Author Topic: Ostoja Kisić o SF poeziji Miroljuba Todorovića  (Read 2000 times)

0 Members i 1 gost pregledaju ovu temu.

Offline Draza

  • Moderator
  • *****
  • Posts: 5.798
    • View Profile
    • http://www.art-anima.com
    • Email
Ostoja Kisić o SF poeziji Miroljuba Todorovića
« on: 31.07.2010. 13:52:05 »
Ostoja Kisić

SVEMIR I SAN

(''Planeta'' i ''Putovanje u Zvezdaliju'' Miroljuba Todorovića)


Opservirajući nad naučnim rezultatima, koji su nam dati, Todorović isključuje iz svoje poezije emotivnost koja bi mu onemogućavala šire kosmogonijske tvorevine. Jer, šta je jedna kosmogonija, nego kompletiranje sveta sa svim njegovim protivrečnostima. Glavni nosioci protivrečnosti su i u naše doba, kao i u antičko (Empedoklovo), uostalom, kao i kroz celu istoriju čovečanstva, sile zla i sile dobra. Nepomirljivost tih oprečnih kosmozofijskih značenja, izražavalo je ljudsku egzistenciju, hiljadama godina, na najadekvatniji način.

Malo je pesnika, u svetu, koji su svoju kosmogoniju uspeli napisati bez oslanjanja na već postojeće kosmogonije, ili na mitske predstave pojedinih naroda. Iako se Todorović, u Manifestu, poziva na ulogu pesnika kao kosmotvora, još onda nije bilo potpuno jasno kojim će sve putevima krenuti, i da li će, uopšte, ostvariti svoju grandioznu zamisao. On je izabrao doista najriskantniji put, ne obazirući se na ono što je već bilo stvoreno, i negirajući ga na mnogim mestima, želeći, pre svega, da sagleda sebe u vremenu u kome živi. Kada je došao do potrebne literature, koja ga je informisala o mnogim pojedinostima, on se, verovatno, morao užasnuti nad strahotama o kojima ga nauka informiše. To je obuhvatalo i njegov problem, njegov položaj u svetu, ali skoro beskonačan skup informacija isključivao je individuu iz igre svetova samom svojom ogromnošću. Tada čovek ne može a da ne oseti, ili beskonačnu opuštenost, ili gradilački nagon da se psihološki prevaziđe pritisak koji spoznaja inicira u nama. Moglo bi se reći: da je Todorović svih tih činjenica bio apsolutno, svestan. Prva njegova knjiga je otvarala novo poglavlje naše poezije, situirajući u književnost delo sa svim osobinama jedne nove kosmogonije. Da bi započeti projekat mogao da se razgrana u svim pravcima obilato je primenjivana metoda negacije savršenih oblika, jer bi takvi oblici mogli uticati na završenost književnog dela.

Jedna od integralnih, pokretačkih, snaga Todorovićeve kosmogonije svakako je ljubav, pored simbola Flozvezda i Nezvezda, koja je izvedena iz Zakona gravitacije. I kod Empedokla ljubav ima značenje kosmičke sile i suprotstavljena je mržnji u njegovoj kosmogoniji. Međutim, dok je Empedokle morao za svoju kosmogoniju da postavi čvrste, zakonite odnose pa da iz njih izvodi materijalni poredak sveta, Todorović je mogao da dođe do uverljivih zakona, koje su stvorili drugi, i da u slobodnoj kreativnoj igri zamenjuje striktno definisane postu-late.

