ISTORIJAT

Povodom Specijalnog izdanja “4½” Festivala srpskog filma fantastike, organizovanog u Muzeju jugoslovenske kinoteke 07.-13. oktobra 2009.

Festival srpskog filma fantastike (FSFF) je prva manifestacija u Srbiji koja je počela da se zanima za domaće filmsko stvaralaštvo u oblasti fantastike i horora. Ona postoji od januara 2006. godine a između redovnih izdanja u Beogradu - koja se održavaju u sklopu konvencije ljubitelja fantastike BEOKON, nalazi se na stalnoj turneji po Srbiji i zemljama bivše SFRJ. I ta turneja će trajati dok se Srbija, zemlja sa bogatom tradicijom fantastičnog i natprirodnog, ne upozna sa blagom na kojem leži, kao i sa skrajnutim delom sopstvene kinematografije.

FSFF nastoji da na jednom mestu okupi nove radove profesionalaca i amatera-entuzijasta, i da ih u “društvu” bisera iz prošlosti predstavi široj javnosti kako bi se širom Srbije podstaklo njihovo stvaranje. Tokom četiri godine postojanja, FSFF je uspeo da stvori živu scenu čiji akteri proizvedu i do 30 kratkih filmova godišnje. Istovremeno, sve više mladih srpskih režisera, kojima su fantastika i horor deo autorskog svetonazora, počinje da stvara dugometražne filmove – samo u 2009. godini premijerno su prikazani, ili premijere očekuju Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, Zona mrtvih Milana Konjevića i Milana Todorovića i Technotize: Edit i ja Alekse Gajića i Srpski film Srđana Spasojevića.

Na turneji, koja je u Srbiji i širom bivše Jugoslavije imala više od 30 stanica, FSFF se bori za stvaranje nove bioskopske publike i obnovu bioskopske mreže kao važnog dela domaće kinematografije, prikazujući po gradovima i selima alternativnu filmsku stvarnost na srpskom jeziku, zanimljiviju od one koje se nudi po preostalim kino dvoranama.

Svojim gostovanjima u Sloveniji (svake godine na Grosmanovom festivalu filma i vina u Ljutomeru), Hrvatskoj (na Trash film festivalu u Varaždinu), Bosni i Hercegovini (na konvenciji ljubitelja fantastike ZECON u Zenici) i Crnoj Gori (Budva grad Teatar), FSFF se takođe bori za tešnje povezivanje kinematografija na području bivše SFRJ, kao i za bolje predstavljanje srpske kinematografije i njenih autora u inostranstvu.

U Srbiji, FSFF je gostovao četiri puta u Nišu, tri puta u Zrenjaninu, dva puta u Kruševcu i po jednom u Rumi, Starom selu (kod Velike Plane), Požegi, Leskovcu, Golupcu, Šapcu i Valjevu (nedavno tri dana na “Tešnjarskim večerima”). Razne selekcije FSFF puštane su tri puta u Novom Sadu: na EXIT festivalu, na Festivalu nezavisnog evropskog filma EURO IN FILM i na Filmskom festivalu Srbije (današnji Cinema City), a gostovale su i na Trash festu i FreeNetWorld festivalu u Nišu, kao i na Leskovačkom internacionalnom filmskom festivalu LIFFE (kompletan program “Oni dolaze”).

Posle četiri redovna, godišnja izdanja u Beogradu, FSFF je u saradnji sa Muzejem jugoslovenske kinoteke pripremio specijalno sedmodnevno izdanje “Četiri i po (4½)”, koje će biti održano od 7. do 13. okotbra. Ono donosi veliki izbor filmova prikazanih na FSFF, nekoliko premijera, kao i poznate i manje poznate bisere fantastike i horora koji su nastali u Srbiji od 1950. godine do danas. Ideja “4½” jeste da predstavi Festival srpskog filma fantastike kao manifestaciju od šireg kulturnog značaja, koja se najdirektnije – na terenu – bori za stvaranje nove bioskopske publike i za obnovu bioskopske mreže u Srbiji, ali i za očuvanje i promociju domaće filmske baštine (digitalizacija i prevođenje starih klasika na strane jezike), kako bi se ona mogla dostojno predstaviti u svetu.

Direktor FSFF i urednik programa “4½”
Jovan Ristić

Srpski film fantastike: On the road

(revidirana i dopunjena verzija teksta objavljenog u 456. broju fanzina "Emitor", koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić")

autor: Jovan Ristić

Prolog

U početku je bio Srpski SF pisac.

Imao je misiju da postane relevantan u svetskim okvirima.

