Author Topic: Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji  (Read 23880 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

Offline Draza

  • Moderator
  • *****
  • Posts: 5.597
    • View Profile
    • http://www.art-anima.com
    • Email
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« on: 16.11.2006. 15:13:29 »
NAPOMENA: Sledeći tekst je preuzet sa sajta Anarheologija. Na istoj veb lokaciji možete naći još dosta zanimljivih tekstova i korisnih linkova.


Ko su stanovnici sela?

Srbija je pre oko 700 godina bila zemlja u kojoj su se gradovi (Novo Brdo, Prizren i Priština), kao i brojni trgovi u unutrašnjosti zemlje tek počeli razvijati. Pored toga, bilo je nešto starih gradova u primorskim oblastima (Kotor, Drivast, Ulcinj i Bar) i novoosvojenim vizantijskim krajevima (Skoplje), ali povrh svega, ogromna većina stanovništva je živela na selu (slika 1). Pored takvog odnosa gradskog i seoskog stanovništva, razumljivo je da su uz rudarstvo, osnovu privrede činili zemljoradnja i stočarstvo.


Slika 1 - Karta srednjovekovne Srbije u vreme kralja Uroša II Milutina (1282-1321).


Svi stanovnici sela - meropasi (zemljoradnici) su spadali u grupu feudalno zavisnog stanovništva,  u kojoj su bili još i vlasi - stočari, zavisne seoske zanatlije, sokalnici (vrsta posluge), otroci (robovi) i jedan deo seoskih popova. Ovu grupu zavisnog stanovništva Dušanov zakonik naziva sebrima.

Sela su pripadala gospodarima, a samim tim, bila za njih i obavezama vezana. To su bili velika i mala vlastela, manastiri, sam vladar i pronijari (nenasledna vojnička imanja). U posedu manje vlastele i pronijara moglo je biti samo nekoliko sela, dok je velika vlastela držala i više desetina sela. Manastiri poput Sv. Arhangela kod Prizrena, imali su u posedu preko 90 sela. Prema Dušanovom zakoniku o potrebama jednog monaha brinulo se 20 kuća ("i na tisuću kuća da se hrani u manastirima pedeset kaluđera").


Kako izgleda srpsko selo u srednjem veku?

Sela su skoro uvek bila podizana na mestu gde postoji pijaća voda, bila to veća reka ili neki manji izvor. Uz to, takođe je bila bitna blizina obradive zemlje, šuma, pašnjaka i puta. Kuće i druge zgrade bile su uglavnom grupisane na jednom manjem prostoru, a razmak između građevina iznosio je od 2, pa do više desetina metara (slika 2). Prosečno selo je brojalo oko 40 kuća, ali je broj mogao da varira od 10 pa do 200 domova. često se u središtu sela ili na obližnjem brežuljku nalazila seoska crkva oko koje se prostiralo groblje. Manja grupa kuća odvojena od matičnog naselja više kilometara naziva se zaselkom, a obično predstavlja začetak novog sela.


Slika 2 - Izgled srednjovekovnog srpskog sela iz XIV veka.


Kuća

Tokom XIII i XIV veka, u seoskom graditeljstvu preovlađuju drvo i kamen kao osnovni građevinski materijali, ali se kao lokalne varijante javljaju bondručare i kamene kuće. Temelji kuće bili su od lomljenog kamena, u blatu ili krečnom malteru, dok su na njima bili građeni zidovi od drvenih talpi. Krovna konstrucija je od drvenih greda, a krov je bio pokrivan slamom ili šindrom. Površina prostora za stanovanje najčešće se kretala se između 20 i 40 m2, ali ima i slučajeva mnogo prostranijih kuća. U sredini ili jednom od uglova, nalazilo se ograđeno ognjište. Odžaka nije bilo, nego je dim izlazio kroz krov kuće, a mali prozori zatvarani su masivnim drvenim kapcima. Seoske kuće su obično imale dve prostorije, a retko tri ili više (slika 3). Pod u prostorijama je najčešće bio od nabijene zemlje. Kuće gotovo da nisu imale nameštaj u današnjem smislu. Skromno pokućstvo sačinjavalo je nekoliko klupa za sedenje, niske stoličice i sinija (sto), a možda polica i obavezan razboj. Ukućani su spavali na slami prekrivenoj asurama.


Slika 3 - Presek srednjovekovne seoske kuće.


Žitelje kuće čini uglavnom tri generacije, dok je prosečno domaćinstvo imalo oko 8 članova, od čega su bar polovinu činila deca. Takođe, velik je broj porodica koje su imale mnogo više čeljadi. Pošto se većina dnevnih aktivnosti obavlja na imanju i oko stoke, kuća je uglavnom služila za spavanje i pripremanje hrane, te za tadašnje ženske poslove - češljanje i predenje vune, kao i tkanje različitih tkanina.


