Milivoj Anđelković "Promocija revolucije"

[Draza]

Издавачко предузеће «Филип Вишњић» из Београда недавно је објавило трећи роман Миливоја Aнђелковића ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ. Кроз доживљаје неколико личности различитих генерација и схватања описaне су велике демонстрација опозиције и студената 1996/97. године. Узбудљиве догађаје подстиче промоција самоиздата – фанзина заказана у истој сали и у време када   полицајци одржавају свој месечни другарски састанак. Фанзин, чији су бројеви «пресликани» у роману,  оживљава планетарне идеје студентске револуције 1968. године са тезом да је тада заустављен прогрес друштва у корист капитала и прогрес замењен за проценат. Уз окршаје демонстраната са полицијом, роман обухвата и доживљаје таксиста из тих дана, судбину избеглице из Босне и тајне разгранатих  дворана и лагума у подземљу Ташмајдана.

ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ носи поднаслов «роман о духовима и левитантима» и описује како је откривен и пробуђен успавани Дух Београдски у ташмајданским лагумима и каква је његова улога у догађајима 1996/97. године. Упоредо са таксистом који у свом возилу проналази  вилу, личности ПРОМОЦИЈЕ РЕВОЛУЦИЈЕ откривају како да примене веселу науку левитирања, тражећи одговор на актуелизовану питалицу међународне Ситуационистичке интернационале, идејног покретача студентске 1968. године, а која гласи: Колико је дубоко море у Београду?

ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ  је занимљива и по томе што је то роман који, практично, има три краја: на нивоу фабуле, кроз виђење фанзина и на нивоу структуре целог текста који му даје нову димензију.

Такође, читаоци овог романа имају шансу да се «умешају» међу личности романа у његовом наредном електронском, а можда и «папирном» издању. На полеђини корица наведено је да ће читаоци  који на е-адресу издавача пошаљу своје мишљење – коментар романа и одговор на наведено питање (Колико је дубоко море у Београду?) добити електронска издања фанзина  ДОСИЈЕ БРЕМ, објављена у роману, као и његове нове бројеве који ће обухватити и текстове читалаца.

Миливој Анђелковић је аутор нашег првог интернет-романа «Савршен злочин» , насталог на Мрежи и објављеног 1999. године у класичном и е-издању на http://www.knjizara.com/bib/knj/filip_v_pdf/savrsen_zlocin.pdf  који је био у ширем избору за НИН-ову награду.          

Његов други роман «Осмех Византије – интернет-роман Отворена књига» (2003. године) запажен је по великом интерактивном учешћу читалаца током настајања на Мрежи и полемикама које потом изазвао.
На конференцији за штампу у Удружењу новинара Србије Миливој Анђелковић је рекао да и овог пута очекује полемике «за» и «против», као и учешће романа у «неком избору».

[Draza]

Koristeći materijale o planetarnoj pobuni studenata 1968. godine, prikupljene za roman i fanzin u njemu, Milivoj Anđelković je posebno napisao i tokom  maja i juna ove godine objavio feljton u dnevnom listu Politika.

[Amika]

Dakle, tu sam. Zahvaljujem na lepom prijemu.

Ako bude pitanja, pokušaću da odgovorim. Inače, pisanje romana je rudarski posao, mnogo ukucavanja, promena koje vuku jedna drugu, pa kako "oživeti" ličnosti...
I kad ponovo izadjete na svetlost, samo možete da se nadate - i da verujete - da su glavni hodnici čvrsti, prozračni i lako prohodni...

[Draza]

Nema na čemu, Amika. Zadovoljstvo je objaviti vest o novim delima dokazanih autora fantastike.
Pošto ste raspoloženi da razgovarate o stvaranju svog romana, što svakako može biti veoma interesantno posetiocima ovog foruma, iskoristiću tu priliku i postaviti nekoliko pitanja:

* Roman obrađuje istorijska dešavanja '68. Na koje načine ste se pripremali za pisanje romana? Koliko ste vremena uložili u istraživanje, pronalaženje činjenica koje možda i nisu dostupne široj javnosti?
* Koliko dugo ste pisali "Promociju revolucije"? I koliko puta temeljno preradili?
* Karakterizacija likova je jedan od najbitnijih segmenata u pisanju romana. Iz prethodnog posta, zaključujem da je rad na likovima bio posebno naporan. Da li je bilo likova koji su se otimali kontroli i pretili da priču povedu nekim svojim tokom ili su bili skloni drastičnom preobražaju kakav nije bio planiran?

[Amika]

Roman se događa 1996/97 a tri ličnosti se prisećaju i upoređuju događanja sa 1968. Fanzin - čijih je pet brojeva preslikano u romanu - pokušava da podstakne novu revoluciju polazeći od planetarnih ideja 68 u svetu - stavova Situacionistčke internacionalne pre svega - duhovno blistave međunarodne grupe mladih intelektualaca, protivnika svake ideologije i sistema koji se zasnivaju na robi i spektaklu, na IMATI i  IZGLEDATI (umesto na BITI). To pišu 1961 - 1967. godine, a danas to živimo u punoj meri.

Opsela me je ta njihova proročanska vizija, kao i delimično lično učešće u 1968 - tada sam bio u vojsci u Bgd. Za sve ove godine namenski sam čuvao, a u Parizu i pronalazio podatke o tim vremenima i događanjima u Francuskoj i celom svetu. U demonstracijama 96/97 sam učestvovao dosta aktivno, sin je bio sa studentima, tako da sam imao pun uvid u mnogo šta.

Prva verzija je nastala 1997, a od tada je još tri puta temeljito pretresena, posle dužih ili kraćih pauza kada sam radio nešto drugo. Ovo je četvrta ili peta verzija romana, više ni ne znam.

Ličnosti je najteže oživeti - za glavnu je još i išlo, ali nekoliko važnih iz drugog plana najzad sam morao da bukvalno nacrtam - kako bi mogli da izgledaju - i tada su se stvorili i u mojoj svesti i "učinili" - dali mi ideju za nekoliko događaja, dijaloga i gestova (levitiranje, na primer) koji im odgovaraju a bitno "poentiraju" u romanu.

[Amanda Robin]

što više saznajem o ovom romanu, to mi se ideja čini sve intrigantnijom.

Koje su šanse da ovde dobijemo feljton iz Politike?

(Pa makar i delomičan, dok čekamo osvrt prvog čitaoca...?)

[Draza]

Koje su šanse da ovde dobijemo feljton iz Politike?

(Pa makar i delomičan, dok čekamo osvrt prvog čitaoca...?)

