PRIKAZI

TIHI GRADOVI, Goran Skrobonja

GRADOVI NA ASFALTU I U PRAŠINI

Treća zbirka priča Gorana Skrobonje (1962), zapaženog pisca fantastičke literature, sadrži sedam proznih celina, priča i novela, smeštenih u različita vremena i urbanitete. Odrednica različita vremena podrazumeva, obzirom da je reč o autoru koji poštuje svoj fantastičarski literarni svetonazor, raspon od alternativne prošlosti preko sadašnjosti i bliske budućnosti do stotinama godina od nas udaljenih 'likova stvari koje će doći'. No, ako su vremenski rasponi široki, geografska lokacija svih priča je ovdašnja, što znači da se dešavanja odvijaju (uz tek jedan mali izuzetak) na asfaltu Beograda odnosno, u priči «Crveno nebo nad poljima ilovače», među brdima i prašnjavim ruševinama Majdana, nekadašnjeg rudarskog gradića na jugu zemlje koja se naziva Savez Slobodnih Srpskih Srezova. Zahvaljujući svom talentu i dosadašnjem iskustvu (sabranom u roman «Nakot» i pripovedačke zbirke «Od šapata do vriska» i «Šilom u čelo»), Skrobonja suvereno vlada svojim pričama uspevajući da dočara okruženje i da vodi svoje heroje kroz nizove situacija odnosno međuljudskih odnosa. U svima se vrlo brzo prepoznaju žanrovski elementi odnosno utemeljenje u naučnoj fantastici ili hororu ali se priče ne iscrpljuju u upotrebi i mešanju oružja iz ikonografskog arsenala pomenutih žanrova jer su likovi priča živi i uverljivo dočarani, po svim najboljim pravilima koja važe u takozvanom 'glavnom književnom toku'. Po tome je Skrobonjima proza bliska literaturi određivanoj kao 'slipstrim'; reč je o prozi koja ravnopravno koristi iskustva glavnog književnog toka i žanrovske književnosti tvoreći poseban amalgam koji piscima i čitaocima nudi egzotične izazove i zadovoljstva. Ova 'slipstrimska' karakteristika lako se može uočiti već u uvodnoj noveli «O vukovima i ljudima» koja je i kriminalistička priča sa asfalta budućeg Beograda i nastavak životopisa vukodlaka Nikodija Marića (jednog od Skrobonjinih junaka kojima se vraća). Sukob organizovanog kriminala i državnih službi jedna je pripovedna linija, u drugoj se rađa i biva stavljena na iskušenja (ne)obična ljubav, dok je trećom, citiranjem istorijskih podataka, sugerisano duboko mitološko zaleđe vukodlaka kao kontrapunkt brzoj, blještavoj i prolaznoj savremenosti. Autor ravnopravno tretira sve linije, odnosno odustaje od potenciranja jedne linije na uštrb ostalih. Time je čitava priča izbalansiranija i bogatija značenjima. Da je reč o 'čistom' žanrovskom piscu težište priče svakako bi bilo na vukodlakovim pokoljima i svemu što je vezano za njegove transformacije. Skrobonja odabire varijantu u kojoj mešanjem faktografije odnosno citata i naznaka o samom Nikodijevom slučaju daje čitaocu dovoljno informacija o tom segmentu, ostavljajući mogućnost da se drugi tokovi granaju i razviju odnosno da se Nikodije pojavi i u nekoj budućoj priče (gde bi, možda, dobio više prostora).