Borba je potrajala decenijama, i naravno da on za to vreme nije mogao samo da čita i piše. Omiljena zabava bilo mu je gledanje SF filmova. Pošto Muze sa sobom nose sunđer, često bi upile ideje sa ekrana, sa ili bez Piščeve volje, i potom ih cedile na njegove priče. Posledice tog upliva još se ne daju sagledati – izvesno je samo da će ih biti još…

Srpski SF pisac, kojeg ćemo ovde zvati Laza, voleo je prevashodno strane SF filmove. Domaćih nije bilo, pa su strani u svakom slučaju bili bolji, ali su, svejedno, stizali u bioskope sa nepodnošljivim zakašnjenjem zbog sporih i neažurnih Distributera. Zato je Laza morao da gleda omiljene mu filmove u društvu Istomišljenika, na nekom od tada retkih videorikordera. Svi su ubrzo nabavili te čudesne sprave – do novca i inostranstva dolazilo se lakše nego danas – pa se izgubila i potreba za zajedničkim seansama. Ili bi bar logika tako nalagala. Ali, Laza i Istomišljenici nisu mogli da se skrase kod svojih kuća uz ilegalne VHS kopije, tada opštenarodno dobro, nego su morali da izmisle povod za nova filmska susretanja.

Našli su ga u tek rođenom BEOKON u – beogradskoj konvenciji ljubitelja naučne fantastike, koju je, naravno, organizovao Laza. Na krupnijem ekranu, u Narodnom univerzitetu "Braća Stamenković", uživali su u filmskom programu koji je lukavo bio zamišljen kao dopuna književnim tribinama i izložbama, a zapravo je bio "ono glavno." I sreća je bila golema. Avaj, nije potrajala. BEOKON je u Veseloj deceniji zaživeo samo jednom.

Smenila ju je Zanimljiva decenija, zanimljiva po meri one kineske kletve, ali i – sama po sebi.

Bolji naziv za nju bio bi Horor decenija.

Uzroci njenog nastanka kriju se u boljoj, ali ipak konzervativnoj prošlosti, i potiču od Lazinog grešnog zadovoljstva u gledanju filmova strave i užasa. Gospodari i gospodarice tame čekali su svoj trenutak, a kada se to dogodilo provalili su kroz kapije podsvesti, i Muze su na papir stale da cede krv. Naravno da je Lazin organizam reagovao i pružio snažan otpor. Činilo se da će snage haosa i bezumlja progutati "prave vrednosti" poput bauka iz mraka, da će Srpski SF pisac ispustiti dušu, a njegovo mesto zauzeti Srpski Horor pisac. Ali, ispostavilo se da je virus plemenit, i da nije za cilj imao da Laza postane zombi. Organizam je preživeo. Oplemenjen drugačijim postao je snažniji, vitalniji, kreativniji, a iz te kronenbergovske (r)evolucije rođen je Srpski pisac SF a, Horora, a vala i fentezija.

Kraće i sada zvanično rečeno – Srpski pisac fantastike.

Kao da je pomirenje u svojoj duši hteo da proslavi, Laza se odlučio da napravi novi BEOKON, ovoga puta u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Lazina bogata kolekcija fino se dopunila sa Kinotekinom, i priređena je smotra filmova fantastike kakva se u svetu nije mogla videti. U predvečerje NATO bombardovanja, kroz Kinoteku je prošlo oko 6.000 ljudi – novih i starih Istomišljenika; tražila se karta više za naslove kao što su "Teksaški masakr motornom testerom" i "Noć živih mrtvaca", ali i za višestruko prikazivane klasike "Blejd raner/Istrebljivač" i "Tuđin/Osmi putnik". Fešta je ponovljena sledeće godine, na pragu decenije Promena, a potom su Autorska prava počela da dižu glavu…

Copyright Blues

Nikada realizovani BEOKON 2001, koji je trebalo da bude održan u Domu omladine Beograda, suočio je Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" sa manje ružičastom stranom promena u Srbiji. Nove vlasti su proklamovale borbu protiv piraterije na sva zvona, ovoga puta nismo imali Kinoteku za partnera, te smo morali sami da regulišemo autorska prava za filmove, stub posećenosti prethodnih BEOKON a. Napravili smo spisak onog što bi trebalo da bude prikazano – mahom se radilo o delima koja nikada nisu igrala u srpskim bioskopima – pa smo se tadašnji sekretar društva Dejan Lazarević i ja uputili kod distributera, da vidimo ko ima prava na šta i kako ta prava da dobijemo. Bili smo ubeđeni da će poštenje biti dovoljno za uspeh. Nudili smo saradnju, smatrali smo da ne tražimo mnogo: dozvolu za po jedno nekomercijalno prikazivanje svakog filma. Avaj, suviše smo bili naivni i neiskusni.