šanse su jako tanke, barem u narednih 10-15 dana, dok se Amika ne vrati sa odmora. Ipak, za utehu, danas ću postaviti jedan interesantan isečak iz romana (naravno, uz odobrenje samog autora).

[Draza]

[quote author="фрагмент из романа 'Промоција Револуције' Миливоја Анђелковића"]Деда је Ненада ухватио за ревере и унео му се лице, његове очи жариле су
новом светлошћу.

- У нама се прелама небо. Ми смо под увеличавајућим стаклом свемира. Кажем
ти синко, почело је Сатурново доба!

Узнемирен је, научио је на стабилнија времена, покушао је Ненад да
рационализује дедине речи.

- Демонстрације су у граду, покушао је да објасни. - Свакодневно, већ трећи
месец. Две огромне колоне, опозиције и студената. Видите докле је то стигло
кад им је Пеђа постао важан...

- Склони га из града. Док власт не поједе саму себе. Пашће, знаш ли када?
Када се пробуди дух београдски!

- Видели сте летак? – упита Ненад са надом.

- Какав летак? Ко је овде поменуо рекламе? Видео сам духа! И то два пута!
Прича није за свакога, али теби ћу испричати!

И он повуче Ненада на најближу столицу, искашља се и намести наочаре на
корен носа. Тако је изгледао строже и озбиљније, очи су изгубиле сумњиви
сјај и добиле дубину. Сада је то био прави деда Живко каквог је познавао.
Осим приче која није личила на њега.

- Били смо момчићи – поче деда нетремице загледан у Ненада. - Један од нас
становао је преко пута ташмајданских лагума. Е, он нас је одвео унутра. У
мркли и влажни мрак. Тек понегде светлеле су се мрље високих отвора за
вентилацију... Држали смо се за руке, а он је бројао кораке: право, па лево,
па десно, па право… Избили смо у велику, подземну дворану са малим отвором
високо горе. У полумраку, поред нас, видели смо хрпу костију – када су
уређивали ташмајдански парк све заостале кости некадашњег гробља бацали су
унутра, у мрак пећине… Журили људи да заврше посао, почињало је ново доба…

Знао сам, помислио је Ненад. Дух се претворио у гомилицу давно виђених
људских костију које, ето, још живе и делају.

- Наш другар је пришао зиду, избројао педље по њему и нашао камен који се
помера. “Ни гласа, ни даха!”, опоменуо нас је, уклонио камен и опрезно
гвирнуо унутра. А онда смо сви, један по један, вирили кроз рупу да га
видимо.

- Шта да видите?

- Па духа, не митрополита београдског! – љутнуо се деда. - Лежао је огроман
и разбашкарен по целој суседној дворани. Белкасто-сив, као посрнули облак
који пулсира… Огромна, кудрава  глава, напућене усне, модрикасти капци…

- Видели сте водену пару у млазу светлости…

Али деда се није збуњивао. Он је имао своју истину, чвршћу од свих неверица.

- Други пут сам га видео када смо славили десет година матуре. Мало
поднапити, кренули смо у исту авантуру, у истом саставу. Да проверимо,
ваљда, шта је оно било први пут: пубертетска уобразиља, привид, утвара…
Поновили смо ритуал тражења и налажења и гвирнули: био је ту,  баш огроман.
Неко је штуцнуо, други цокнуо у неверици. Оно белило и модрило почело је
муњевито да расте и да се мешкољи. Наш вођа је брзо  вратио камен у зид и
некако нас извео на светлост. Разбежали смо се на све стране! Мудрост
страха: ако излети може да појури само једног од нас!

- Видели сте исто што и први пут – покуша Ненад да рационализује причу. -
Ташмајдански лагуми су пуни прошлости. На неком од доњих спратова још се
налази дворана Команде за Југоисточну Европу коју су изградили Немци за
време окупације Београда. И ко зна шта још… Па, није ни чудо да вам се
причинило…

- Два пута, оба пута исто? Дух или нека сконцентрисана енергија, у чему је
разлика? – унесе му се деда Влада у лице. – Поремећена је вековна равнотежа,
синко мој! А тај дух није од јуче, он се помиње у историји света!

- Спиритуалној? – не издржа Ненад.

- Е, мој синко… Рекох ти да си још млад… У античкој! Четрдесет година сам
радио са књигама и свашта научио! Помиње га још Аполоније са Родоса, онај из
трећег века старе ере, у спеву о Аргонаутима.

И деда Живко подиже кажипрст, говорио је и сладио сваку реч: -Видиш, синко,
када су Аргонаути побегли са златним руном из Колхиде, чаробница Медеја је
пошла са Јасоном. Преноћили су у насељу Синга, испод белог каменог брега
Каулика, надам се да знаш, или бар погађаш где је то. Ујутру су поднели
жртву речним боговима да буду на њиховој страни, а Медеја је оставила једног
од моћних колхиђанских духова. Да стражари и препречава пут прогонитељима,
ако се појаве.

- Неће му бити лако – осмехну се Ненад. - Сада власт прогони демонстранте,
сутра ће демонстранти да прогнају власт. На чијој ће страни бити дух?

- Уме он да одабере, не брини. Већ је јуни, његов месец.

Деда Живко га је гледао озбиљно иза својих дебелих стакала и Ненад није
могао да различи да ли стари живи у неком свом свету или прави алузије на
прошлост.

- Јануар је – рекао је Ненад опрезно. - Далеко је до јуна.

- Јануар је, синко мој, на почетку. А ово траје! Близу је крај… Чим је
изашло толико полиције и народа, то може да буде само јуни!

Ненад га збуњено погледа: - Ево, имам данашње новине, па ако хоћете да их
погледате...

- Данашње? Е, мој Ненаде! У њима нема најважнијег… - и он одмахну руком. –
Ово је одавно почело! Све се померило, синко. Кажем ти – Сатурново доба!

И он ухвати Ненада под руку и изведе га из стана. Нисам стигао ништа да
испричам, сети се Ненад на степеницама. Та промоција, и мој тријумф на њој,
да ли су се уопште догодили?[/quote]

[Amika]

Tu sam, ponovo. Feljton? Ne verujem da bi puštanje tih 40-tak strana ovde bilo dobro rešenje, ipak je to novinarstvo koje obavezuje na dokumentarnost i rutinsku obradu. Najzad, Politika se može naći u čitaonicama većih biblioteka, pa koga interesuje, brojevi od 27. maja do 5. juna ove godine.