Empedoklova građa je nešto do čega je morao on sam dolaziti, uveravati i sebe i druge da je ona istinita i kao istinita da nije izložena procesu razaranja. Međutim, kod Todorovića građa igra relativno manju ulogu u pogledu njene istinitosti. Ako uzmemo da jedan fizički zakon nosi u svojoj formulaciji definitivnu istinu, onda je on za Todorovića savršen i kao takav najbolji materijal, pošto je u svojoj savršenosti podložan revolucionarnoj razgradnji i promeni. I ovde, i na drugim mestima, treba istaći ogradu da pesnik ne preuzima ulogu naučnika, on ne koriguje naučne postavke, on iz njih stvara svet prema svome nahođenju. Može se postaviti pitanje: kako će se uspeti stvoriti svet vizija ako su ključni delovi materijala, inače, savršeni, učinjeni bespredmetnim u njihovom supstancionalnom značenju. Na ovo pitanje već je dat odgovor kada smo analizirali verbalnu transmutaciju zakona gravitacije iz koga se izbacuje reč masa a unosi reč ljubav. Bio bi taj postupak i shvatljiv kada pesnik ne bi vršio dalje zamene u stvaralačkom procesu, ponegde ukidao već izvršene zamene. S obzirom da se radi o složenosti stvaralačkog procesa, kome nema premca, onda se promene u svim pravcima gradnje mogu učiniti logičnim samo ako književno delo Miroljuba Todorovića čitamo kao kosmogoniju veka Raderforda, Maksa Planka, Ajnštajna, porodice Kiri, Vernadskog, Bora, Hajzenberga, Hojla, de Broljija i drugih pionira egzaktnih nauka. Smisao i duh njihovih otkrića bez sumnje duboko je potresao pesnika i dao mu podstreka i materijala za gradilačku snagu. U ''Putovanju u Zvezdaliju''  ta gradilačka (snaga došla je još više do izražaja jer je pesnik u novoj knjizi objavio razvijenu asocijativnost svoje već ''Planetom''  ustanovljene kosmogonije i ukazao nam na stvaralačke procese, ni u kom slučaju suprotne njegovim tendencijama i rezultatima, ali nema sumnje, apsolutno suprotne u odnosu na postojeću poeziju.

Zakon gravitacije, koji je radi utemeljenja kosmogonije u ''Planeti'' pretrpeo vrlo male izmene, u ''Zvezdaliji'' je dobio tako razvijen oblik da su elementi poređenja, kao metode utvrđivanja književnih činjenica, skoro sasvim nemoguće. U ''Zvezdaliji'' se, pre svega, zakon proteže na mnoge delove speva i iskonstruisan je sa fragmentima drugih zakona iz fizike, biologije, hemije i astrofizike, tako da ceo taj slet daje utisak tišine nebeskih, planetarnih, mikrokosmičkih i makrokosmičkih tela. Ako je ''Planeta'' rukopis sa otkrivenog nebeskog tela, ''Zvezdalija'' je simfonija sa te iste planete.

Pesnik je imao nameru da svoju kosmogoniju uništi pretvarajući je u vizuelno-kinetičke slike, i pokazao je na tom planu rezultate o kojima ćemo kasnije opširnije govoriti, ali ono što je ostalo u sferi jezika to je dovoljno da ukaže na postojanje temeljite akcije u pravcu unutarnjeg jedinstva svih duhovnih snaga ka uobličavanju jedne grandiozne pesničke zamisli.
Pesnik, ne samo da se našao pred materijalom koji ga je bacio u psihičku konvulziju svojim obimom, i pred njegovom redukcijom, a i pred negacijom vlastitih dostignuća kao stvaralačkim činom, on se, pre svega, našao pred problemima sinteze koje je morao sam da rešava. Jer, šta je kosmogonija (2), ako ne velika sinteza materijalnih iskustava čoveka. Ta iskustva su odvajkada i naučno i kreativno bila uperena ka svemiru. Pesnički zauzeti kurs, koji su pioniri nauke XX veka praktično već zauzeli, predstavlja ogroman napor koji nas pre navodi na beg nego u stvaralački čin kao veliki put rizika. S toga nas, niti zbunjuje, niti čudi kada slušamo pozive da se stvaraoci odvrate od nauke i zaplaše naukom. Velika sinteza pre svega može se izvršiti putem stvaranja novog sveta i novog čoveka o kojima smo našli tako uzbudljivih mesta u Todorovićevom ''Putovanju u Zvezdaliju''. Spoznaja i kreacija jedino su mogući u tački sinteze, te je ta tačka za svoj krajnji cilj imala predstavu izmirenja nauke i literature i stvaranja veličanstvenih kosmoloških vizija, Otuda Todorović kada menja naučne postulate, ili, s druge strane, kada negira celokupnu poeziju stvaranu dve hiljade godina, istupa na dva fronta spajajući ih u jedan jedinstven front usmeren protiv tradicionalističke literature šezdesetih godina. On je na svome stvaralačkom putu spoznao da je sukob u literaturi krajnje trivijalan ukoliko ne bi imao za osnovu međusobno različite koncepcije u pogledu na svet.