"To što vi hoćete je javno prikazivanje preko video–bima, a mi imamo prava za kućno prikazivanje", govorili su distributeri kada bi prepoznali "svoje" filmove na spisku. Neki su bili dobronamerni i makar na rečima spremni na saradnju. Drugi su nas "vozali" i ponašali se oholo. Svejedno, poruka naših sagovornika, svedena na najmanji zajednički sadržalac, glasila je: "Bilo bi kudikamo lakše sa 35–milimetarskim trakama, ali ne čuvamo filmove u tom formatu nakon prolaska kroz kino dvorane." Dejan i ja smo, na žalost, tražili baš one filmove koji nikada nisu prošli kroz srpske kino dvorane – i to na kvalitetnijim kopijama od onih u Kinoteci.

Kada sam te činjenice preneo Ivanu Nešiću, tada predsedniku društva "Lazar Komarčić", zaključili smo da BEOKON može da ide i sa filmovima koji su u javnom domenu. Avaj, to je značilo da moramo da se okrenemo ostvarenjima iz prve polovine 20. veka, i da u pet do dvanaest menjamo koncepciju. Ubrzo, ne samo što je otpao filmski program, već je, zbog gomile drugih problema, otkazan i BEOKON.

Kasnije su mi pravnici objasnili da je zbog velikih rupa u tadašnjim zakonima itekako bilo moguće napraviti filmski program kakav smo želeli. Trebalo je samo da uradimo, i nikog ni za šta da ne pitamo. Ali, hteli smo da nas jednoga dana ne boli glava. Tako je nastala nova duga pauza u istoriji BEOKONa.

Evropski snovi u hibernaciji

Ne umem tačno da kažem zašto je draga nam konvencija prespavala sledećih pet godina. Razloga je bilo dosta, po principu od svačeg po malo.

Pre svega, BEOKON je krupan organizacioni zalogaj. Potrebna je kritična masa ljudi voljnih da ga iznese na svojim leđima. Starije članstvo koje je organizovalo ranije BEOKON e lagano se osipalo, a u prvi plan je izbila mlađa generacija "Laze" koja je gurala "Emitor" i prevashodno se zanimala za njega. Pošto ga je u leto 2004. godine, na konvenciji EUROKON u Plovdivu, izgurala na sam evropski vrh (nagrada za najbolji evropski fanzin posvećen naučnoj fantastici), ta generacija, osokoljena uspehom, počela je da razmišlja o novom BEOKONu, uopšte o češćem organizovanju takvih konvencija, jer je to bio uslov da se evropska scena fantastike dovede u Srbiju. To je postala naša ambicija posle Plovdiva, kada smo se zapitali zašto MI, sa svom pameću i sposobnostima koje imamo, ne bismo organizovali EUROKON? I zašto ne bismo iskoristili činjenicu da je Srbija sada popularna među strancima – egzotična terra incognita koja nudi kvalitetne i pobedničke sadržaje?

Posthibernacijski mamurluk

Prvi kvalifikacioni korak, novi BEOKON, čekao je, međutim, na ostvarenje još godinu i po dana, uglavnom zbog internih problema u Društvu. A kada je organizacija konačno krenula, suočili smo se sa problemom koji nam je svojevremeno ohladio entuzijazam: kako osmisliti reprezentativan filmski program a da se izbegnu distributeri, posebno u situaciji kad novi propisi nalažu dokaze o posedovanju autorskih prava čak i za filmove za koje se dotični distributeri ne interesuju? Sa druge strane, zašto praviti BEOKON sa filmovima koji su u "javnom domenu"? Čemu filmski program koji bi sam sebi bio svrha?

Rešenje smo našli tamo gde nikad nismo gledali. Pred rođenim nosem, u sopstvenom dvorištu.

Tačnije, ispod njega.

Ratnici filmskog podzemlja

Na forumu "Znaka Sagite" već neko vreme su se javljale mlade domaće filmadžije, poput Miroslava Lakobrije i Marka Milovića. Ti ljudi, veliki filmofili i entuzijasti, iza sebe su imali dosta kratkih ostvarenja. Milović je tvrdio, uz večito prisutni "smajli", nešto što je zvučalo kao dobar povod za ismevanje – da je snimio trilogiju kratkih filmova po motivima priče Danički užas H. P. Lavkrafta. Miki Lakobrija, skulptor i vodeći srpski majstor za maske i specijalne efekte (T. T. Sindrom, Krojačeva tajna, serija Nikad izvini, odnedavno Život i smrt porno bande) na forumu se interesovao za Milovićev rad. Ohrabrivao je tog čoveka, koji je, kako se ispostavilo, napravio impresivno delo.