Ono što je kod 1968. zadivljujuće – moglo bi se reći i fantastično – to je činjenica da je pobuna studenata i mladih zatresla ceo svet u istom trenutku – tokom prvih nekoliko meseci 1968 – i to sve razvijenije države na svim kontinentima osim Australije. To nije uspelo nijednom pokretu, ideologiji ili religiji u dosadašnjoj istoriji sveta – ni hrišćanstvu, ni komunistima, ni prevratnicima bilo kog opredeljenja.

I drugo, takodje zadivljujuće i za nas interesantno – da su 1968. u svetu pokrenule REčI, TEKSTOVI, i na nivou ideja i na planu uputstva za delovanje koje se sastojalo u – JEDNOJ REčENICI! Idejni tvorac i organizator je Situacionistička internacionala (Gi Debor, kao ubedljivo najistaknutiji među njima) - medjunarodna grupa elitnih evropskih umetnika koji su se okrenuli društvenim problemima ne želeći da služe društvu u kome je «sve roba i profit» a spektakli svuda i u svemu, koji služe da mase drže u pasivnosti. Oni su 1965-6. godine «videli» budućnost Evrope i sveta, a sada i našu, vreme u kome danas živimo.

U PROMOCIJI REVOLUCIJE dat je rezime tih događaja u specifičnoj formi samoizdata – fanzina DOSIJE BREM koji pokušava da 1997. godine oživi ideje 1968. godine i da podstakne «revoluciju» i koji je jedan od razloga za početni «situacionistički» sukob sa policijom. Inače, roman sadrži 5 brojeva tog fanzina, koji iz svog ugla prati demonstracije pre svega studenata 1996/7. godine i samo je jedna od nekoliko fabulativnih linija romana. Kako bi to rekao Gi Debor («1968. NIJE 1917.») – Promocija revolucije NIJE Dosije Brem već, verujem, više od toga.

Zbog specifičnog preloma taj broj Dosijea Brem ne mogu da pošaljem direktno već ću ga poslati Igrošancu, neka vidi može li i kako na sajt...

[Draza]

Najzad, Politika se može naći u čitaonicama većih biblioteka, pa koga interesuje, brojevi od 27. maja do 5. juna ove godine.

Libeat živi i radi na južnoj hemisferi, tako da je za nju ta opcija potpuno zatvorena.  

Zbog specifičnog preloma taj broj Dosijea Brem ne mogu da pošaljem direktno već ću ga poslati Igrošancu, neka vidi može li i kako na sajt...

Pošaljite mi, pa ću probati da pronađem način za postavljanje.

[Draza]

Dosije Brem sam na sajt Anime postavio privremeno (pošto nema dodirnih tačaka sa fantastikom), ali ću mu uskoro pronaći trajno mesto na netu ka kome će ići link sa ovog mesta.

Dakle, Dosije Brem u pdf formatu (cca. 300KB) možete pogledati ovde.

[Amanda Robin]

Dakle, imali smo čast upoznati autora “Promocije Revolucije” ali, alas – ne i nabaviti njegov roman.  

No dobro, naši agenti su na delu, pa će i taj deo uskoro uslediti. Prva recenzija knjige se očekuje vrlo skoro – entitet zadužen za istu je pri polovini knjige i gledaću da taj prikaz pribavim i za ArtAnimu.

(meni je vrlo teško reći “ne”, tako da je tu već pola posla obavljeno.   )

do tada, svi interim-prikazi su dobrodošli, pa – ne stidite se & ne ustručavajte se. nije sramota čitati, bez obzira što vam neki tamo tvrde.    

[Amika]

Dok Radmilo ne prebaci tekst prikaza i ovde…

Roman je dugo pisan, više puta temeljito prepravljan, trebalo je da bude objavljen 1999-2000, a onda nas je obradovao Milosrdni andjeo i ja sam napisao i objavio Savršen zločin, pa Osmeh Vizantije i potom počeo da prepoznajem dogadjaje koji su se “rimovali” sa onima iz neobjavljenog romana – situacionističko viđenje budućnosti iz 1966-8 postajalo je i naša stvarnost.

Tada sam Promociju ponovo doradio i evo je, u knjižarama već pola godine, čak i bez informativnog prikaza, postoje jedino internet-predstavljanja knjige ovde, na ProzaOnLine i na mom nedavno otvorenom sajtu. Ni obične beleške o izlasku knjige nisu se pojavile (osim u zbirnom nabrajanju novih knjiga za sajam u Danasu).  Ja to shvatam kao veliki kompliment: roman govori o dvema velikim revolucijama… koje opet mogu da se… pa je bolje da se ni ne pominje…

Ovaj Radmilov tekst je prvi objavljeni  – još dva drugih autora čekaju u dva velika lista i verovatno se nikada neće pojaviti.

Radmilo, na potezu si.
[/b]

[tranzit]

Tražili tamo, dobili tamo.

