Author Topic: Viktor Dmitrijev  (Read 1577 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

Offline Amanda Robin

  • Anima
  • Posts: 2.127
    • View Profile
Viktor Dmitrijev
« on: 02.02.2010. 12:37:06 »
(Pogovor prevodioca romana Roberta Hajnlajna – Patrola svemira (Space Cadet) - 1952. godina. )



Žil Vern je umro, sve bržim tempom zastarevaju njegova dela, ali se žilvernijada stalno podmlađuje.
Žil Verna su čitali odrasli za vreme njegovog života, omladina posle njegove smrti i deca poslednjih decenija. Maštu mu je prestigla stvarnost. „Nautilus“ je podmornica zastarelog tipa, balon sa korpom se sakrio u fiziku za niže razrede, a mesec je konačno postao prozaičan, hladan satelit, odnosno poetična dekoracija vasione – kako se uzme.

Ali žilvernijada živi. Teleskopi mašte su i dalje upereni u budućnost. Vels, Haksli, A. Tolstoj i stotine sitnijih i sasvim sićušnih rešavaju sociološka, ekonomska, psihološka i naučna pitanja budućnosti, komplikujući ih često vrlo proizvoljnim hipotezama. A istina budućnosti se migolji, izmiče i mnoga predviđanja zastarevaju već u trenutku svojega rađanja.

Budimo manje skeptični. Ipak je činjenica da je fantastični „Nautilus“ najposle potopio hiljade bruto registarskih tona.

„Patrola vasione“ nije roman. To je jedna od vrsta američke beletristike. To je neka vrsta scenarija potekla iz pera tehnokratskog i, na svoj način, dobronamernog i humano raspoloženog Amerikanca. Pisac je u suštini realan, dovoljno realan da ne zaluta, recimo u 5000 g. naše ere. Izabrao je XXI stoleće.

Impresioniraju realna maštanja ove knjige. Tehnička postignuća koja pisac predočava su ustvari dostignuća našeg doba, samo što njihov domet prevazilazi dosadašnja ostvarenja. I još nešto. Nauka, a specijalno nuklearna fizika privlači nas kao svetiljka mušice, ali mi nikako ne možemo da se oslobodimo straha da ne oprljimo krila. Izuviše zlokobno grme eksplozije hidrogenskih bombi i još suviše malo ima vesti o ukroćenoj atomskoj energiji. U svetu „Patrole“ eksplozije postoje samo u sećanju vrlo starih ljudi, dok je konstruktivna primena radioaktivnih elemenata normalna kao radio aparati u naše vreme. Doduše, jedan raketni brod nailazi u vasioni ostatke neke planete koja se, prema pretpostavkama naučnjaka raspala od veštački izazvane atomske eksplozije, ali laici XXI veka o tome ništa ne znaju, pa su, prema tome, mirni. Ustvari ova epizoda u knjizi opomena je nama, ljudima XX veka... I čitalac počinje da veruje da...

Osim toga, vedro deluje i odmara nas (naročito posle rezolucione akrobatike Tihonovih i Ko) nedogmatičnost pisca. On jasno izražava svoje simpatije prema načelima zakonitosti, rasne i nacionalne jednakosti, individualne slobode ograničene samo interesima čitave zajednice, ostaje tolerantan prema izvesnim ljudskim slabostima i nenametljivo, ali jasno ironizira na račun tipične amerikanštine. Ne bi se moglo reći ni da nameće čitaocima rešenje budućeg uređenja sveta kao idealno.

Posebno mesto u knjizi zauzima opis malog naroda amfibija na Veneri. Ovaj narod nisu ljudi – ni fiziološki ni mentalno. Venerijanci, ili tačnije Venerijanke, žive u sasvim drugačijim prilikama od razumnih bića sa Zemlje, što uslovljava i potpuno stranu za nas psihologiju i u osnovi različito rešavanje pojednih životnih problema. Oni dolaze na svoj, za ljude potpuno nepojmljiv način, do istih naučnih otkrića do kojih su došli i ljudi. Hm... kako? Pisac ne daje odgovor na ovo pitanje. On samo konstatuje da je celokupno naše mišljenje uslovljeno specifičnošću našeg života na Zemlji i da ćemo se mi osećati ošamućeni ne samo na nekoj drugoj planeti, već i u vasioni čim, recimo, ne budemo mogli da odredimo šta je gore, a šta dole, šta je levo, a šta desno.


Viktor Dmitrijev