Miki je, uopšte, ohrabrivao ljude da rade i snimaju. Tog velikog ljubitelja horor filma, naročito lika i dela Toma Savinija (tvorca maski i efekata u Zori mrtvaca Džordža Romera), upoznao sam "uživo" u vreme kada je sa Vladimirom Miloševićem – Džedajem, režiserom i stručnjakom za kompjutersku animaciju, snimao Über Soldat, to malo remek–delo kratkometražnog srpskog horora. Napravio je jezivu masku nacističkog robota iz naslova i odigrao glavnu ulogu. A Über Soldat je bilo tek jedno u nizu ostvarenja koje je Miki snimio u saradnji sa prijateljima, sam, ili u okviru grupe "Mladi kadrovi" (Jakša Vlahović, Siniša Dugonjić i drugi). Za takve poduhvate nije imao podršku države, ali nekako mi se činilo da on za to i ne mari (što nikako ne znači da mu podrška države nije potrebna). Pre svega je voleo to što radi i družio se sa ljudima koji su voleli što i on. Davao je sve od sebe da napravi razgaljujuće filmove, koji su kompetentni u umetničkom i tehničkom smislu. Iako je Miki stvarao van zvanične filmske scene, njegov talenat je bio zapažen u zemlji i inostranstvu. Dobio je mnoge festivalske nagrade, a njegov kultni klasik, treš serijal Pacijent obišao je fino parče sveta i stigao čak do SAD i Sibira.

U jednom trenutku – pojma nemam kako – pojavila se ideja da u saradnji sa Mikijem napravimo izbor kratkometražnih filmova fantastike koji su nastali u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina. Pao je dogovor da se tim delom BEOKON a bavim ja, što mi je delovalo kao san snova, jer zahvaljujući novoj koncepciji nisam više morao da pregovaram sa distributerima. Miki je "ulovio" najveći broj filmova, a ponešto smo dobili drugim kanalima, na primer sjajni Slatki miris naftalina Jelene Tvrdišić. Uz sve to bili su nam dostupni autori. Pored već pomenutih tu su bili Milan Konjević (autor briljantnog horora Pacovi u zidovima), Mladen Đorđević (Živi mrtvaci, Glad, dokumentarac Made in Serbia), Mina Đukić (Dosije Pacov), Srđan Stojanović (Oh, ne, Lift, Galaxy Hype Monitor), Stevan Filipović (Duel, Šejtanov ratnik), Vanja Čanković (Gej kiler), Relja Trajković (Star Wars Fan), Milica Mitrović (Engram)… Živo me je zanimalo ko su ti heroji i heroine, jesu li svesni da predstavljaju fragmente jedne scene koja, ako se sastavi, može da izmeni lice srpskog filma. Ličili su mi na stvaraoce iz paralelnog univerzuma u kome bih lično voleo da živim. To je univerzum sa srpskim bioskopima u kojima se, uz veliku posećenost, prikazuju zanimljivi i kvalitetni srpski filmovi, dobro režirani, prirodno odglumljeni sa dijalozima koji ne samo što se mogu izgovoriti nego imaju i dubljeg smisla.

Isečke iz tog poželjnog sveta budućnosti poređali smo po autorskim blokovima i osmislili da se tvorci isečaka obraćaju publici posle svakog bloka. Najprirodniji izbor za voditelje bili su veliki borci za popularizaciju fantastike i horora u Srbiji – Aleksandar Radivojević i Nenad Bekvalac, autori kultne TV emisije "Šok koridor" na Art kanalu.

"Šok koridor uživo?" pogledali smo jedni druge. "Zašto da ne? U bioskop Doma omladine moglo bi da se slije gledalaca kao na BEOKONU 1999. u Kinoteci!"

