja svakako nije.”

Najplodniji ali i najprevođeniji srpski pisac fantastike svakako je Zoran Živković, koji je s kolegama i publikom podelio svoja iskustva, možda i jedinstvena, da se od pisanja i te kako može lepo živeti ukoliko se objavljeni roman prevede na engleski jezik, čime se automatski proširuje tržište. “Umetnost proze je, za razliku od pravljenja filma, jeftina. Ali, ukoliko želimo da od pisanja i živimo, neophodno je da uložimo sredstva u dobar prevod da bismo knjigu ponudili na svetskom tržištu. Neophodna je istrajnost i vera u ono što ste napisali, kao i dobar prevod da bi knjiga sebi prokrčila put i ostvarila zaradu. Međutim, prevod je samo oprema, suština je u onome što ste napisali, a to mora biti dobro da biste imali šta da opremite”, zaključio je Živković, nadahnuvši sve prisutne, pisce, izdavače i ljubitelje fantastike, mišlju da ima budućnosti za žanrovsku književnost.

(izvor: Čarobna knjiga)