Proizvodi

Iako se meropasi smatraju zemljoradnicima, mnoge druge aktivnosti, a naročito stočarstvo, igraju važnu ulogu u seoskoj privredi, skoro jednaku zemljoradnji (slika 4). Verovatno najveće zasejane površine obuhvatali su pšenica, ječam, raž i proso. Svako seosko domaćinstvo uz samu okućnicu ili nešto dalje od kuće, obrađivalo je vrt sa povrćem. Najzastupljenije vrste povrća su crni, beli, pori(prazi)luk, kupus, rotkva i repa, a pored toga, veoma važni proizvodi koji su imali veliki udeo u ishrani bile su mahunarke, kao što su sočivo, bob i grašak. Velike površine pod voćem i vinogradima bile su privilegija vlastele i manastira, dok se po selima uglavnom voće gajilo za potrebe domaćinstva - 10 do 50 stabala po domu, najčešće krušaka, šljiva, trešnji, jabuka i duda.


Slika 4 - Manastir Dečani, crkva Vaznesenja Gospodnjeg - oko 1345. godine. Detalj oranja iz ciklusa "Stvaranje sveta". Seljak na freski naslikan je prema antičkom uzoru, a ne u tadašnjoj srednjovekovnoj odeći.


Pored svega toga, jedna zemljoradnička porodica nije mogla preživeti a da nije uzgajala stoku, samo što se radi o daleko manjem broju grla nego kod Vlaha. Obično je na jedno domaćinstvo dolazilo 1-2 vola, 2-4 krave, 3-4 svinje i 10-20 ovaca. Pojedina sela, ili neke porodice, bavile su se grnčarskim, pčelarskim, kovačkim i tesaraskim zanatom. Same seoske zanatlije uglavnom su se trudile da najpre zadovolje potebe samog sela, a potom i šireg tržišta. Sa razvojem privrede i trgovine tokom XIV veka, sela sa povoljnim položajem dobijaju na značaju pa prerastaju u trgove, uglavnom neutvrđena naselja sa tržištem, a često i sa panađurima (vašarima).


Hrana i piće

Od sticanja samostalnosti Pravoslavne Crkve, srpski seoski život počinje mnogo više da prožima pravoslavna duhovnost. Jačanjem organizacije crkve (naročito parohijskih), uticaj crkve se osećao sve više u svim oblastima života, a takođe i u ishrani. Post je, pored verske uloge, za sebre imao izražen ekonomski značaj, jer je omogućavao da se u siromašnim zajednicama uštede vredne i retke namirnice u ekonomskom i prehrabenom smislu, kakvi su mlečni proizodi, meso i mast. Ovo je bilo neophodno, pošto je ondašnja stoka mnogo sporije napredovala. Svinje koje su se uzgajale bile su 2-3 puta manje nego današnje (maksimalno do 100 kg), a krave su davale samo 2-3 litra mleka dnevno! Ovu hranu trebalo je sačuvati u određenim količinama, kako za velike praznike, tako i za periode godine kada nema postova. Obično se radi o mesecima u kojima se obavljaju teški fizički poslovi, kao što su oranje, poslovi oko sena, drva...

Ondašnju hranu, većina današnjih ljudi bi ocenila kao neukusnu i bljutavu. Ovo se naročito odnosi na ovsene i zobene kaše, a slične njima bile su kaše od boba i graška, kao i nakvašeno sočivo. Nešto ukusnija bila su različita variva sa mesom, spremana od kupusa i zelja. Pored povrtlarskih biljaka, bitni udeo u ishrani imalo je samoniklo bilje: gljive, zelje, divlji luk... Osnovne namirnice životinjskog porekla predstavljali su sir i mleko, koji su i obilno korišćeni. Hrana se pripremala u skromnom zemljanom posuđu, a pored toga u upotrebi je bilo i razno drveno posuđe, naročito za služenje i skladištenje hrane.

Većini proizvedenog povrća nisu bili potrebni posebni uslovi za čuvanje, osim suvog mesta, a dobar deo se lako održavao zimi u trapovima sa slamom, dok je drugi deo mogao biti sačuvan sušenjem, što se naročito radilo sa voćem. Meso se naravno najbolje konzerviralo soljenjem i dimljenjem. Među nižim slojevima stanovništva, najzastupljenija pića su (zbog jednostavnog načina pripremanja i dostupnosti sirovine) bili pivo i medovina. Vino je bilo privilegija viših slojeva, te je na seljačku trpezu dospevalo retko.


Odevanje

Za odeću se isključivo koriste prirodni materijali koje često proizvodi samo domaćinstvo. Obično su sami seljani uzgajali lan i konoplju i vlastitim snagama ih prerađivali u vlakna. Za izradu ove jednostavne odeće upotrebljavale su se tkanine dobijene od lana (duge košulje, pantalone i haljine) i vune ili životinjske kože (obuća, ogrtači, prsluci...) Zapisi iz tog vremena često pominju da Srpkinje nose malu žensku crvenu kapu (slika 5), sličnu kapama koje su se do naših dana zadržale u narodnim nošnjama Hercegovine, Bosanske Krajine, Like... Nakit je izrađivan od srebra, bronze i staklene paste, a njega su uglavnom nosile mlađe žene. Od nakita, na selu se najčešće nose narukvice (slika 6), minđuše (slika 7), prstenje (slika 8) i ogrlice (slika 9).