Šejtan i kiklop napadaju bioskop

Koncept je iz časa u čas dobijao na zamahu. Otvarale su se neslućene mogućnosti, pa sam u jednom trenutku pomislio: "Zašto da to bude samo filmski program BEOKON a? Imamo nešto od šireg značaja za promociju žanra, i to ne samo žanra već jednog boljeg i zdravijeg srpskog filma. Imamo medije kojima je teško objasniti šta je ‘konvencija ljubitelja fantastike', ali koji savršeno razumeju kada im se kaže 'Festival srpskog filma fantastike'. Sledeće novinarsko pitanje bilo bi: 'Zar Srbija ima filmove fantastike?'. A odgovor bi glasio: 'Ima ih poodavno, ponajviše u kratkometražnom obliku, samo ih nije primećivala i gajila. Previđala ih je, čak svesno gurala u zaborav, iako su filmovi tog žanra u svetu odavno napravili bum i ostvaruju lavovski deo zarade na tržištu. Ali, evo i srpskih kandidata; našli smo ih u podzemlju, okupili na jednom mestu, i sada su ti meci prkosa, entuzijazma i filmofilske ljubavi ispaljeni ka površini, da je zauvek izmene i ubiju dosadu koja tamo vlada.'"

Sa tom pričom smo portparol BEKONa Pavle Zelić i ja otprilike nedelju dana obilazili radio i TV stanice. Nismo znali koliko je upalila dok 21. i 22. januara 2006. godine nismo videli punu bioskopsku salu Doma omladine – i to u doba najveće povike na pirateriju kao tobožnjeg uzroka propasti bioskopa i distributera u Srbiji. Program su premijerno otvorila dva trejlera – za Riblok Miroslava Lakobrije i Šejtanov ratnik Stevana Filipovića. Oba su imala spektakularne vizuelne efekte (u izvedbi Vladimira Miloševića odnosno Sendija Kumalakante), a kada sam čuo aplauze i skandiranja, shvatio sam da imamo nešto veliko. Riblok je predskazivao holivudske filmove sa čudovištima u beogradskom miljeu; Šejtanov ratnik je najavljivao prodor srpske fantastike na zvaničnu filmsku scenu – što se nekoliko meseci kasnije i dogodilo.
Fantastika On the Road

Posle, slobodno mogu reći, istorijskog uspeha januarskog BEOKONa (čiji je pun naslov bio BEOKON: OKO ZVEZDE), pojavilo se novo iznenađenje, nakon kojeg je Festival srpskog filma fantastike definitivno postao zaseban entitet koji živi preko cele godine i – putuje.

Počelo je tako što nas je jedan od organizatora BEOKONa, Žarko Milićević - Zakk, obavestio o ponudi Kulturnog centra Zrenjanina (KCZ) da Festival tamo gostuje. Bili smo oduševljeni, istovremeno i zbunjeni. Neko van Beograda je čuo za nas. Kako je to došlo do Zrenjanina? Ispostavilo se da je Vlada Đurić iz KCZa, koji nas je pozvao da gostujemo, ne samo ljubitelj alternativnih filmskih sadržaja, već je odlično obavešten o takvim programima i da ih juri, pa čak i preporučuje kulturnim centrima širom Vojvodine. Možda smo u Zrenjaninu, zbog potopa od kiše, imali samo deset posetilaca (Vlada je naknadno priredio reprizu koja je bila desetostruko posećenija), ali tu se između Mikija i mene rodila ideja o Festivalu na "srpskoj turneji". Što da ne? Beograd nije centar sveta, a vlastima su puna usta decentralizacije kulture. U tom smislu bili smo savršeno "in".

Postojali su, naravno, i dublji razlozi. Zahvaljujući Internetu, naročito forumu "Znaka Sagite", postalo nam je jasno da u Srbiji, sa bogatom tradicijom natprirodnog, ima mnogo ljubitelja fantastike, ali da u njihovim sredinama nedostaju sadržaji kakvi se u Beogradu podrazumevaju. Isto tako, smatrali smo da među tim ljubiteljima postoje oni koji snimaju filmove, ili bi to želeli da čine, ali nemaju gde da ih pokažu, ne znaju prave ljude ili nemaju samopouzdanja. Poruka našeg "on the road" Festivala bila je, i još jeste: "Izvolite, pogledajte, ovo je informacija o sadašnjem nivou srpskog filma fantastike. Ko zna, možda vi možete bolje od ovoga". Tokom proputovanja kroz Niš, Rumu i Kruševac pozivao sam publiku i eventualne filmske autore da prilože svoja dela za Festival. To je ne samo način da budu prikazana u Beogradu, da obiđu Srbiju i region, već je i prilika da te filmove i autore vide pravi ljudi.