Todorović je u svom pogledu na svet žurio da stigne do krajnjih granica koje izražavaju filozofsko jedinstvo materije u neprekidnom kretanju. Definišući pesmu još u vreme dok je radio na Planeti učinilo mu se da će time dopreti do same granice spoznaje svemira kao središta njegove opservacije. Međutim, tragajući po naučnoj literaturi, on se morao složiti sa Hojlovim mišljenjem da je svemir konačan. Ne ulazeći u astrofizičku problematiku, čak ni u onoj meri u kojoj je to činio Miroljub Todorović, smatram za potrebno da se opširno navede nekoliko mesta iz Putovanja u Zvezdaliju, kao Todorovićevo filozofsko-ontološko traganje u smeru kojim ga je inspirisao Hojl.

Todorović je ostajući pri Hojlovoj tezi, da je svemir konačan, razradio pesničku sliku svemirske katastrofe i čvrsto odredio vreme u kojem će se katastrofa pojaviti. Takvo jedno uslovno predviđanje, za koje je našao naučne potvrde, najbolje je upućivalo pesnika na iskrslo pitanje smisla i besmisla života. Držeći se principa da je svemir podložan logičko-matematičkoj analizi, on na osnovu njih, i na osnovu biološko-atomističkih istraživanja, dolazi do zaključka da će se ljudsko telo razlagati na osnovne elemente zavisno od katastrofalnih promena u svemiru koje se na sreću odvijaju, prema njegovom tvrđenju, u ciklusu od petnaest milijardi godina. Postojanjem svemira dolazi do kvalitetnih promena materije a te promene sadržane su, kako u živoj tako i u neživoj prirodnoj organizaciji. Pošto su svojstva materije da se u određenim okolnostima može sabijati i razređivati, u trenutku kada se ona sabija dolazi do povećavanja energije, a u trenucima kada se materija razređuje ta energija slabi.

„U ovom času Materija našeg Svemira nalazi se u ekspanziji. Njeni osvajački ciljevi usmereni su ka nesagledivim Prostorima iza zvezda i Vremena. Ipak, energija njene ekspanzije nije beskonačna. Jednog trenutka Svemir posustaje, skoro pred samim ciljem, potrošivši gotovo svu Energiju, ali ne odustajući od svojih namera skuplja se koncentrišući Materiju za ponovna osvajanja. Koncentracijom, menja se oblik dotadašnjeg Svemira (u tome je njegov poraz), Materija se sabija i zgušnjava, povećava se Energija. U zgusnutoj magmi sveukupne kosmičke Materije vladaju nezamislive temperature i pritisci kao posledica kombinovanih delovanja gravitacionih sila i termonuklearnih reakcija. Pod njihovim se uticajima atomi elemenata neprestano menjaju dajući sve novije i novije oblike Materije. Jednoga trenutka udarima nagomilane Energije ovo ogromno kosmičko jaje eksplodira i koncentrisana Materija sa velikim elanom vrši ponovnu ekspanziju, gradeći nove svetove. Jedan Svemir je završio a drugi traje do utroška koncentrisane Energije.

Poraz Svemira u kome sam i od koga sam oteo malo Materije pretvorene u njen najgeniozniji oblik, živu supstancu obdarenu svešću, za svoju vremenski ništavnu egzistenciju, i moj je potpuni poraz. Jer onog trenutka kada se kroz petnaest milijardi godina molekuli i atomi, koji sada tvore moje telesno i svesno biće, budu obezličeni (kvalitativno promenjeni) u opštem haosu svemirske katastrofe, i kada posle eksplozije celokupne Materije budu odbačeni jedan od drugog milijarde svetlosnih godina, i poslednje čestice moje utvare prestaće da upozoravaju Svemir da sam postojao, da sam ga se užasavao, suprotstavljao mu se i pretio mu, doživeću svoj konačni poraz uronivši u najdublje vrtloge Ništavila“.[2]