Slika 5 - Devojka sa crvenom kapom, prema opisu putopisaca iz XIV i XV veka.


Vlasi i Arbanasi

Polunomadsko stanovništvo koje se isključivo bavi stočarstvom i proizvodnjom namirnica životinjskog porekla naziva se Vlasima (slika 10). Ovaj pojam u srednjem veku je obuhvatao stočare različitog etničkog porekla, kako one srpskog sa slovenskim imenima, tako i one sa neslovenskim imenima koji su govorili jezicima romanske i grčke jezičke osnove (slika 11).


Slika 6 - Narukvica od staklene paste sa srednjovekovnog groblja đonaj kod Prizrena. Datira iz X-XIII veka.


Stočari žive u katunima - sezonskim naseljima od trošne građe. Srednjovekovna dokumenta prvi put pominju katune u XII i XIII veku. Oni su mogli biti podizani na planinama bogatim pašnjacima, na visini od preko 1000 m, i u blizini planinskih izvora i vrela. Slična katunska naselja postojala su u nižim podgorskim krajevima. U njima je obično živelo između 20 i 100 porodica. Kao i danas, i u srednjem veku bio je čuven i nadaleko cenjen vlaški sir. Od stoke su pretežno uzgajali ovce, ali pored toga su držali i određen broj goveda i konja.


Slika 7 - Minđuša od bronze, izrađena u tehnici kovanja, filigrana i posrebrivanja. Potiče sa srednjovekovnog groblja Velekince kod Gnjilana, a datira iz XI-XV veka.


U svemu sličan život Vlasima vode Arbanasi (Albanci), koji sve do poznog srednjeg veka ne naseljavaju sela i gradove, već baveći se isključivo stočarstvom žive u katunskim naseljima. Prvi put u istorijskim dokumentima, Arbanasi se pominju u XI veku, kada su naseljavali oblasti visokih planina između Drača i Ohridskog jezera, i od reke Mati na severu, do Škumbinija na jugu. Odatle su migracijama dospeli sve do udaljenih oblasti Tesalije i Peloponeza. Zahvaljujući pokretljivosti, od XIV veka sve češće se kao stočari i stanovnici katuna javljaju na imanjima srpske vlastele i manastira, tako da Sv. Arhangelima pripada osam arbanaških katuna.


Seoska crkva

Velika većina stanovnika srednjovekovne Srbije pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sa druge strane, veći broj stanovnika rimokatoličke veroispovesti živi u primorskim oblastima, dok u unutrašnjosti katoličko stanovništvo čine uglavnom stranci (Dubrovčani, Sasi...), koji naseljavaju trgove i gradove, kao i deo Arbanasa u planinskim krajevima.


Slika 8 - Prsten od bronze sa groblja Velekince. Datovana je od X-XV veka.


Seoske crkve su jednostavne i skromne građevine, pretežno zidane od kamena, ponekad u kombinaciji sa opekom. To su uglavnom jednobrodne crkve sa pripratom, ponekad sa kupolom nad naosom. Kao krovni pokrivač koristi se šindra i crep. Unutrašnji prostor je mračan i skučen, tako da su retke seoske crkve u koje je moglo stati više od 100 ljudi istovremeno. Na teritorijama sa boljom crkvenom organizacijom, svako selo je imalo svog sveštenika. Crkva je u selima brzo zauzimala centralno mesto u životima meštana, pošto su se svi važni događaji odvijali oko seoskog hrama: krštenje i primanje dece u zajednicu, venčanje, nedeljna i praznična bogosluženja, proslave praznika, opelo i sahrana na groblju pored crkve. Pored toga, crkva je kroz dugi vremenski period uspešno hristijanizovala seoski život i mnoge drevne običaje delimično učinila prihvatljivim za Crkvu.


Kakve su obaveze seljaka?

Pošto smo rekli da spadaju u grupu zavisnog stanovništva, seljaci su morali da ispunjavaju različite obaveze u novcu, radu prema svojim gospodarima i vladaru, koji je bio i nominalni gospodar sve zemlje. Seljaci koji su živeli na crkvenim imanjima imali su obaveze samo prema crkvi, jer su crkveni posedi sve do XV veka i vremena Despotovine, bili oslobođeni svih davanja prema vladaru. Glavni porez nazivao se soće ili dohodak carski, i njega je bila dužna da plaća svaka kuća (odnosno glava), a iznosio je jedan perper ili protivrednost u žitu. O sakupljanju ovog poreza koji je išao vladaru, brinula se vlastela. Druga vrsta dažbine, koju je svaki vlasnik ubirao za sebe od seljana sa svog imanja, nazivao se desetak i najčešće se ubirao u žitu, ali i u mesu, medu, vosku...


Slika 9 - Niska od staklene paste pronađena na groblju Matičane kod Prištine. Datira iz X-XI veka.