Snovi van hibernacije

Na prvom matičnom izdanju Festivala u Beogradu (januar 2006), projekcijama su prisustvovali producenti dugometražnih filmova, režiseri, scenaristi. Bili su radoznali, došli su da vide šta se to dešava. Niko ne može da predvidi povezivanja koja mogu da se dogode u takvim prilikama. Pojavi se iskra među domaćim autorima, ali pojavi se, takođe, među autorima iz različitih država. Miki je, na primer, prilikom našeg gostovanja u Sloveniji, na Grosmanovom festivalu filma i vina u Ljutomeru, snimio dva kratka filma – jedan u saradnji sa slovenačkom režiserkom Majom Šest i još jedan, potpuno neočekivano, u saradnji sa Velimirom Grgićem i Mariom Mihalinecom, dvojcem iz zagrebačkog "Žutog titla" (Pacijent protiv reketara iz pakla). Političari stalno potenciraju filmske koprodukcije među državama nekadašnje Jugoslavije i kao uspešan primer navode Karaulu Rajka Grlića, pa što se mi ne bismo podičili jednom nekalkulantskom koprodukcijom između Slovenije, Hrvatske i Srbije?

Meni se čini da su udruživanja budućnost, pravi put za mlade filmadžije koje bukte od ideja, a vapiju za novcem i podrškom. Stevan Filipović mi je svojevremeno ispričao da je Šejtanov ratnik nastao iz zajedničke energije ljudi koji vole iste stvari. Taj Šejtanov ratnik je uprkos svim mogućim problemima u domaćoj distribuciji osvojio srca publike i kritičara, izborio se za redovno prikazivanje u Sloveniji, a u pratnji svojih autora čak je stigao do Novog Zelanda, do studija VETA u kojem je Piter Džekson snimio Gospodara prstenova. Dotični studio je nastao iz nečeg veoma malog; stvorili su ga ljudi koji su, baš kao "šejtanovci", voleli iste stvari, a udružili su se da bi ostvarili svoje snove. Prvo Miki, onda i Stevan, pokazali su koliko filmovi mogu da budu dobri, i šta sve može da se ostvari kada više ljudi, koji odlično znaju šta hoće, zalegnu za istu stvar. Džekson je to isto pokazao, samo na globalnom nivou. Ali, ko zna – možda autori iz Srbije naprave makar svoju Noćnu i Dnevnu stražu… Posle uspeha Šejtanovog ratnika, i onog što sam video na Festivalu srpskog filma fantasike (FSFF), smatram da su šanse za to realne. Što nas dovodi do sledeće etape...

Noć dugog metra

U novembru 2006. godine došlo je na red drugo beogradsko izdanje Festivala, ponovo u sklopu BEOKONa (dva u istoj godini zbog godišnjice društva "Lazar Komarčić"). Ovoga puta FSFF je bio petodnevan, s tim što je jedan dan (23. novembar) bio odvojen za tribinsko-obrazovni program – u vidu samostalnog izdanja "Šok koridora uživo". Dva dana bila su namenjena za kratkometražna dela (20. i 21. novembar) i još dva za dugometražna (22. i 24. novembar). Time smo sa kratkih filmskih koraka prešli na duže. Za sada su mali, ali nećemo se njima zadovoljiti.

Dakle, glavna novost na FSFF2 je uvođenje selekcije celovečernjih filmova. Za prvi put ponudili smo dva, a nadajmo se da će ih svake godine biti barem toliko. Čuda ne očekujemo – zemlja nam je siromašna i smanjena, ali je bitno da se stvaraoci podstaknu. Ministarstvo kulture Srbije, Skupština Beograda (pokrovitelj BEOKONa), Filmski centar Srbije i producenti valjda će videti svoj interes.

U selekciji se, sasvim razložno, našao Filipovićev Šejtanov ratnik, čiji smo trejler premijerno prikazali u januaru, ali i nikad viđeni Pokrov (2003) Mladena Kovačevića. Ovo zanimljivo delo sledi liniju Kadijevićeve Leptirice, dodajući koncept vampirovića pokupljenog iz srpskog foklora. Film je snimljen u produkciji FDU, za smešnih 2.000 evra u okolini Valjeva, a autor, nezadovoljan rezultatom, nije želeo da ga promoviše. Miki, nekada saradnik na Pokrovu, mnogo mi je pričao o Kovačevićevom delu, i kada mi je doturio kopiju, pomislio sam: "Ovaj čovek nema čega da se stidi." Uz autorovu dozvolu pustili smo Pokrov na FSFF2, i nadam se da su ga dobra poseta na premijeri, aplauz publike i interesovanje medija ohrabrili da se svom delu vrati, a u svakom slučaju da nastavi da stvara na temeljima ovdašnje zaostavštine natprirodnog, koja je, čini mi se, neotkriveni rudnik zlata za autore i producente.

