Izdavačka kuća Tanesi objavila je zbirku Fantastične i horor priče jednog od najznačajnijih pisaca ruske i svetske književnosti Nikolaja Gogolja.
Pripovesti su razvrstane u dve glavne celine. Prvu čine pripovetke iz dvotomne zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke nastale u periodu od 1829. do 1832. godine, kojima je Gogolj stekao prve značajnije književne uspehe: „Soročinski sajam“, „Veče uoči Ivanjdana“, „Majska noć ili utopljenica“, „Izgubljeno pismo“, „Badnje veče“, „Strašna osveta“, „Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova teta“ i „Začarano mesto“.
Drugu celinu čini poznata novela „Vij“ iz 1835. godine, prema kojoj je 1990. godine u režiji Đorđa Kadijevića snimljen kultni srpski horor film Sveto mesto. Prevod priča sa ruskog jezika uradile su Jelica Drenovac i Jelka Spaić Matijašević.
Iako je romanom Mrtve duše (1842) stekao epitet jednog od vodećih ruskih realista, Gogolj svoje književno stvaralaštvo započinje unutar okvira romantičarskog pokreta, stvarajući niz pripovedaka u kojima preovladava fantastika ponikla na folklornom i usmenom predanju, prvenstveno bajkama.
Kao i u folkloru, nosioci zla u Gogoljevim pričama su fantastične ličnosti – đavoli, veštice, rusalke itd. Fantastika proističe iz predstava samog naroda i njegovog naivnog verovanja u natprirodna bića, ali ona je i karakterističan elemenat umetničkog postupka kojim se pojačava komičnost slike.
Belinski je primetio da se u Gogoljevim pripovetkama fantastično i realno tako divno slažu da „obrazuju konkretnu poetsku stvarnost u kojoj čovek teško razaznaje šta je istina a šta legenda, ali hteo -ne hteo, sve prihvata kao istinu”.
U pripovetkama zastupljenim u zbirci Fantastične i horor priče lako se uočavaju tragovi uticaja ukrajinskog i ruskog folklora. Tako predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago („Soročinski sajam“) potiče iz narodnih legendi i priča.
Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom („Veče uoči Ivanjdana“) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u „Strašnoj osveti“ narodna legenda o „velikom grešniku”.
Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se naći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih narodnih pesama. Dok u noveli „Vij“, u kojoj dominiraju natprirodni motivi, (kada se stara veštica pretvara u mladu lepoticu itd), za koju Gogolj tvrdi da predstavlja doslovnu transformaciju narodne legende izaziva sumnju, jer nijedan proizvod narodnog folklora – navode neki od istraživača Gogoljevog stvaralaštva – sadržinski ne podseća na pripovetku „Vij“, koja je klasična horor priča.
Nikolaj Gogolj (1809-1852) bio je začetnik ruskog modernog realizma. Njegov književni opus sastoji se od pripovetki, romana i komedija. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije. Uticao je na brojne svetske pisce poput Nabokova, Dostojevskog, Kafke… Među njegova najznačajnija dela svrstavaju se: Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Mirgorod (1835), Peterburške priče (1842), Mrtve duše (1834), Šinjel (1842), Portret (1835) i drame Revizor (1836) i Ženidba (1842).