PORUKE 68-e

Jedna od decenijskih rasprava među ljubiteljima i piscima domaće naučne fantastike vodi se oko getovske izolacije i trenutka kada će neko da se izdvoji i bude priznat od strane srpskog glavnog toka i tako poruši zid koji se čini otpornijim od Berlinskog zida. To priznanje nikada nije bilo potrebno od strane čitalačkog korpusa, fandom je uvek nekako bio na našoj strani, već je mera priznanja očekivana kao overeno članstvo u Udruženju književnika Srbije (UKS) ili kako se to već zove u ovim pomerenim vremenima kad je sve podeljeno, pa i glavni tok.
Bilo je pisaca koji su se iskazivali u glavnom toku, ali su čačkali i po žanru (koliko god ja ne verovao u tu odrednicu). Bilo je glavnotokovskih pisaca koji su koketirali sa žanrom, mi smo to prepoznavali i pomalo smo zamerali što se oni pridružuju nama, kad već mi ne možemo njima. Ima i onih koji su posle godina bavljenja žanrom uspevali u glavnom toku, pa sad negiraju da su ikada imali ikakvu vezu sa žanrom. To me malo podseća na sve poturice u istoriji Srba, bilo kakvoj se oni religiji ili ideologiji priklonili u svom "novom životu".
Ipak, nekako bivamo iznenađeni kad posle svih tih jalovih godina ustanovimo da je obrnut sled događaja moguć, štaviše da to nije dogodilo samo jednom da bi se "proverilo pravilo". Ove godine su se čak dva pisca naučne fantastike predstavila svojim novim knjigama, te knjige pripadaju žanru, oni nisu nikada krili da se bave tom prokazanom literaturom, a istovremeno su decenijama članovi UKS u kome smo članstvo smatrali nedostižnim ciljem. Možda su neki drugi domaći pisci SF i F bili suviše lenji da takvo članstvo postave sebi za cilj. Možda nisu ni razmišljali o tome.
O Iliji Bakiću SF fandom zna sve, o Milivoju Anđelković - gotovo ništa.
Dešavalo mi se da me pitaju postoji li i Milivoje pored Radmila, dešavalo se obnuto i Milivoju. Pitali su nas da li smo braća ili neki rod. A dogodilo se da nas je praktično upoznao urednik BMG Konstantinović, kada nas je postrojio u svojoj ediciji. Mora da mu se dopalo da dva Anđelkovića objavi zajedno ili nešto slično. Tako su se, "Zvezdane kapije" i "Sva vučja deca" upoznali 1998. godine, a Mika i ja razjasnili sve što nismo znali jedan o drugome.
Ispostavilo se da smo se rodili u istom Beogradu, da je Mika dve godine stariji od mene i da je on pravi profesionalac. čik neka neko od domaćih SF pisaca pokaže diplomu i magistraturu sa katedre za jugoslovensku i svetsku književnost! Možda on nije postao član UKS kao SF pisac, ali je tokom svoje spisateljske karijere sve vreme pripadao i glavnom toku i žanru.
Roman "Promocija revolucije" nije SF roman, on samo ovlaš dodiruje fantastične motive, tek da se ne zaboravi dvostruka pripadnost pisca. Glavni tok sigurno prepoznaje ovu knjigu kao svoju, ali je prepoznajemo i mi, tako da nije čudo što smo se njom najpre upoznali na sajtu Art-Anima. Ona je literarno viđenje jednog procesa koji se odvijao bukvalno pred očima i uz učešće pisca, lični stav prema tom procesu koji je kroz feljton U senci kordona - svi studentski protesti od 1954 do 1998, objavljen u listu Danas tokom 1998. godine.
Priča o studentskim protestima ugrađena je u osnovu romana kroz pet autorovih nastavaka za njega legendarnog časopisa buntovne asocijacije evropskih mladih intelektualaca BREM (Baza revolucionarnih studenata sveta), čije nastavke, kao Dosije BREM on smešta u 1997-mu godinu. Pritom se igra mogućnostima da ta skraćenica može da ima i druga značenja. Kroz pet takvih podlistaka smeštenih u roman autor nam govori o korenima intelektualističkih pobuna, o njihovim filozofskim, političkim i društvenim značenjima, o situacionističkoj teoriji, o odnosu vlasti prema studentskim demonstracijama s kraja prošlog milenijuma, o osvajanju slobode kroz smeh i šalu uz poklič: Zabranjeno je zabranjivati! Istovremeno on smatra da nije sve rečeno i nudi nove podliske u elektronskom obliku, koji se mogu dobiti od izdavača knjige@filipvisnjic.co.yu.
Neobično je da u jednom romanu autor tako eksplicitno saopštava svoje stavove i svoju poruku, ali bar ne moramo da se bavimo razmišljanjima šta je pisac hteo da nam kaže. Budući da su moja razmišljanja i dalje puna sumnji i nemoći da prepoznam gde su u ovoj civilizaciji načinjene greške i kako ih otkloniti, u čitanju sam bio opterećen svojim neslaganjima. Uzroci svih pobuna su kolektivna nezadovoljstva, a posledice sve energičnija manipulacija istima od strane vlasti protiv koje se pobune vode. čim sam prepoznao osnovni motiv romana nametnulo mi se razmišljanje o romanu Umberta Eka "Ime ruže" u kojem se krucijalni segment bavi ustancima "male braće", franjevcima i prethodnim albigensko-patarensko-katarskim pokretima. U istom romanu, osnovni sukob nastaje iz pokušaja crkve da izopšti i uništi čudom zaostali drugi tom Aristotelove knjige o poetici - Komedija. Tada sam shvatio da je jedini način borbe protiv nametnute nam sive stvarnosti - smeh. Takođe, i kako se ta borba okončava. Zbog toga su za mene "narandžaste i target revolucije" preoblikovane i izvitoperene replike studentskih pokreta 1968. Mika Anđelković misli drugačije i mislim da će Dosije Brem izazvati kod čitalaca podeljena raspoloženja, sem ukoliko nisam toliko beznadežno usamljen pojedinac da moje mišljenje treba zanemariti. U svakom slučaju, 1968-mu u Beogradu sam promašio jer je to bila moja prva iscrpljuća radna godina, uz svakodnevno putovanje do Pančeva i nazad, a studentske proteste pred Miloševićev pad sam pratio iz jedne druge, matorije kolone. Dobra strana ovih podlistaka, koje treba sačuvati, a nije zgoreg i naručiti nove, je što su neverovatno informativni i ispunjeni dobrim mislima koje je pisac sigurno prikupio, a njima dodao i brojne svoje, tokom priprema za pomenuti feljton.
Od dobrog pisca se očekuje ambivalentnost, slojevitost u literarnom iskazu. Mika Anđelković to bukvalno čini u tri sloja (pored Dosijea Brem), od kojih dva ne prate osnovni tok pripovedanja. Prvi i po meni daleko motivisaniji je internet komunikacija sa nepoznatim prijateljem. Ta komunikacija je, zapravo, jednosmerna, nju drži nepoznati prijatelj Jovan, bivša, sadašnja i buduća izbeglica iz sopstvene zemlje u sopstvenu zemlju. Pisac tu potpuno odustaje od identiteta svog junaka, jer je Jovan odabrao baš njega zbog e-mail adrese amika@verat.net. Jovanovo ispovedanje svom nepoznatom prijatelju je sjajno napisano i u tim odeljcima prepoznajemo sve ono što smo naslućivali da se događa ljudima izmeštenim iz svog okruženja tokom sukoba u našoj zemlji koja se raspadala.
Realnost ovog dela pripovedanja je u blagom kontrapunktu sa slojem pripovedanja u kome autorov junak biva učesnik u razgovorima u "salonu persona" deda živka gde se okuplja stalno društvo da razmeni neobične priče o događajima koji su se dogodili tog ili prethodnog dana. To su priče o toku demonstracija u Beogradu iz oka posmatrača, učesnika u šetnjama i sukobima sa policijom, o neobičnom udelu taksista u tome, o optimizmu i odlučnosti koje su te događaje pratili. Broj tih priča je takav da glavni junak romana Nenad do kraja ne uspeva da ispriča svoj neobični doživljaj sa samog početka romana u kome je bio u središtu pažnje. Pisac insistira na tome, jer šta je jedan doživljaj u mnoštvu drugih, podjednako važnih, koje je trebalo upiti i sačuvati za nadolazeća vremena.
Sama osnovna priča koja se bavi Nenadom i Predragom, ocem i sinom, koji su, svako u svom vremenu bili učesnici sličnih, ako ne i konsekutivnih događanja, tako ostaje u senci i zaista, na kraju, nije važno ko je u čemu učestvovao u tim vremenima, kao što nije važno da li u podzemlju Tašmajdana obitava Beogradski duh kao svojevrsni entitet ili je sam duh Beograda taj entitet smešten u svima nama, da se, kad dođe vreme, probudi i ponese nas u neku novu pobunu. Važno je samo koliko je duboko more u Beogradu. I to pre kao pitanje nego kao odgovor, jer odgovori i nisu važni.
Već neko vreme strepim od pisanja o svojim iskustvima i doživljajima, o Beogradu u kome sam proveo čitav život i koga vidim drugačije o nekih drugih koji o Beogradu pišu kao o svom gradu. Zazirem od toga šta bi moja sećanja nekome značila i mogućnosti da ona ostave za sobom gorak ukus, kao što su meni ostavile pozne knjige Sjenkijevića "Bez dogme" ili Tvenov "Tajanstveni stranac". Pisci nekako vremenom postaju opori, ne kriju svoja razočaranja i potrebu da ih uvale svojim čitaocima, kao što sam ja doživeo Foknerov roman "Zima našeg nezadovoljstva" ili poslednje knjige Artura Klarka koje sam zaobišao zbog neizmernog davljenja svojim porukama. Međutim, Mika Anđelković je ozbiljno poradio na povratku mog zaturenog optimizma. Možda mi se čini preteranim, da su njegov optimizam i njegova vera da su borba za bolji i životniji život ponovljivi u svom izvornom obliku i mogući bez manipulacija koje sad prepoznajem. Time borba biva izopačena od strane onih koji u svemu pronađu svoj pazar. Ali, pokazao mi je da u neke bolje stvari treba neopozivo verovati i dosledno pratiti sebe ma koliko put pred nama bio kratak.