Pored ovih dažbina, seljak je bio dužan da izvršava razne rabote i druge obaveze. Zemljoradnici su bili dužni da rade svake nedelje na vlastelinskom imanju, a pored toga i dva puta godišnje kada su veliki poslovi, odnosno mobe. Pošto su se planine i pašnjaci nalazili u posedu vladara i crkve, sela i Vlasi su bili dužni da korišćenje ovih dobara plaćaju u stoci i siru gospodaru. U Dušanovo vreme, Vlasi su naknadu za zimovanje na vlastelinstvu plaćali na 100 goveda ili konja - po jedno grlo, a na 100 ovaca - ovcu sa jagnjetom. U srednjovekovnoj Srbiji, a i kasnije, izuzetnu ulogu u prehrani stoke je imao hrastov žir, ali je od roda u jednoj župi polovina pripadala caru, a druga polovina vlastelinu, dok su seljaci plaćali korišćenje žira u svinjama. Posebna vrsta obaveze bila je pružanje određene količine hrane za vladara ili članove njegove porodice, te pratnju i članove državne uprave i predstavnike stranih država. Ova obaveza se od vremena Cara Dušana odnosi samo na cara sa pratnjom.


Slika 11 - Manastir Pećka Patrijaršija, crkva Sv. Dimitrija. Pastiri iz scene "Rođenja Hristovog", naslikani između 1338-1346. godine.


Učestvovanje u ratu

Pored svih poslova vezanih za obradu zemlje, seljak je imao obavezu da na poziv vlastelina učestvuje u vojnim pohodima, kao deo baštinske vojske. Seljaci su uglavnom sačinjavali laku pešadiju, koja je vremenom sve više gubila na svom značaju. Od naoružanja, seljaci su imali lak drveni štit, koplje, sekiru, zatim luk i strelu (slika 12). Slične obaveze bile su i čuvanje puteva i manastira od razbojnika i pljačkaša, te učestvovanje u zidanju razrušenih župskih gradova. Srednjovekovna istorija ne poznaje ni jedan ustanak ili pobunu seljaka u srpskoj državi, kakvih je bilo širom Evrope od XIV do XVI veka. Ova pojava može se opravdati "dobrim" odnosom vlastele prema pučanstvu, ili samim mentalitetom naroda.


Slika 10 - Izgled Vlaha - stočara, prema opisima putopisaca i živopisa iz tog vremena.



Slika 12 - Seljak ide u rat. Odeća i naoružanje u XIV veku.


Izvori poznavnja seoskog života

Seosko stanovništvo ne samo da ne privlači u velikoj meri pažnju današnjih israživača, već je slično bilo i sa pismenim savremenicima, koji su retko posvećivali po koji red seoskom životu, između opisa života vladara, vlastele, burnih političkih i ratnih događaja. Manji broj značajnih podataka pružaju putopisci, koji su prolazili kroz ondašnju Srbiju, kao što je su bili Gijom Adam i de la Brokijer. Značajni podaci se mogu naći i u srednjovekovnim zakonskim spomenicima, manastirskim poveljama i popisima stanovništva iz vremena srpskih vladara i prvih godina turske vlasti. Likovni izvori iz tog vremena (manastirske freske) nemaju veliki značaj, jer neke elemente seoskog života (posebno odevanje) preuzimaju iz starih antičkih uzora. U ovakvoj situaciji, odlučujuća uloga bi pripadala arheologiji, ali na žalost, do sada nije bilo obimnijih israživanja sela na teritoriji ondašnje srpske države. Iz ove prakse, izdvajaju se manji radovi na lokalitetima Gračan kod Sopoćana i Blagoton. Bolje istraženi srednjovekovni lokaliteti nalaze se na teritoriji Vojvodine i đerdapa, koji tada nisu bili u sastavu srednjovekovne Srbije. Arheološka istraživanja bi mogla da pruže veliki broj korisnih podataka iz oblasti arhitekture, uređenja sela, ishrane, razvijenosti stočarstva. Mnoštvo korisnih podataka može se dobiti iz etnografskih istraživanja, jer su se mnogi elementi srednjovekovnog života u Srbiji održali sve do XX veka.


Radivoje Arsić
apsolvent arheologije
Paraćin

Preporučena literatura:

Blagojević, M. 1973. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd.
Deroko, A. 1950. Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Beograd
Kovačević, J. Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena. Beograd.
Novaković, S. 1912. Zakonski spomenici srpskog srednjeg veka. Beograd.
Milošević, G. 1997. Stanovanje u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd.
Ostrogorski, G. 1969. Privreda i društvo u Vizantijskom carstvu. Beograd.


Preporučene Web stranice:

http://arheo.f.bg.ac.yu/projekti/arhandjeli/index.htm
http://www.dusanov-zakonik.co.yu

Offline MarduKKK

  • Korisnik
  • Posts: 51
    • View Profile
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #1 on: 20.11.2006. 16:40:46 »
Da, sajt Anarheologije je odlican. Obilazio sam ga i ranije ima prilicno dobrih i zanimljivih tekstova (meni se licno svidja onaj o Matriksu kao jevandjelju za 21. vek posto se slaze sa mojim misljenjem).