Trijumf tajnih eksperimenata

Što se domaće kratkometražne produkcije tiče, na programu FSFF2 su se našli filmovi nastali od 1999. do danas. Sortirali smo ih u tematske blokove ("Pod kontrolom", "Ukleta privlačnost", "NATO u blato", "Žene kolo vode", "Iza ljudske maske" i "Izvan kontrole"), a blag naglasak stavili na produkciju Fakulteta dramskih umetnosti. Prikazali smo ukupno šest filmova sa FDU; štaviše, Dodatnim ubrzanjem Stevana Rogulje otvoren je prvi dan smotre, dok je drugi dan počeo Raketama Vladimira Mančića, tek izašlim ispod čekića. Na programu smo, prvi put, imali i jedno ostvarenje sa BK Akademije – I bi lice kožno (2005) Vladimira Petrovića. I bi dobar film, jak na stilizaciji i vizuelnom planu.

Ako je prvo izdanje Festivala prošlo u znaku predstavljanja (novije) istorije srpskog filma fantastike, drugo je donelo sliku trenutnog stanja, sa svim dobrim i lošim što uz to ide. Lako je načiniti dobru selekciju na osnovu celokupne produkcije od 1987. do 2005. godine. Stvari se, međutim, komplikuju kad se rezerva tog blaga istroši i na red dođe ono što je sada. Tad isplivavaju nedostaci, koji nisu obavezno posledica loših produkcijskih uslova – slab scenaristički rad, nedovoljno uverljiva gluma, umetnička pretencioznost, i jeftina eksploatacija motiva iz anglosaksonskih filmova.

Jedno je, međutim, sigurno: na kvantitet u tekućoj produkciji nismo se mogli požaliti, a kontinuirano stvaranje ovakve vrste filmova, zaloga je za stvaranje žanrovske scene i žanrovske tradicije. Uz preostale "dragulje iz prošlosti" (npr. Pena za brijanje Mladena Đorđevića i Srebrni metak Srđana Radojkovića), na FSFF2 smo predstavili čak devet kratkometražnih filmova iz 2006. godine. Od njih će se, verovatno, najviše pamtiti Mančićeve Rakete – urnebesna SF satira o parapsihološkoj jedinici Vojske Jugoslavije koja se bori protiv NATO avijacije – i Pacijent nula, ambiciozan Mikijev prikvel za serijal o Pacijentu. U centru pažnje oba ostvarenja su tajni eksperimenti na ovim prostorima. Zanimljivo, ta tema je i na prvom FSFF-u nadahnula neka od najboljih dela na smotri (Konjevićevi Pacovi u zidovima, Miloševićev Über Soldat).

Na FSFF2 su učinjeni koraci ka (pod)žanrovskoj raznovrsnosti – ako je na prvom Festivalu hororska fantastika apsolutno dominirala, na drugom je primetno bilo više naučne i "čiste" fantastike. Čak tri SF ostvarenja bila su antiutopijska: Virus Marka Sopića, Akrobacije u upravi i Citravita Zlatka Stojilovića, a dobili smo i vrlo zanimljiv fow-fi fantazijski film Petlja, koji je kamerom mobilnog telefona snimila autorska grupa "7 samuraja SKOJa" iz Ćuprije. Nadam se da će nam ubuduće stizati još ovako kvalitetnih i originalnih radova koji su nastali van Beograda i Novog Sada. I nadam se generalno da će iz kvantiteta, viđenog na FSFF2, pre ili kasnije proizaći kvalitet, i da će srpski film fantastike naći sopstveni, autentični glas. A to će se desiti samo ako autori budu dovoljno samokritični, i ako manje budu sledili žanrovske obrasce i uzore, a više slušali sopstveno srce.

Operacija Mostogradnja

Drugo beogradsko izdanje FSFF-a imalo je i međunarodni deo. Predstavili smo selekciju filmova sa bratskog festivala Grosman iz Slovenije, treš ostvarenja "Žutog titla" – hrvatskog dvojca koji je pandan srpskom "Šok koridoru" – kao i dela Mareka Dobesa iz Češke, koji je sa inteligentnom satirom Bio sam tinejdžerski intelektualac (I was a Teenage Intellectual) i zombi-akcijašem Opasnost od gušenja (Choking Hazard) postao kultno ime među ljubiteljima horor komedije.