Mi smo ranije isticali u kolikoj je meri Todorović savršene slike, koje je dobijao bilo putem spoznaje bilo svojim pesničkim radom, energično razarao. U tom razaranju došao je, takođe, do savršene slike, ovde citirane, koja je završni akord jedne od ključnih faza njegovog stvaralaštva. Svemir razara sam sebe. Ovaj kauzalni odnos svemira prema samome sebi, Todorović je pomno istraživao da bi se zadržao na principima dijalektičkog materijalizma u kojima se tvrdi da je materija neuništiva i da je moguće menjati samo njen kvalitet.
Todorović je pošao od premisa o materiji veoma radikalno ka poetskim strukturama. Pesma, razmatrajući je makro-mikrokosmički i biološki, izjednačena je sa atomom, ćelijom i sunčevim sistemom. Smisao pesme sa protonom, suncem i jedrom. Reč sa elektronom, planetom i protoplazmom, a ritam pesme sa životom, gravitacijom i silama koje drže elektrone. Ova identifikacija stvaralačkog rada sa tako širokim spektrom stanja žive i nežive materije i poretka u Kosmosu, stavljala je pesnika pri zamašnijem radu u nerazmrsive dileme. On se tih dilema oslobađao putem proizvođenja katastrofa nad samim pesničkim štivom. Te katastrofe, po uzoru na katastrofe u svemiru dokazane logičko-matematičkim metodama, davale su pesniku argumente da pomisli da je poezija sama po sebi neuništiva. Smatrajući je na planu duhovnosti za ono što je materija na planu svemira, poezija se, prema Todorovićevom shvatanju može samo kvalitativno menjati, ali ne i uništiti. Njegov prvi Manifest,[3] a videćemo kasnije i ostali, nisu poricali poeziju kao što nisu poricali ni postojanje materije ali su poricali njen kvalitet. Proizilazi, prema onome što smo dokazivali, a što se već u prvom Manifestu pojavilo kao upozorenje, da kvalitativna promena poezije mora ići ka stvaranju pesničke kosmogonije na osnovama naučnih istraživanja. Samo takva poezija može biti podložna propadljivosti i uništavanju jednom zakonitom svemirskom katastrofom, jer materijal koji kosmogonija sadrži treba da bude iznedren kao rezultat izvršene negacije. Ono što je izvan te negacije, po zakonima kretanja materije u svemiru, nalazi se u ekspanziji celih petnaest milijardi godina. Veruje se da je eksplozija i implozija pesničkog materijala ovim konačno poravnata sa tokovima prirodnih procesa u mikro i makro svetu. S obzirom na teoretski uspostavljenu ravnotežu rad na poeziji odvijaće se u smeru usavršavanja svih podsticaja i sve dotle dok sama priroda u jednoj generalnoj katastrofi ne bude raznela i nas i poeziju.

Proces usavršavanja vodiće pesnika uvek novonastalim procesima negacije. Celina se ne može negirati jer se u prirodnim procesima materija ne može negirati, ali se zato može stremiti ka složenijim formama i u samom procesu stvaralaštva i u samim prirodnim procesima.

Priroda kao uzor pesničkom stvaralaštvu ukazivala je putem posebnih nauka o njoj da je na svim planovima otvoren proces stvaranja savršenijih formi. Iz jednoćelijskih organizama nastaju višećelijska, spajanjem hemijskih elemenata nastaju složena jedinjenja, a opet iz najsloženijih ugljenikovih jedinjenja nastaju belančevine koje ulaze u sastav svih živih organizama. Istovremeno, pri našem kreiranju prirode, mnogi naučnici upućuju, kao na primer Vajskopf, da ne smemo preterivati jer „mi danas preuzimamo ulogu onih koji razvijaju prirodu i našu vlastitu vrstu.“ Reč je o ulozi ljudskog faktora na celokupan razvoj života i taj se faktor pažljivo izučava.

Otuda je Todorović u svojoj poeziji, stvarajući junake kosmičkog života, obraćao pažnju na moralne kategorije kao pokretače pozitivne ili negativne dogradnje sveta. Isticanje Nezvezda u prvi plan kosmičkih sila, pridajući mu tako značajnu kategoriju rušilačkih svojstava, svakako je određivanje života u kosmosu pomoću pozitivnih i u ovom slučaju negativnih moralnih kategorija.