[Amika]

Prikaz je očigledno podstakao premišljanja i preispitivanja o bivšim i sadašnjim vremenima. Sva naša iskustva su individualna i uvek različita ali opšti osećaj, onaj ukus vremena, najčešće je sličan ako ne i isti. Radmilo je kroz roman tražio ne samo mene već i sebe, znači da ga je osetio i prihvatio, hvala mu na tome.

Ima detalja o kojima bi se moglo diskutovati, ali oni ne bi promenili opštu sliku, doživljenost i procenu romana. Medjutim, jedan stav se mora razjasniti:

Radmilo piše, povodom samoizdata u romanu, Dosijea BREM: “Neobično je da u jednom romanu autor tako eksplicitno saopštava svoje stavove i svoju poruku, ali bar ne moramo da se bavimo razmišljanjima šta je pisac hteo da nam kaže”.

Moguće je da je on moja ukupna vidjenja tako shvatio i doživeo, zahvaljujući i tome što se duže poznajemo, ali u samom romanu ličnost pisca se nigde ne pojavljuje, a svi brojevi Dosijea BREM su samoizdat koji pišu, rasturaju, promovišu i njime provociraju policiju tri ličnosti romana: Riđi, Major i Miša – to je jasno rečeno više puta (usput, oni se, sa nastavkom svojih karijera i sudbina, pojavljuju u “Osmehu Vizantije”). Ti stavovi i poruke su njihovi, eksplicitni jer je revolucionarni fanzin u pitanju.

Ja se, kao autor i ličnost sa sličnim iskustvima, prepoznajem i u tome, ali i u stavovima i porukama još tri toka romana, od četiri koliko ih roman ukupno ima.

Raduje me ako se oseća optimizam i da se on prenosi na čitaoca. On nije toliko moj koliko one ideje Dostojevskog (citirane u BREM-u) o večnoj iskri pobune koje generacije predaju jedna drugoj dok se ne razbukti u novi plamen…

Koga interesuju detalji, a posebno KONKURS ZA čITAOCA ovog romana, neka pogleda moj sajt na http://www.amika.rs

[tranzit]

Ima detalja o kojima bi se moglo diskutovati, ali oni ne bi promenili opštu sliku, doživljenost i procenu romana. Medjutim, jedan stav se mora razjasniti:

Radmilo piše, povodom samoizdata u romanu, Dosijea BREM: “Neobično je da u jednom romanu autor tako eksplicitno saopštava svoje stavove i svoju poruku, ali bar ne moramo da se bavimo razmišljanjima šta je pisac hteo da nam kaže”.

Miko, kasno je da bilo šta objašnjavaš. "Skinuo si pantalone", što pisci uvek rade, sem kad skinu suknje. Mi samo čitamo ono što vi poručujete. Eno ti Cornelijusa na ZS, kako uporno dokazuje da je voda mokra. Svaki psiholog ili psihoanalitičar će ti reći da pisac uvek piše - sebe. Zato se ponekad susretnemo sa odbijanjem knjige, kad čitalac odbije poruku. Knjiga ti je dijalog sa (daj Bože) mnogo čitalaca. Ja još nisam video da je pisac tako direktno izneo svoj credo. Možda je to i dobro. Možda treba u uvodu reći "ja mislim tako i tako", pa da se čitaoci ne zamajavaju. Ja se trudim da sebe malo "zapakujem", da eventualno, nekom "podvalim".

Libeat misli da se o tankom otklonu da "malo raspravljati", da si "pisac stare škole". Ona je za "britkiji jezik". A, naši glavnotokovski pisci pišu kao da imaju trista godina. Ti si za njih ultramoderan. Ustvari, ona ne zna da je i ona "pisac stare škole", a da je za "britkiji jezik" zato što je njen jezik takav. Ona bi da čita i britkiji jezik, jer time bi svoj stavila u poziciju za koju misli da bi joj bolje pristajala. Ali, to je ambivalencija koju će ona već teško da istrpi, pa je bolje da se povučem na vreme.

Svi mi smo kao Stendalov čovek koji ide putem i u ruci nosi ogledalo. Pa, kako on ide, tako izgleda i stvarnost u njegovom ogledalu.

[Amanda Robin]

Libeat misli da se o tankom otklonu da "malo raspravljati", da si "pisac stare škole". Ona je za "britkiji jezik". A, naši glavnotokovski pisci pišu kao da imaju trista godina. Ti si za njih ultramoderan. Ustvari, ona ne zna da je i ona "pisac stare škole", a da je za "britkiji jezik" zato što je njen jezik takav. Ona bi da čita i britkiji jezik, jer time bi svoj stavila u poziciju za koju misli da bi joj bolje pristajala. Ali, to je ambivalencija koju će ona već teško da istrpi, pa je bolje da se povučem na vreme.

