Roman „Reka bogova“ irskog pisca Ijana Mekdonalda (1960) mogao bi se primarno odrediti kao ’roman-reka’. Istini za volju, ovaj termin prevashodno se koristi u okvirima glavnotokovske književnosti ali, mada je „Reka bogova“ nominalno naučno-fantastični roman, nema razloga da ne bude primenjen i na ovo delo. Naime, „Reka…“ i sadržinski pa i formalno odgovara specifikumu pojma ’roman-reka’. Pre svega, reč je o širokom zahvatu u društveno tkivo, što podrazumeva opisivanje reprezentativnh slojeva društva (od bogatih do siromašnih), davanje potpune slike ključnih sociološko-političkih procesa koji definišu određeni period kao i praćenje promena koje će, konačno, izmeniti dotadašnje stanje. Odabir glavnih junaka umnogome je podređen čitavoj zamisli pa su i oni predstavnici bitnih grupacija koje čine predmetnu zajednicu. Konačno, da bi u potpunosti odgovorili građi koja ih čini, romani-reke su obimne knjige, bilo da stoje samostalno ili čine serijal romana; „Reka bogova“ rasprostrla se na respektabilnih 550 stranica štampanih sitnijim fontom. U klasičnom, glavnotokovskom značenju, romani-reke bave se daljom ili bližom prošlošću odnosno sadašnjošću nekog društva/države. „Reka bogova“ se, pak, bavi bliskom budućnošću – konkretno stotim rođendanom savremene Indije, koji će se desiti 15. avgusta 2047. godine (roman je originalno objavljen 2004. godine).
U burnom razvoju naučne fantastike bilo je dela koja su se bavila ’istorijom budućnosti’ i pokušavala da sagledaju njeno nastupanje i ’lik stvari koje dolaze’. Mnoga od tih dela pretendovala su na islikavanje širokih panorama buduće društvene stvarnosti; ipak, u (pre)velikom broju ovakvih pokušaja uspeh u ostvarenju samopostavljenog zadatka bilo je vrlo promenjiv (čitaj slab) prevashodno zbog čestog insistiranja tek na jednom težišnom činiocu (koji će, navodno, promeniti budućnost u odnosu na sadašnjost u kojoj je delo stvarano) što je rezultiralo nimalo ili nedovoljno jasnim sagledavanjima procesa/odnosa koji nisu u direktnoj vezi za tim ključnim faktorom promene. Otuda slike novih vremena nisu bile široke i jasne niti konzistentno sazdane. Naravno, zadatak naučne fantastike nije da predviđa budućnost (time se bavi posebna nauka – futurologija), već je njen zadatak (kako je lucidno tvrdio Rej Bredberi) da ukazuje na moguće probleme i društvene stranputice. No, svako bavljenje budućnostima iz vizure koja nadrasta pojedinca i manje grupe, zahteva sve precizniju sliku društvene stvarnosti kao okruženja koje determiniše ponašanje. Na terenu postizanja tog balansa između pojedinačnog/grupnog i opšteg plana, autori su (pre)često posustajali. Ijan Mekdonald, pak, kao osvedočeni autor sa posebnim darom za društvene ’totale’, u „Reci bogova“ demonstrira kako se širokim zahvatima gradi mozaik jednog vremena (koje je samo njegovom voljom vreme buduće) i jednog društva koje je u priličnoj meri egzotično čitaocima iz Zapadnog sveta. Mekdonald je pozornicu nekolicine svojih dela (romana i priča) postavio u zemljama tzv Trećeg sveta (od Afrike, Brazila, Indije do Turske) što ga, takođe, izdvaja od masa autora koji su se ograničili na teritorije Severne Amerike i Evrope (i pomalo Kanade ili Južne Amerike).