Pri prilazu složenoj strukturi Todorovićevog dela ne treba zaboraviti da je Nezvezd (ili onaj koga zvezde neće za svoga) određen moralnom kategorijom mržnje, i da oblik Nezvezda može takođe da se usavršava do gigantomahijskih razmera veličina gutača cele jedne planete. Zvezdar na jednom mestu u Planeti saopštava da ga je takav cvet-ljudožder progutao.[4] Posle tog gutanja pojavljuju se snovi.[5] Snovi su u Todorovićevoj poeziji retkost. Još samo na jednom mestu pesnik kaže da sanja. To je u trenutku kada se spušta Flozvezd na izmišljenu planetu.'[6] Naime, pojava Flozvezda je i negacija sna, odnosno njegovo prevazilaženje. San je put da se pređe ia stanja moralne uslovljenosti u stanje identifikacije ličnosti sa prirodom. Dobri i rđavi snovi u ''Planeti'', u trenutku kada je biljka-zver progutala zvezdara, stešnjeni su u erotske slike. Tako već u prvom snu zvezdar opšti sa planetom, a u trećem snu ukazuje mu se kako devojke opšte sa insektima. Sjedinjenje ljudskog bića kroz san ide u dva pravca. Ono se sjedinjuje sa galaktičkim telom i sa jednom od bioloških vrsta. Time je kosmološki pokriveno, u kontinuitetu bića, sve što sačinjava organski i neorganski svet. Nastavljajući kosmologiju u tom pravcu, Todorović tek tada iz sna, čija je priroda, opisana, tvori, u Putovanju u Zvezdaliju, organsku silu Flozvezd i zaokrugljuje kosmološku celinu.

San se često javlja u savremenoj literaturi u svim žanrovima. Postala je to jedna besprekorna pedanterija literature da se san koristi kao beg od izvesne realne literarne podloge. Kada su moderni psiholozi od Frojda pa na ovamo ukazali na važnost snova u svakodnevnom ljudskom životu, literatura je dobila naučnu potvrdu za ono gde je ona radila već stolećima. S obzirom na ozbiljnost Frojdovih otkrića nadrealizam je veći deo svoga pristupa stvarnosti pokušao da kanališe putem govora kroz san. Pa i drugi literarni smerovi, a ne samo nadrealizam, shvatili su ulogu sna u literaturi u naše vreme izuzetno ozbiljno, pa se tako jedan realan naučni podsticaj pretvorio u neizbežnu trku za oniričkim ključem kojim bi se mogla odškrinuti ljudska svest.

U striktno programiranim Todorovićevim traganjima san nije pružao suviše materijala za njegovo stvaralaštvo, pa možda ni toliko koliko su san, kao mogućnost dubljeg stvaralaštva, prihvatili otvoreni protivnici nadrealizma. Nije li cela ''Planeta'', takođe, jedan san, jedno snoviđenje koje drži pesnika duže vremena u izuzetnom duhovnom stanju? Ako bi ova pretpostavka bila istinita, onda bi se većom ulogom sna unutar te strukture, koja je već san, mogla pojaviti simulativna stanja neproduktivna i štetna u stvaralačkoj celini. Prema uobičajenim konvencijama pesnik je rođen da sanja, ali najmanje mu se oprašta ako izmišlja snove. Pesnik je ceo čovek kao i ljudi drugih zanimanja čija se radna zbilja ne izmišlja. Potvrda čovekove egzistencije zavisi od njegove akcije prema zbiljskom svetu, a potvrda u tom kontekstu pesnika bi bila u njegovom ličnom odnosu prema svetu kakav je stvarno. Taj svet može biti i bolji i gori od onoga u kome živimo, ali je uvek na njemu da izdrži proveru složenih odnosa ljudske egzistencije. San Miroljuba Todorovića izražen je u ''Planeti'' i ''Zvezdaliji'' kroz jednu biološko-kosmičku građevinu u kojoj su snovi samo deo te građevine. Oni funkcionalno povezuju biološke kategorije u Todorovićevoj složenoj pesničkoj strukturi. Kako kosmogonija ne može biti realizovana bez prisustva čoveka, on je sateran u snove tek u situaciji kada je apsolutno ugrožen. Sama grozota cveta-smrti tojest cveta-mesoždera, rezultat je jedne dosanjane pozicije a negacija te pozicije imali bi za rezultat san.