Na trećem FSFF-u, koji bi trebalo da se održi u novembru 2007. godine, potrudićemo se da dovedemo goste iz inostranstva. To je jedan od puteva ka ostvarenju sna koji društvo "Lazar Komarčić" gaji poslednjih godina – da se stranci upoznaju sa kvalitetnom srpskom fantastikom i da takva fantastika dospe do inostranstva. Duboko sam ubeđen da imamo šta da pokažemo.

A u novom broju gledaćete...

To nas dovede do završnog pitanja: Kuda dalje i šta je sledeće?

Festival nastavlja turneju, to mu je strategija na duže staze, i njegovom uspehu, pored Mikija Lakobrije, Pavla Zelića, Žarka Milićevića, Ace Radivojevića i Nenada Bekvalca, izuzetno su doprineli domaćini u gradovima gde smo gostovali – Dejan Dabić iz Niškog kulturnog centra, Bane Crvenković iz Rume, Jugoslav Todorović iz Doma kulture Staro Selo, Olica Životić iz Golupca, i naročito Dragoljub Igrošanac, moderator sajta za fantastičku književnost "Art–Anima", koji nam je u Kruševcu organizovao reklamnu i medijsku kampanju iz snova. Pored Vladimira Jeremića, koji nam je obezbedio niz novih kontakata za nastavak turneje, tu su, naravno, i naši domaćini iz Doma omladine Beograda, Boban Jeftić, Dragan Ambrozić i Milica Ševarlić. Oni su se, baš kao i Dimitrije Vojnov sa svojim blogom Doba nevinosti, maksimalno založili za ovaj projekat.

Posebnu zahvalnost dugujem Dragani Stojiljković, koja je izdvojila svoje vreme za profesionalizaciju i dodatnu popularizaciju Festivala, kao i za titlovanje nekoliko filmova na engleski jezik. Ona je zasluženo postala stalni član trupe FSFF-a, kao i Tamara Lujak, nagrađivana spisateljica, sposobna organizatorka tribina i urednica više književnih publikacija (Helly Cherry, Proza Online, Naš trag).

Trudimo se da sa FSFF-om gostujemo na raznim manifestacijama i da što više ljudi upoznamo sa blagom koje Srbija ima a nedovoljno ga poznaje. Prikazali smo ga na "Exit-u 2006", na "Supernova stejdžu" – zajedničkom projektu «Lazara Komarčić» i Društva za naučnu fantastiku "Photon Tide" iz Novog Sada. Prikazali smo ga, takođe, u sklopu manifestacija kao što su "Horor u Beogradu" (april 2006, u organizaciji Doma omladine) i "Near Dark 2" (april 2007, u organizaciji Galerije Muzeja savremene umetnosti).

Na našim putešestvijima ne samo što nastojimo da obogatimo kulturnu ponudu, donoseći sa sobom nikad viđane prizore na srpskom filmu, već se i trudimo da dovučemo publiku u inače prazne dvorane domova kulture i bioskope po Srbiji. Nemam razloga da budem skroman – uspevamo u tome. A najveći kompliment koji smo dobili i mi i autori filmova sadržan je u pitanju: "Ima li ovoga još? Ima li nastavaka?". To me je, u pogledu serijala Pacijent i trilogije Danički užas, pitao jedan desetogodišnjak u Starom selu, posle trosatnog programa koji je otpratilo 70 ljudi. Srpski producenti, koji tvrde da znaju šta narod hoće da gleda, trebalo bi da se zamisle nad ovom rečenicom – koja dolazi sa terena, od dece koja su budući gledaoci. I valjalo bi da se ta rečenica glasno čuje na novoj stanici naše turneje – Filmskom festivalu Srbije, manifestaciji koja sa FSFF-om deli zajednički cilj: obnovu kontakta između publike i srpskog filma.

FSFF je u stalnom kontaktu sa publikom i nudi jedan od puteva za njen povratak srpskom filmu.

Epilog (a možda i novi prolog)

U početku je bio Srpski SF pisac.

Potom je postao Srpski pisac fantastike.

Onda se pojavilo novo iskušenje. Lazi više nije bilo dovoljno što voli da gleda filmove, nego je počeo i da ih snima.

Naravno da je organizam reagovao, doduše ne tako burno kao kad ga je napao virus horora, ali recimo da se javila bojazan da će ruka usled čestog držanja kamere zaboraviti da drži olovku; da će se Srpski pisac fantastike potpuno transformisati u Srpskog režisera fantastike.

Da li su "prave vrednosti" ugrožene, ili je još jedna (r)evolucija na pomolu?

Umesto odgovora, evo malih oglasa:

"Srpski režiser traži kvalitetne srpske priče fantastike i nekog ko će ih adaptirati u scenarije."

Lazo?