Znaš, ti ponekad pokazuješ zapanjujuće nerazumevanje pročitanog, obaška što sve generalizuješ do tačke u kojoj stvari obavezno izgube svaki smisao. Tako da, ne, ne nervira me tvoja ambivalencija (a i to je blatantna zloupotreba termina), nego fakt da uvek stavljaš ljude u nezgodne pozicije, tako što tumačiš njihove izjave na način koji jedino za tebe ima smisla i logike.

A priznajem da nisam najstrpljivija osoba na svetu i stvarno me mrzi kad se nađem u poziciji da, zbog mira u kući, moram da demantujem navodne izjave koje ne samo da NISAM izrekla, nego mi nisu ni pale na pamet.

Ajde da me sam Milivoje pogrešno razumeo, pa da strpljivo pojasnim sva svoja lutanja u sintaksi; ali stvarno ne vidim svrhu u toj tvojoj upornosti da vazda budeš go-between u gluvim telefonima.  

Dakle, NISAM govorila o potrebi da Milivoje stekne malo sofisticirane vulgarnosti koja je prigrljeni deo mog karaktera i profila, nego sam govorila o sopstvenoj nemogućnosti da se uživim u crni futurizam društvenog raspada, koji mi akteri u prozi nude preko krajnje učtivog dijaloga.

To nije isto i nema nikakve veze jedno s drugim.

[tranzit]

Libeat misli da se o tankom otklonu da "malo raspravljati", da si "pisac stare škole". Ona je za "britkiji jezik". A, naši glavnotokovski pisci pišu kao da imaju trista godina. Ti si za njih ultramoderan. Ustvari, ona ne zna da je i ona "pisac stare škole", a da je za "britkiji jezik" zato što je njen jezik takav. Ona bi da čita i britkiji jezik, jer time bi svoj stavila u poziciju za koju misli da bi joj bolje pristajala. Ali, to je ambivalencija koju će ona već teško da istrpi, pa je bolje da se povučem na vreme.

Znaš, ti ponekad pokazuješ zapanjujuće nerazumevanje pročitanog, obaška što sve generalizuješ do tačke u kojoj stvari obavezno izgube svaki smisao. Tako da, ne, ne nervira me tvoja ambivalencija (a i to je blatantna zloupotreba termina), nego fakt da uvek stavljaš ljude u nezgodne pozicije, tako što tumačiš njihove izjave na način koji jedino za tebe ima smisla i logike.

A priznajem da nisam najstrpljivija osoba na svetu i stvarno me mrzi kad se nađem u poziciji da, zbog mira u kući, moram da demantujem navodne izjave koje ne samo da NISAM izrekla, nego mi nisu ni pale na pamet.

 

Dakle, NISAM govorila o potrebi da Milivoje stekne malo sofisticirane vulgarnosti koja je prigrljeni deo mog karaktera i profila, nego sam govorila o sopstvenoj nemogućnosti da se uživim u crni futurizam društvenog raspada, koji mi akteri u prozi nude preko krajnje učtivog dijaloga.

To nije isto i nema nikakve veze jedno s drugim.

Ja sam zaista nerazumna osoba i pamet mi je sva fraktalna, tu i tamo ponešto. Meni šapnu kad treba nešto pametno da odvalim. Inače sam tupav do iznemoglosti.

Naravno da NISI govorila "o potrebi da Milivoje stekne malo sofisticirane vulgarnosti". Lako je negirati ono što niko nije napisao.

Mika je tražio da se razgovor o knjizi prenese ovde, ja sam to uradio, ali sam smatrao da "ceo" razgovor treba preneti na ovaj topik i odmah se pokajao zbog toga.

Tačno je da si otklon od realnosti smatrala "tankim". Nemoj da me teraš da "orem" tačnu konstataciju. Isto tako, i "veći" otklon smatraš neuverljivim. Kao da je samo tvoj "otklon" OK. Zar to nije ambivalencija?

A, da nisi najstrpljivija osoba na svetu je tačno. Ne sasvim. Ti nisi najnestrpljivija osoba na svetu.

Da li bismo sada mogli malo o Mikinoj knjizi? Ako je nemaš, Mika će ti poslati pdf. On je čudo od čoveka i za mene je primer da sebe ne treba da smatram da sam za otpad. To što se neću složiti sa njegovim stavovima u celini je deo mojih iskušenja, kao što su tvoja - tvoja. Zato postoji jedan pisac, a mnogo čitalaca. Ja nisam čitao "Kira...", ali znam da je besprekorno napisano. To mu je mana. I kad svi ostali fušere, on će naći dobar prostor za svoju priču. Ja nisam imao smelosti da se suočim sa još jednim izazovom zbirki u kojoj postoji jedan sudija. On jeste. Otvorio je sopstveni blog, jer smatra da ima šta da kaže, ja sam, suočen sa 100 miliona blogera, koji veruju da će neko da čita njihove ispovesti i stavove - odustao.

Forumi su dobro mesto, ali moraš da znaš da nekontrolisane izjave nikada ne čine ništa dobro. čovek ti nije pred očima kad napišeš dobro ili loše. To čitaju i drugi, pa tako utičeš na mnjenje. Da li misliš da je to cilj? Oblikovati tuđe mišljenje?

[Amanda Robin]

Ja sam zaista nerazumna osoba i pamet mi je sva fraktalna, tu i tamo ponešto. Meni šapnu kad treba nešto pametno da odvalim. Inače sam tupav do iznemoglosti.

Radmilo, opet tumačiš.  Rekla sam da ne razumeš napisano, a to uopšte ne podrazumeva tupavost. Možda jednostavno ne čitaš pažljivo. Možda ti nije blizak moj rečnik. Možda  preslobodno tumačiš reči koje ja koristim u striktno ortodoksnom značenju. A možda te jednostavno i ne zanima šta sam zapravo rekla.

Naravno da NISI govorila "o potrebi da Milivoje stekne malo sofisticirane vulgarnosti". Lako je negirati ono što niko nije napisao.

pa, napisao si:

Ona je za "britkiji jezik". A, naši glavnotokovski pisci pišu kao da imaju trista godina. Ti si za njih ultramoderan. Ustvari, ona ne zna da je i ona "pisac stare škole", a da je za "britkiji jezik" zato što je njen jezik takav. Ona bi da čita i britkiji jezik, jer time bi svoj stavila u poziciju za koju misli da bi joj bolje pristajala.