San je kod Todorovića, uglavnom, finale onoga što se već dogodilo u prethodnim poglavljima knjiga. Ne postoje nikakve nove činjenice koje bi nekom vrstom izobličenosti forme, ili izraza, mogle biti tako snažno hipertrofirane da ne bi imale realan pandan u prethodnim poglavljima poeme. Njegovi snovi se odvijaju u situaciji smrti. Jedna biološka struktura upila je u sebe druge. Ova druga biološka struktura koja je fizički prevladana u svojoj masi reprodukuje snove bez izgleda na spas. Ako je san moj i ako sam kao biće već u kandžama grdobe, koju sam pretpostavio kao evolutivnu mogućnost cveta, onda ja ne mogu izmisliti ništa gore nego da sanjam u tom istom cvetu. U Todorovićevom opusu okamenio se jedan stih koji izražava takvo stanje i on je u celini prenet iz verbalnog u vizuelno pesničko tkivo, odnosno i nastao u sudaru između ta dva načina izražavanja, a glasi: „Svet scvetava svet“.[7] San Miroljuba Todorovića prepoznatljiv je u sintagmi scvetavanje cveta. Scvetavanje, inače, još jedna od reči iz Todorovićevog rečnika, upućuje na pomisao da cvet nestaje, odlazi, precvetava, polako se gubi u plod, u oblik koji daleko više karakteriše intenzitet žive materije. Kroz snove scvetavanja pesnik ne propada u ždrelu Nezvezda nego, naprotiv, dobija na intenzitetu, kao što plod sažima sve osobine biljke.

U trećem snu, kojih inače ima samo tri u ''Planeti'', Todorović na kraju kaže:

Ja sam opasno zaljubljen u tek ispevanu pesmu
sopstvenu smrt uspeo da prespavam[8]

Kao što se semenke za jedno vreme ostave do setve kao čuvari svih biogenetskih osobina biljke, tako je u Todorovićevom snu ovde Zvezdar (istraživač) u ulozi semenke koja je jedno vreme bila rezistentna na promene. Samo u toj rezistenciji bilo je moguće prespavati sopstvenu smrt i pesnik se, kao što vidimo, oseća opasno zaljubljen u takvo stanje koje naziva ispevanom pesmom.

San je, dakle, mogućnost da se prenese život iz stanja mirovanja u stanje duboke aktivnosti. Taj sasvim mali trenutak egzistencije sadržan u dubokoj jezgri ploda obuhvaćen je radom snova koji nisu u onoj meri monstruozni u kojoj je monstruozna sama realnost. Kod Todorovića, uvek to treba podvući, negativne kosmogonije narastale su svojim oblikom do ljudožderstva ali te sile, prema ovoj kosmogoniji, nisu bile razvijene iz ploda već iz organske deformacije. Plod pripada savršenijim organskim celinama a prema istoj interpretaciji Nezvezd, po svojim odlikama, spada u slabije razvijene biološke forme.

San je kod Todorovića primeren meri svemira (''Merenja'').[9] On smatra da će i zemlja na kojoj žive ljudi ličiti na snove prema modelu otkrivene planete. Za Todorovića bi to bila samo mogućnost da se ponovo obrati svetu svoje kosmogonije govoreći im o prostranstvima, beskrajnom trajanju vremena, jedinstvenosti i nerazorivosti elemenata koji čine svet.

I u pesmi na 77 strani ''Zvezdalije'',[10] Todorović govori o semenci koja objedinjuje planetu i sunce. To je njegova vizija trenutka kada se rascvetavaju snovi. On u istoj pesmi kaže da je živeo u jednoj semenki, krao joj hranu i klijao, tojest sam je bio san. Potreba da se čovek uvuče u živu i neživu materiju, i sam materija, u Todorovićevoj kosmogoniji stvara zvezdara koji sanja, te se taj zvezdar u potpunosti kao pesnik sjedinjuje sa prirodom, i ostvaruje se jedna integralna potencijalna energija koja se ponaša prema zakonima svemira podložna svemirskim katastrofama. Na putu ka jednoj od tih katastrofa vlada vreme semenke, ili totalne spoznaje, u kome se događa celokupna radnja Todorovićeve kosmogonije, a mi smo je do sad pratili u dve ključne knjige za njegovo stvaralaštvo na čijoj je relaciji ta kosmogonija i utemeljena. Sve osobine ovih knjiga, ''Planete'' i ''Putovanja u Zvezdaliju'', još ni izdaleka nisu iscrpne. Povremeno vraćanje na njih, kao što se i sam autor vraćao, rasvetljavaće dalje Todorovićeve stvaralačke puteve, koji su postojali i putevi naše avangardne poezije.