Ipak, u ovom tekstu Zivot seljaka u srednjovekovnoj Srbiji postoji nekoliko gresaka i moram da ih istaknem. Post je jedna od najsvetijih institucija kod Srba i dobar primer toga moze se naci u austrijskim dokumentima iz 17. veka gde se kaze da se Srbinu moze verovati samo kada se zakune u post. Ali post kod Srba ima predhriscansko poreklo i vezan je za staru narodnu religiju koja je nadzivela srednjovekovnu drzavu. U doba Vlastimirovica, Vojisavljevica i Nemanjica samo je vlastela prihvatila novu religiju (a i ona je bila spremna da prelazi iz pravoslavlja u katolicanstvo i obrnuto, kako vec zahtevaju politicke prilike), narod nije, osim mozda nominalno. Tek kasnije se stari obicaji stapaju sa pravoslavnim. Posebno u doba turskih osvajanja kada se povecava jurisdikcija srpske pravoslavne crkve i ona postaje jedina spona sa starom drzavom.
neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista uzasne zivote
oni vode

http://mardukkk.blogspot.com/

Offline +++ig+++

  • Korisnik
  • Posts: 69
    • View Profile
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #2 on: 21.11.2006. 21:33:25 »
Ooo super, bas zanimljivih stvari :) no nemam sad vremena samo sam letimicno sve pregledao. Mozda sledece sedmice postujem kad sve detaljinje proucim. A ova mi se tema bas dopada.

Offline Draza

  • Moderator
  • *****
  • Posts: 5.597
    • View Profile
    • http://www.art-anima.com
    • Email
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #3 on: 21.11.2006. 22:54:42 »
Da, ovo bi moglo da se iskoristi i u onim tvojim igrama.
čuo sam da ćeš ih predstaviti na Beokonu.

Offline +++ig+++

  • Korisnik
  • Posts: 69
    • View Profile
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #4 on: 21.11.2006. 23:31:00 »
Ocu, da znas da bi moglo i htjeo sam da pitam ali eto :) bilo me malko sramota. Svratih da pogledam ove linkove :). Bas radim tako nesto :) mislim kao neka istorijska raferenca :) za igru tipa igranje kroz istoriju.

A ovo je kao poruceno :) snimio sam pa cu da ga preradim :) e i za Skrobonju bas cu da odem da ga vidim. Nekadasnji GM mi ga je spominjao ima 10g skoro kako se on bavio frp-om ili tako nesto otuda mi je poznato ime. Bas cool sto cu imati prilike da ga slusam.

Usput ovaj link za arheoloski ne radi, dusanov zakonik je super :) bas mi je drago sto to ima :), ja imam jedan tekst o tom srednjovjekovnom na nasim prostorima, treba mozda da ga prekucam :) nesto o tome kako je valjda uros znacio zastitnik na slovenskom, i da je to titula ranije bila kao zupan kasnije. :) ne sjecam se vise bas dobro ima jos ali eto :)

Usput bas sam gledao ranije na ovom sajtu http://www.museum.org.yu/muzej/index.htm postavku o 1. srpskom ustanku, zastave i sablje itd, bas haos uradjeno, izgleda da su to sad sklonili :) ali ima novo :) isto dobra stvar, a ima na dnu i link sa ostalim muzejima :) moracu to da pogledam detaljnije :)

Offline +++ig+++

  • Korisnik
  • Posts: 69
    • View Profile
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #5 on: 22.11.2006. 00:36:25 »
Lol dobar ti je ovaj sajt prvi :) tek sam sad vidio i nadjoh lol :D ovaj tekst sto sam pricao o prekucavanju evo ga taj citat (komplet tekst http://www.anarheologija.org/clanci/stevovic/index.php):

Pre Stefana Nemanje (veliki župan 1166-1190) Srbijom su vladali Uroš I (veliki župan oko 1130-1145) i Uroš II (veliki župan 1146-1155), kao i njihova braća. Ime Uroš, na grčkom - čuvar, branitelj, stražar, vođa, bilo je u Srbiji poznato i ranije, ali se kao titularno ime pojavljuje prvo kod velikih župana Uroša I i II. Posle njih, za samo desetak godina, u borbi za presto župana učestvovalo je šest kandidata: tri brata Uroša  II - Primislav, Beloš i Desa, pa i tri Nemanjina starija brata - Tihomir, Stracimir i Miroslav. Konačno, 1166. godine veliki župan je postao Nemanja. Verovatno su Nemanja i njegova braća bili sinovi Uroša II.

Hm malo i off topic, nadjoh ovaj sajt HN muzeja http://www.rastko.org.yu/rastko-bo/muzej/index_c.html

Bio sam tamo i bas je cool zdanje, inace ovaj tip je bio faca Komnenic ima bio, ovaj grb sa lijeve strane je njegov porodicni valjda nije imao potomaka.