Dovodiš u kontekst moju navodnu izjavu o 'britkom jeziku' (?) i svoju procenu da glavnotokovski pisci pišu kao da im je trista godina, a da je Milivoje još i ultramoderan za njih. Time impliciraš da se moje opaske zapravo odnose na ‘staromodnost’ Amikinog stila, zar ne? a to ne može biti dalje od istine, zaista.

Tačno je da si otklon od realnosti smatrala "tankim". Nemoj da me teraš da "orem" tačnu konstataciju. Isto tako, i "veći" otklon smatraš neuverljivim. Kao da je samo tvoj "otklon" OK. Zar to nije ambivalencija?

radmilo, nemam pojma o čemu ti govoriš. kunem se bogom, stvarno nemam pojma. šta je ‘tanko’, šta je veće ili manje od moga?

Evo ti moja izjava u celini, pa mi citiraj deo koji te toliko zbunjuje: Dakle, Milivoje je ‘stara škola’ pisanja, i to se vidi u načinu na koji nudi precizan i minutno ‘odmaknut’ detaljisan svet; jednaka pažnja je posvećena velikim značajkama vrlog novog sveta, koliko i detaljima grafita ili nečije frizure. Meni prija ta posvećenost detalju i prija mi ubedljivost koju tako čvrsto ponuđene i uverljive pojedinosti nude.
Toliko o okviru.
O sadržaju i temi “Kira Velikog”, vredelo bi otvoriti poseban topik, zato što je prihvatanje ovog vida sf-a zaista opcionalno: nekom se svidi, nekom ne, neko taj konkretno ‘odmak’ lakše prihvati, neko teže.
Generalno, priznajem da imam malecki problem sa antiutopijama, distopijama i celim tim džezom, pogotovo ako u takvoj prozi otkrijem isuviše dodira sa prepoznatljivom realnošću. Ne mogu sasvim da zanemarim onaj famozni ‘ispušteni’ period - merljiv vremenski period koji vezuje antiutopiju za realnost, a to mi umnogome smeta da se potpuno uživim. U tom ‘propuštenom’ i nepomenutom periodu, ja uvek podrazumevam nekakav konkretan prekid sa sadašnjicom, i to prekid oličen u događaju/promeni kataklizmičkih razmera, da bi mi utopije i distopije ubedljivo funkcionisale. Recimo da mi je uvek bilo teško prihvatiti antiutopiju kao prostu degeneraciju realnosti kakve sam danas svesna.

Ali, kao što rekoh, to je ipak tema za ceo drugi topik. Sama priča je ubedljiva i dobro ispričana, sa relativno lako prihvatljivim fantastičarskim ekstravagancijama. Meni lično bi bolje leglo malko više drskosti, i u rečniku i u stilu, ali i to je sasvim vezano za moje (pomenute) preference po pitanju anti-utopija; nekako mi je lakše prihvatiti raspad sistema kad je (is)praćen raspadom ‘političke korektnosti’ u izražavanju. Jer, sistem jesu ljudi, zar ne? Potreban mi je noar ljudske unutrašnjosti.
 

gde to smatram 'Kirov' odmak od realnosti 'tankim', a gde većim ili manjim od 'moga'?

[Amika]

Tajmaut, makar privremeno. Lična uverenja i afiniteti nisu argumenti, mada mi se svidja da iz vaše svadje sakupljam pohvale za sebe.

Napravio sam sajt baš zbog toga da imam bazu za tekstove, argumente i svoje komentare, suočen sa sličnim preganjanjima i nesporazumima (i za samopromociju Promocije).

Radmilo ono
"eksplicitno saopštava svoje stavove i svoju poruku, ali bar ne moramo da se bavimo razmišljanjima šta je pisac hteo da nam kaže”.

i potom - Miko, kasno je da bilo šta objašnjavaš…  - nema nijednu potporu u romanu, čak suprotno. To je tvoje vidjenje, utisak, ali nije argument - razloge mogu da nagadjam, ali to nije bitno.

Libeat,
čekam da završiš sa svim pričama iz zbirke pa da se javim sa “replikom”. Ne povodom afiniteta, to je lično, već povodom onog najbitnijeg – treba li fantastika da ima malo, nimalo ili “isuviše dodira sa prepoznatljivom realnošću.” To je, verovatno, granični kamen žanra, uz druge književne preduslove.

[Amanda Robin]

Eh. Radmilo i ja smo odvajkada imali nešto malo poteškoća u razumevanju…
garant ima ljudi koji se sa Radmilom dobro shvataju i lako sporazumeju, ali niko da meni došapne tu magičnu formulu…  


A po pitanju čekanja na Beli šum; ne vidim zašto. Inače sam htela da o ovome otvorim topik, i to upravo povodom Kira Velikog, tako da... http://art-anima.com/forum/viewtopic.php?p=5556#5556

[tranzit]

Meni je teško da na dva posta odgovorim odjednom.

Najpre da završim sa Mikom.

Knjigu ne brani pisac, već knjiga. Zato sam i napisao da si "skinuo pantalone". Jesu li sve verzije "Brema" tvoje? Jesu. Da li je to eksplicitan stav? Jeste. Ti tu nemaš šta da objašnjavaš. Zamisli da svakom čitaocu to treba da uradiš. čitamo ono što je napisano i - kvit. Razumeli, ne razumeli.

Drugo pitanje je Lidija sa njenim stalnim pomeranjem onoga što je napisano. Minutni "pomak" nije "tanak" ako minut posmatramo njenim ortodoksnim merilima. Ako se ne složimo onda ne razumemo. Nije obavezno da smo tupavi. Iskaz može da ima i drugo značenje, ako je to potrebno. Meni boldovan tekst nije rekao više od neboldovanog. "Promocija revolucije" nije ni utopija ni distopija. Ne verujem da iko piše utopije. Da li iko zna zašto se uopšte pominju? Od dvosmislenih tekstova, napisanih da oni ostave utisak, a ne da čitalac dobije informaciju, nema nikakve fajde. Hoćeš li zaključati i ovaj topik samo zato što ti nije po volji?

Hajde, napiši direktno šta ti se sviđa, a šta ne sviđa "U promociji revolucije" u "Kiru.." ili bilo gde. Obrazloži. Kako lepo izbegneš da za priče Pisareva napišeš šta zaista misliš. Fušeraj u tematskim zbirkama pomeneš, pa zbrišeš na drugu temu. Naravno da će Jor da napreduje; on samo može da napreduje. Više mi se sviđa Ghoulovo preterivanje.

Ne bih se ja s tobom zamlaćivao da u tebi nema nečega što je žestoko OK. Ali, to svakako nije tvoje bavljenje teorijom literature.