Stvarati pouzdano jedan svet tu odmah pored nas, i ne samo kao uzor nama nego i kao stanje materije u kosmosu, bio je veoma delikatan posao. Neki Todorovićevi kritičari tvrde da je on od početka do danas objavio isuviše knjiga. Međutim, da bi se skovala kosmogonija takvog tipa, o kojoj smo govorili, i sa takvim intenzitetom da još uvek ostaje nerazmrsiva, Todorović nije, zahvaljujući baš tom intenzitetu, išao u nagomilavanje. svojih knjiga i projekata nego u razvrstavanje pojedinih delova kosmogonije u ovu ili onu knjigu ili projekat. Pored onoga što ćemo još obraditi ostaje dosta nerazvrstanog materijala, koji će kao i njegov snevač pokazati da je bio u samoj semenki (jezgru) modernog života i da se još uvek nalazi u fazi klijanja. S toga je bila potrebna još detaljnija analiza pojedinih mesta iz Todorovićevih poema ''Planeta'' i ''Putovanje u Zvezdaliju''.

Kada smo započinjali ovu analizu nismo ni sami verovali da ćemo u njima naći tako kompletan svet, koji je nemoguće protumačiti a da se bar na časak i sami ne zagnjurimo u ogromnu literaturu koju je pesnik u svom stvaralačkom procesu koristio. Lično sam uveren, nakon ovog iskustva, da se pesme mogu stvarati i bez tolikog broja pročitanih knjiga, ali da bi se stvorila jedna kosmogonija mora se poznavati perspektiva žive i nežive tvari u prirodi i doskočiti zakonima mnogobrojnih promena. U takvoj jednoj pesničkoj konstelaciji odista i najbolje pesme koje su pisali Todorovićevi savremenici, u vreme njegovog rada na ''Planeti'' i ''Zvezdaliji'', mogu se smatrati anonimnim pesmuljcima pred vratima pesničkog sistema koji je imao ambicija da bude jedinstven kao kosmički sistem, i elastičan i promenljiv kao sama živa tvar na zemlji.

U drugačijim vremenima, kada su stvarne kosmogonije u drugim istorijskim okolnostima gde su pesnici bili daleko od kritičke samosvesti, sve što se javljalo na planu duhovnosti bilo je u tu kosmogoniju inaugurisano bez ikakve autorske nadoknade. Osobina kosmogoničara je u tome da njegov sistem pevanja i mišljenja postaje kao onaj Todorovićev cvet-gutač rasprostrt u sve predele duha i spreman da usisa sve duhovne produkte čoveka.

Objavljeno u časopisu MOSTOVI, godina XVIII, broj 94, Pljevlja, 1986.


[1] Miroljub Todorović ''Poezija – nauka'' (Manifest pesničke nauke), Polja, broj 117/118, 1968. Isto u knjizi ''Signalizam'', Niš, 1979, str. 76 – 79.
[2] ''Putovanje u Zvezdaliju'', str. 99 — 100. Isto u knjizi ''Signalizam'' str. 74 — 75.
[3] ''Poezija — nauka'' (Manifest pesničke nauke).
[4] ''Planeta'' str. 45.
[5] Isto, str. 46 — 48.
[6] ''Putovanje u Zvezdaliju'', str. 27.
[7] ''Gradina'' broj 8—9, 1969. Isto u knjizi ''Insekt na slepoočnici'', Gornji Milanovac, 1978, str. 24.
[8] ''Planeta'', str. 48.
[9] ''Putovanje u Zvezdaliju'', str. 76.
[10] ''Semenka''.