Offline MarduKKK

  • Korisnik
  • Posts: 51
    • View Profile
Život seljaka u srednjovekovnoj Srbiji
« Reply #6 on: 04.12.2006. 16:18:32 »
Posto sam spominjao post i njegovo nehriscansko poreklo kod Srba moram da ubacim jedan tekst Veselina Cajkanovica o ovoj tematici.

 
  POST
U vezi sa opštim zadušnicama — koje su, kod indoevropskih naroda, držane, pa se i danas drže u svima godišnjim sezonama (v. Schrader, Reallex., 1, 24), a naročito u zimu i u proleće — i u vezi sa epifanijom predaka i pokojnika koja se u te dane dešava, pokušaćemo ovde da objasnimo cilj posta — ne svakog posta uopšte (jer za razne postove mogu biti sasvim različiti uzroci, upor. Fehrle u Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1234; J. A. Mac Culloch, u Hastings, Enc. of Rel. and Ethics, 5, 759, i Crawford Howell Toy, Introduction to the History of Religions, 1913, § 204 idd), nego onakvog kakav se, kao ostatak iz starinske religije, praktikuje kod nas.

Postovi u našem narodu mogu biti periodični i slučajni. Periodični su opšti, i važe za sve Srbe pripadnike pravoslavne crkve; slučajni postovi postaju po sili kakvog zaveta, i tu se obično izabere po kakav dan u nedelji (najčešće sreda ili petak, ređe utornik ili ponedeonik), ili inače kakav bilo dan u godini koji se pokazao srećan ili kritičan za onoga koji zavet čini. Među opštim, periodičnim postovima ima ih četiri koje od svojih vernih traži pravoslavna crkva: to su u prvom redu uskršnji i božićni post, pa onda petrovski i gospojinski. Pored ovih propisnih, od crkve priznatih postova, održava naš narod, ponekad sa izvanredno velikom strogošću, još dva posta u zimskoj sezoni: to su mratinački post, u novembru (v. St. Dimitrijević, Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, Beograd, 1926, 82 idd), i post svetome Savi, u januaru (od Svetoga Jovana ehsl., v. St. Dimitrijević, 69 idd). Mratinački i Savičin post nisu bili nikad naročito priznati od crkve; oni su nam ostali iz stare religije. Pored ovih, treba spomenuti još jedan post koji nije ustanovila crkva, nego je takođe starinski narodni: to je post na nekoliko dana pred slavu, ponekad i na sam dan slave. Taj post održava se, na primer, u Prizrenu i Velesu (v. M. Filipović, u GEM, 6, 1931, 28, i 2, 1927, 29). Prema usmenom saopštenju g. Milana 3. Vlajinca, profesora univerziteta, taj se post drži i u Vranju i okolini. On je, izvesno, poznat i na mnogim drugim mestima, ali o tome nemamo dovoljno podataka. Najzad, u Bosni se posti zadušni ponedeonik (v. BV, 19, 1904, 256).

Nas ovde interesuju samo periodični, redovni postovi, koje u određene dane, drži ceo srpski narod.

U čemu se sastoji post? Kod našeg naroda normalni, ritualni post sastoji se u zabrani jedenja životinjskog mesa i životinjskih proizvoda uopšte. Izvan toga može se, po pravilu, jesti šta se hoće i koliko se hoće. Taj propis važi i za crkvene i za starinske narodne postove. Ovakav post, dakle, nije kajanje, penitencija, i nema (kao na primer kod pitagorejaca, orfičara, stoičara i dr.; v. R. R. Arbesmann, Das Fasten bei den Griechen und Römern, Giessen, 1929, 103 idd) karakter askeze (iako se ponekad tako shvata1)). Naš narod, uostalom, nije veliki mesožder (čak ni u krajevima koji su pretežno stočarski; upor. o sličnoj pojavi kod drugih primitivnih naroda S. Reinach, Cultes, mythes et religions, 1, 89 id), i on, prema tome, uzdržavanje od mesa za neko izvesno vreme i ne bi mogao da shvati kao askezu. Očevidno je, dakle, da post kod našeg naroda prvobitno — u paganizmu — i nije imao etičku podlogu, već čisto religijsku: iz nekih religijskih razloga, o kojima će malo docnije biti reči, meso je u izvesne dane bilo tabuirano. Takav post počiva na shvatanju da „greh ulazi na usta, koje je sasvim suprotno hrišćanskom i crkvenom shvatanju izraženom u jevanđelju po Mateju, 15, 11 („Ne pogani čovjeka što ulazi u usta: nego što izlazi iz usta, ono pogani čovjeka")2). Zabrana jedenja mesa u božićnoj i uskršnjoj sezoni, prema ovome, očevidno je ostatak iz prethrišćanskog kulta3).