Indija koja se nalazi na pragu proslave veka postojanja nije onakva kakvom je trenutno znamo: na prostorima nekada jedinstvene države sada postoji 12 polu(ne)zavisnih državica čije rivalstvo je čas pritajeno a čas preti da eskalira u otvoreni sukob. Sveta reka Gang, Majka Indije, i dalje teče i povezuje mnogoljudnu naciju ali njene vode su sve pliće jer sezona monsuna već godinama kasni. Na žednom tlu milijadra i po ljudi tiska se i bori za opstanak, za svoje mesto pod suncem (ili, radije, u senci). Političke elite prinuđene su da kalkulišu sa narodnim gnevom kako bi ostvarile svoje interese (od kojih je opstanak na vlasti primaran); stoga se tolerišu, potpomažu i u željenom pravcu usmeravaju radikalni i fundamentalistički pokreti. Puk se kljuka beskrajnim serijskim programima u kojima su svi glumci virtuelne ličnosti. Kastinsko društveno uređenje i dalje funkcioniše, nepregledne mase su siromašne a šačica ljudi basnoslovno je bogata (i kao vrhunac svoje moći stvara genetski modifikovanu, poboljšanu decu). Nisu zaboravljene ni verske netrpeljivosti Indusa i Muslimana: taj sukob tinja i čeka pogodan trenutak da pokulja na videlo. Kriminal je takođe hijerarhijski ustrojen: sitni prestupnici potekli iz sirotinjskih četvrti potčinjeni su većima a ovi visokim krugovima ogrezlim u korupciju. Indijski potkontinent sinonim je za razvijene tehnologije, od hirurških (operacije se obavljaju putem robota kojima putem interneta komanduju najveći stručnjavi širom sveta) do stvaranja modela veštačkih inteligencija (VEI) koje su složenije od ljudske i zato zabranjene u ostatku sveta. Piratske se VEI proganjaju od posebne policije ali velike tajne laboratorije i dalje rade. Veštački entiteti u virtuelnim svetovima, svesni su svoje ugroženosti i, kao svoju konačnu odbranu, pokušavaju da izvrše prodor u realni svet tako što će se – otelotvoriti. I dok se tajanstveni plan realizuje, tlom već koračaju, hirurško-genetskim manipulacijama, ’preuređena’ bića koja ne pripadaju ni muškom i ženskom polu, već su treći, među-pol. Na ovako postavljenoj pozornici za ispunjenjem sopstvenih sudbina kreću se predsednica države, vođa pokreta verskih fanatika, visoki političar i njegova osvetnički raspoložena supruga, elitni policajac i njegova zapostavljena žena, sitni kriminalac koji se visoko uzdigao i teško pao, ambiciozna novinarka, modifikovano biće koje žudi za samopotvrđivanjem, odmetnuti naučnik za koga se veruje da može da reši tajnu skrivenu u steni koja kruži oko Zemlje, naslednik najmoćnije firme nameran da ispuni očevu volju…
Pisac započinje roman sa osam priča koje teku paralelno (u sklopu nih postoji niz podzapleta), prepliću se i odvajaju da bi se, u finalu knjige, uplele u nerazmrsivo klupko koje će nekima doneti smrt ili sreću, ispunjenje želja i ambicija ili potpuni slom dotadašnje života. Zaplet je višestruk, u rasponu od trilera do romanse, od brze akcije do nadahnutih teorijskih pasaža o paralenih svemirima. I prostorno-društveni okvir priča je bogat mnoštvom detalja, faktima o običajima, opisima pejzaža, gradova i naselja, tako da čitalac ima utisak da je, zbog visoke ’kompresije’ informacija, roman znatno većeg obima no što po broju strana jeste. Ipak, ova zgusnutost ne ide na uštrb dinamizma radnje, retka su takozvana ’prazna mesta u tekstu’ (u kojima se ne dešava ništa već se gomilaju objašnjenja). Rečju, znatiželjnik ima pred sobom delo koje je u svakom pogledu seriozno osmišljeno i suvereno realizovano i koje traži pažljivog i predanog konzumenta. Trud koji se uloži u čitanje ove knjige bogato je nagrađen visprenim, živim i uverljivim pogledom u jednu od mogućih budućnosti.
Roman „Reka bogova“ irskog pisca Ijana Mekdonalda (1960) mogao bi se primarno odrediti kao ’roman-reka’. Istini za volju, ovaj termin prevashodno se koristi u okvirima glavnotokovske književnosti ali, mada je „Reka bogova“ nominalno naučno-fantastični roman, nema razloga da ne bude primenjen i na ovo delo. Naime, „Reka…“ i sadržinski pa i formalno odgovara specifikumu pojma ’roman-reka’. Pre svega, reč je o širokom zahvatu u društveno tkivo, što podrazumeva opisivanje reprezentativnh slojeva društva (od bogatih do siromašnih), davanje potpune slike ključnih sociološko-političkih procesa koji definišu određeni period kao i praćenje promena koje će, konačno, izmeniti dotadašnje stanje. Odabir glavnih junaka umnogome je podređen čitavoj zamisli pa su i oni predstavnici bitnih grupacija koje čine predmetnu zajednicu. Konačno, da bi u potpunosti odgovorili građi koja ih čini, romani-reke su obimne knjige, bilo da stoje samostalno ili čine serijal romana; „Reka bogova“ rasprostrla se na respektabilnih 550 stranica štampanih sitnijim fontom. U klasičnom, glavnotokovskom značenju, romani-reke bave se daljom ili bližom prošlošću odnosno sadašnjošću nekog društva/države. „Reka bogova“ se, pak, bavi bliskom budućnošću – konkretno stotim rođendanom savremene Indije, koji će se desiti 15. avgusta 2047. godine (roman je originalno objavljen 2004. godine).