[Amanda Robin]

U redu, prihvatam delimičnu krivicu za nesporazum, sad kad shvatam  da je delimično baziran na mom obilnom korištenu anglikanizama. U ovom slučaju, upotreba tog “minutno” je profesionalna deformacija. Toliko često koristim frazu tipa “a minute detail” da mi je postala maltene sinonim za preciznost i izdetaljisanost, i nije mi uopšte palo na pamet da će neko u tome videti ‘minutno’ kao vremensku jedinicu. a i stvarno nema smisla da se tako gleda, al' ajde.

Po pitanju utopija, njih ne pominjem i ne znam otkud ti to.
Po pitanju distopija, govorim o Kiru Velikom, naravno. Pomoglo bi da si pročitao priču. Pomoglo bi makar zato što bi bilo manje nesporazuma po pitanju moje procene odmaka. Naime, u Kiru Velikom imaš anti-utopiju u kojoj ljudi žive u maltene bračnim vezama sa androidima i imaš vanzemaljce koji se otimaju za zemaljsko tržište, tako da odmak ne samo da nije ‘tanak’, nego je zapravo bogovski masivan i debeo.
     
I Radmilo, jednom za svagda – ja se ne bavim teorijom literature.

[Amika]

Radmilo, stari druže...

Roman je polifonijski, ima četiri fabulativna toka koji se dodiruju i prepliću. Svaki ima drugačiju tačku gledišta na dogadjaje, kao i u životu. Sva četiri sam ja ispisao. Zašto je onda samo jedan moje eksplicitno vidjenje? Zato što je tebi najubedljiviji. Ili se najviše prepoznaješ u njemu i mene najpre tu vidiš. A to je lični utisak, tvoje vidjenje.

Libeat, čemu nova tema kad Beli šum nije gotov? Daj da završimo prvo zbirku, onda "replike" i ostale učesnike, pa da vidimo gde smo. Onda ćemo imati pravu novu temu, vrlo konkretnu, ili neće ni trebati.

[tranzit]

Radmilo, stari druže...

Roman je polifonijski, ima četiri fabulativna toka koji se dodiruju i prepliću. Svaki ima drugačiju tačku gledišta na dogadjaje, kao i u životu. Sva četiri sam ja ispisao. Zašto je onda samo jedan moje eksplicitno vidjenje? Zato što je tebi najubedljiviji. Ili se najviše prepoznaješ u njemu i mene najpre tu vidiš. A to je lični utisak, tvoje vidjenje.

Kako si video iz prikaza, ja sam odvojio "Brem" od ostala tri sloja romana. Iz razloga koje sam, takođe, naveo: "Brem" je manifest. Svejedno da li si ga ti napisao ili su to uradili Riđi, Major i Miša. Uostalom, svi ti likovi su - ti. I nisam se složio sa manifestom. Time ja završavam sa "Promocijom revolucije".

Libeat, čemu nova tema kad Beli šum nije gotov? Daj da završimo prvo zbirku, onda "replike" i ostale učesnike, pa da vidimo gde smo. Onda ćemo imati pravu novu temu, vrlo konkretnu, ili neće ni trebati.

Lidija je potpuno u pravu što je odvojila pitanje distopija i džeza. Oni su deo nesporazuma. Dobro je što ovde ostaje "Promocija revolucije", a "Kir..." u "Belom šumu". Poklasmo se, a ja nisam čitao "Kira...", a ona "Promociju revolucije". Pa, "ko u klin, ko u ploču". Zato ću, dok ne pročitam "Kira...", među džeziste.

[Amanda Robin]

Libeat, čemu nova tema kad Beli šum nije gotov? Daj da završimo prvo zbirku, onda "replike" i ostale učesnike, pa da vidimo gde smo. Onda ćemo imati pravu novu temu, vrlo konkretnu, ili neće ni trebati.

Pa, na sajtu ima par stotina topika i svaki novi je dobrodošao, sve dok ne zatraži ‘leba da jede…

Kad završim sa zbirkom, otvorićemo novi. Precizniji.  

[Amika]

Svojim insistiranjem da razjasnim jedan detalj Radmilovog prikaza PR propustio sam mogućnost da još ponešto kažem o svom viđenju romana. I odbio Radmila od daljeg razgovora, eno ga upletenog u teme pesimizma u SF koji je izgleda nepoželjan - jer SF treba da bude bezvremeni, romantični horor sa pink hepiendom?

Zašto sam insistirao?

Roman je pisan u polifonijskom ključu pa ima četiri fabulativna toka, svaki sa svojim vidjenjima i istinama. Najpoznatiji roman te forme je «Kontrapunk života» Oldosa Hakslija, poznatijeg kao autora «Vrlog novog sveta». Za većinu čitalaca polifonija nije omiljen pristup – najmanje četiri istine se suočavaju u čitaocu, jedna mu je bliska, prema ostalima oseća odbojnost jer ne može da se identifikuje sa njima.

čitalac je navikao da mu pisci podilaze, da njegovu istinu i vidjenje sveta razrade u uzbudljivoj, emotivno poentiranoj fabuli i podignu na nivo simbola, eventualno je malo koriguju. čitaocu je dosta života u kome se različite istine neprekidno sučeljavaju. On želi romantizovan (i «romanizovan») život u kome neko potvrdjuje njegove misli, zabavno i zanimljivo dokazuje da je u pravu. Kad promeni neke od stavova i shvati i prihvati neke istine, promeniće i pisca, njih bar ima i više nego što je potrebno.                

Polifonijski roman svoju «istinu» formira u preseku četiri postojeća pristupa, on traži – kao i život – otvorenost za ono sa čime se ne slažemo, istine drugih i drugačijih koji su takođe oko nas. Naravno, uvek postoji verovatnoća da je autor neke tokove bolje obradio nego druge, da oni nisu ubedljivi (Radmilo je u prikazu istakao dva toka), ali zar nije takođe moguće da je to pitanje ličnog afiniteta čitaoca? Moguće je, takođe da je pisac upotrebio – svesno ili podsvesno – staru novinarsku veštinu: rasporediti činjenice i književne elemente tako da čitalac zaključi ono što ja želim.

Međutim, roman ima i četiri kraja, sa jednom egzibicijom na poslednjoj strani koja – povratno – utiče na celu strukturu romana... I da ne dužim – najkraće: većina romana pojednostavljuje i romantizuje život da «hipnotiše čitaoce» (Kortasar), oni koji traže aktivnog i otvorenog čitaoca najčešće ostanu nečitani i zaboravljeni. Pa pisac bira – hoću li u trku zabavljača ili u egzil nečitanih «ispravljača»?