Nije teško utvrditi o kakvom je kultu ovde reč. Mratinački post, kao što se jasno vidi iz mnogobrojnih legendi i kultičkih običaja (v. St. Dimitrijević, Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, 82 idd; SEZ, 31, 1924, 157 idd), vezan je za vučji kult i vučje praznike, koji se i danas praznuju sa nasleđenom strogošću (upor. St. Dimitrijević, o. s.), i u nepromenjenim starinskim formama, pa čak i sa sačuvanom starinskom terminologijom. Januarski post bio je, isto tako, poznat u dalekoj starini, imao je isti cilj, i kad je docnije vezan za ime svetog Save, dobio je sveti Sava atribut zaštitnika vukova. Za vuka, međutim, videli smo gore da je senovita životinja po prevashodstvu, i, prema tome, vuci iz zimske sezone, kojima se čini kult, u mističkom jeziku, isto su što i olicetvorene duše predaka (v. i gore). Post koji je oko njih koncentrisan imao bi u stvari da bude propis iz kulta predaka.

Drugi slučaj, post pred slavu i na sam dan slave, još je jasniji: slava je praznik predaka (v. moj članak u Enciklopediji St. Stanojevića, 4, 169 id), i post koji je u vezi sa slavom očevidno mora biti sastavni deo toga kulta. Pogotovu tome istom kultu pripada i gore spomenuti post o zadušnom ponedeoniku. Zabrana jedenja mesa u božićnoj i uskršnjoj sezoni dolazi takođe u vreme koje je ispunjeno praznicima predaka (upor. za naš narod i druge slovenske narode, M. Murko, Das Grab als Tisch, Heidelberg, 1910, 88 idd, i moje radove o Božiću navedene gore; za ostale narode upor. Schrader, Reallex., l, 24, i Jungbauer y Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 3, 168 id). Iz svih ovih činjenica jasno je da post, koji se sastoji u zabrani jedenja životinjskog mesa, čini sastavni deo mrtvačkog kulta i kulta predaka uopšte.

Kad stvar tako stoji, neće biti teško da nađemo i razlog postu, odnosno zabrani jedenja životinjskog mesa. Iz pogrebnih običaja i našega naroda i drugih naroda znamo da se, u neposrednom prisustvu mrtvaca, izbegava, a ponekad i izrikom zabranjuje ma šta uzeti u usta. Po svima krajevima našega naroda poznat je običaj da se, kada se desi smrtan slučaj, prosipa u dotičnoj kući, a ponekad i u susedstvu, pa čak i u celom selu, sva voda koja se tu zatekla (upor. npr. Milićević, Život Srba seljaka, 339; BV, 16, 1901, 185; SEZ, 7, 1907, 89; 247; 492; 14, 1909, 248; 40, 1927, 257; Tih. R. đorđević, Naš narodni život, 5, 842, i, naročito, Lilek u GZM, b. 1S94, 144 id, i 161)4). Zbog čega se tako radi? U Sarajevu kažu da bi onaj koji bi se napio vode što se zatekla u kući gde je mrtvac — pao u nesvest (GZM, 6, 1894, 145).

Mnogo određenije objašnjava ovaj običaj naš narod u nekadašnjem crnorečkom okrugu. „čim samrtnik izdahne", — kaže Stevan Mačaj, Glasnik SUD, 73, 1892, 131 — „svi se sudovi u kući u kojima se drži piće izvrću, voda se prosipa, jer je opoganjena, ili se u njoj skrila samrtnikova duša." Ovo narodno objašnjenje sasvim je dobro, jer mi znamo da voda — koja je, uopšte, „htonični" elemenat (upor. npr. Martin Ninck, Die Bedeutung des Wassers im Kult und Leben der Alten, Leipzig, 1921, 1 idd) — ima za duše izvanredno veliku privlačnu snagu (upor. npr. Gruppe, Griechische Mythologie u. Religionsgeschichte, 831, i Bericht über die Literatur zur antiken Mythologie u. Religionsgesch. aus den J. 1906—1917, 245, i SEZ, 31, 1924, 57 idd, takođe i dole: gl. 1, nap. 4); i kad, dakle, postoji opasnost da se duša pokojnika koji je u kući skloni u vodu, prirodno je da tu vodu ne smemo piti, jer bismo sa njom uneli u sebe i tuđu dušu.

Iz istog razloga prosipa se, u kući u kojoj je mrtvac, i jelo (v. npr. Milićević, ŽSS, 339; SEZ. 7, 1907, 89; GZM, 6, 1894, 144 id i 161), jer i za jelo može prionuti pokojnikova duša i u njemu se zadržati5) „Noch weilt die Seele an der Stätte ihres Lebens und Wirkens, haftet an den dort befindlichen Objekten und kann besonders mit Speise und Trank in den Körper der Hinterbliebenen geraten, um dort eine unheimliche Wirkung auszuüben"* (Arbesmann, Das Fasten, 25; upor. i A. Neuwirth, Das Verhältnis der jüdischen Fasten zu denen der alten Heiden, Berlin, 1910, 9). Dok je mrtvac u kući, dok je, dakle, opasnost da ne uvučemo u sebe njegovu dušu velika i neposredna, najbolje je ništa ne uzimati u sebe. I doista, tako se i postupa. Po Milićeviću (ŽSS, 340 id) kod našeg naroda postoji (ili je ranije postojao) „običaj da u kući gde ko umre niko ništa neće da okusi dokle se umrli ne ukopa . Istu ovakvu zabranu nalazimo i kod drugih naroda (upor. za stare narode, Misirce, Jevreje, Grke, Rimljane, Arbesmann, 25; za primitivne narode Mas Culloch u Hastings, Enc. of Rel. an Eth., 5, 760, i Arbesmann, 26). Imamo, dakle, potpun post, za koji vidimo da se naređuje zbog toga što postoji opasnost da ćemo sa jelom i pićem uzeti u sebe pokojnikovu dušu koja je tu pored nas.6)

* "Još boravi duša na mestima gde je živela i delala, prianja za predmete koji se tamo nalaze i može, naročito preko jela i pića, da dospe u telo pokojnikovih ukućana i da tamo izvrši neugodno dejstvo."

Dok je razlog za post prilikom smrtnog slučaja jasan i (kao što smo videli) u nauci već konstatovan, dotle se nije našla zgodna polazna tačka da se isti razlog proširi i na periodične postove. Najvirt (str. 9), pošto je konstatovao da se u samrtnikovoj kući treba uzdržati od svakog jela zbog toga šgo bi se, jedući, mogla „pojesti" i duša pokojnikova, navodi (tuđe) mišljenje da su periodični postovi postali, možda, otuda što se veruje da duša (u izvesne dane) svuda „leti" i luta (pa, prema tome, postoji ista opasnost kao i kad je mrtvac u kući: i tako je postala i ista zabrana). Ali ova teorija, iako polazi od tačnih premisa, nedovoljna je, jer ne objašnjava zbog čega se zabranjuje baš životinjsko meso, a ne i svako jelo i piće uopšte. Tu će nam pomoći podaci iz srpske religije. I onda je odgovor sasvim prost. Videli smo malo ranije da se preci i pokojnici uopšte mogu javiti, i vrlo se često i javljaju, u obliku pitomih i divljih životinja; oni to naročito čine u vremenu kada njihove duše imaju slobodu kretanja, dakle: naročito u božićnoj i uskršnjoj sezoni; kod nas dolazi u obzir još i slava. Pošto se prema tome u toj sezoni u svakoj životinji može možda, nalaziti nečija duša, postala je opšta zabrana jedenja životinjskog mesa. Životinje, u božićnoj sezoni i drugim zadušničkim sezonama i danima, mogu biti senovite, i zbog toga ih ne treba u tim danima jesti.

Ovakvo tumačenje možemo da izvučemo i iz poznate Pitagorine zabrane koja se odnosi na pasulj. Pitagora i pitagorejci verovali su da je pasulj sedište duše, i to je bio razlog što su ga zabranjivali. čuveni pitagorejski simvol, 

 , „ili pojeo pasulj ili pojeo glavu svoga oca, jedno ti je isto", treba shvatiti bukvalno. „Te reči ne znače, kako se ranije obično uzimalo, da je oboje za pitagorejca podjednako veliki zločin, nego se mora uzeti sasvim bukvalno: jedenjem pasulja jede se glava roditelja, jer je glava sedište duše, a duše predaka prešle su u pasulj" (R. Wünsch, Das Frühlingsfest der Insel Malta, 41; upor. i isti naučnik u ARW, 14, 1911, 574). I Plinije kaže izrikom, pozivajući se na neke izvesne au-tore čija imena ne saopštava, da je Pitagorina zabrana došla otuda što se duše mrtvih nalaze u pasulju (Plin. Hist. Nat., 18, 118, upor. i Arbesmann, 18)7). Najzad, valja spomenuti da neki stari narodi (naročito Jevreji i Misirci, upor. Dîlger. , 2, 25 idd; 49 idd) nisu dopuštali jedenje riba, jer su verovali da se u ribama nalaze duše pokojnika (upor. W. Spiegelberg, Der Fisch als Symbol der Seele, ARW, 12, 1909, 575; upor. i 1. Scheftelowitz, Das Fischsymbol im Judentum und Christentum, ARW, 14, 1911, 357). Stvar je sasvim očevidna. Kao što je kod pitagorejaca zabranjivan pasulj, a kod Misiraca ribe, jer se u toj vrsti hrane nalaze duše predaka, tako je i našim starima zabranjivano jedenje životinjskog mesa u ovoj ili onoj sezoni, jer se tada u životinjama nalaze duše predaka.

Tako je ustanovljen post, odnosno zabrana jedenja mesa, u periodima vremena, kada su mrtvi u pokretu. Vrlo je verovatno da je takva zabrana bila poznata još u indoevropskom vremenu. Ferle (Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1238) ima pravo kad misli da je zabrana jedenja mesa fiksirana još u tako dalekoj prošlosti („Möglicherweise gehen die Anschauungen, die zu den Fleischverboten führten sogar in eine Zeit zurück, in der die indogermanischen Völker noch in engerer Verbindung miteinander standen"). Prema tome, pretpostavka o nekom antičkom uticaju, koji Ferle (1. s.) ipak ne isključuje, nepotrebna je.
 
neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista uzasne zivote
oni vode

http://mardukkk.blogspot.com/