Mogućnost nastavljanja serije nudi i novela «Crveno nebo nad poljima ilovače» jer je, nominalno, deo 'istorije budućnosti' Saveza Slobodnih Srpskih Srezova, sveta istovremeno duboko nacionalno prepoznatljivog ali i globalizacijski izmešanog. U tim vremenim posustale tehnologije, večitih čarki svih sa svima, sitničave zlobe i opštenarodnog sirotinjskog veselja, sve su opcije otvorene pa i ona da u gradić dojaše tajanstveni stranac revolveraš na mehaničkom konju i pokrene niz dešavanja. Spoj lokalizama, internacionalizma i vestern mitologije razgaljujuće je vrcav i izmamljuje čitalačke osmehe prepoznavanja dozvoljavajući da Bezimeni stranac (kako se zove, ili tačnije, ne zove, i junak klasičnih špageti vesterna Serđa Leonea) pređe u novu priču ili se, kako i najavljuje, vrati na mesto svog prvog herojstva ili zločina (istina, 'originalni' stranac biva eliminisan ali njegovi klonovi odnosno kopije mogu nastaviti započeto). Pisac se, dakle, poigrava brojnim obrascima i ikonografijama, kao mogućim odgovorima na jedno od krucijalnih pitanja egzistencije u svim društvima i svim vremenima, na pitanje 'strukturiranja vremena' sa kojim se sreće svaka ljudska jedinka. Pred tim užasom lako je posegnuti za surogatima odnosno za, manje ili više, diskretno nametnutim rešenjima. Odgovor može biti čekanje mesije ili tajanstvenog stranca brzog na revolveru i njihovo slepo praćenje. Potreba za sledbeništvom i pripadanjem toliko je intenzivna da lako podrazumeva, kao dokaz vrhunske odanosti, i samouništenje. Tako u priči «Pak i ja» tinejdžer rastrzan svojim telesno hormonskim burama, izgubljen u životima svojih roditelja (koji, opet, pokušavaju da dosegnu neke nametnute standarde), spremno prihvata druženje sa dijaboličnim dečakom Pakom koji će ga nagraditi poklonima ispod čije slatke kore leži gorko jezgro samoponištenja. Ali, besplatnih zadovoljstava nema što, opet, znači da svako ko uspe da ovlada tim poljem može postati vladar sveta. Stoga preduzimljivi kriminalci iz novele «O vukovima i ljudima» razvijaju tehnologije koje će, kao droga prenošena masovnim elektronskim medijima, vezivati gledaoce-konzumente i terati ih da rade sve što im se tim putem naredi. Naravno, na istom polju i sa istim ciljevima eksperimentišu i tzv legalne vlasti. Na putu rešavanja tog problema nema mesta za uljudnost (pa su sve prevare dozvoljene, što će na svojoj koži osetiti junak priče «Lako je biti bog» zaslužan za otkriće leka protiv starosti) a sve zloupotrebe su dozvoljene barem dok počinilac ne bude uhvaćen (takav je slučaj i sa ubicom iz priče «Sve vreme sveta» koji će biti nanotehnološki izmenjen ali će njegov um ostati neokrnjen). Ipak, konačni rezultat napora da se dostigne zadovoljstvo može biti poprilično zbunjujući i ne baš poželjan za one koji se nadaju moći i bogatstvima. U priči «Tihi gradovi» tehnološki je moguće da svako iznova preživljava drage mu trenutke pa čitava ljudska populacija tone u svoja sećanja, život zamire a gradovi utihnjuju.

Zbirku «Tihi gradovi» zaokružuje mračna fatazmagorija «U 5 i 15 za Nekropolis» smeštena u voz koji vozi mrtve na konačni počinak i u kome se, 'zahvaljujući' propustima službenika, bude neki od žitelja alternativnog Beograda iz XIX veka. Odbijajući da se pokore svojoj sudbini oni traže način da zaustave voz odnosno krenu u pravcu iz koga ih odvoze. Ali,  sistem je neumoljiv, spreman i sposoban da se pobrine za eliminisanje svih odstupanja. Pod iskošenim svetlom bizarne situacije sa neminovnim krajem, svakodnevni trivijalni detalji blistaju kao vrhunska, ultimativna vrednost postojanja. Ova priča je jedan od najsvetlijih bisera  knjige koja dokazuje spisateljsku zrelost Goran Skrobonja, njegovu sposobnost da pripoveda, u žanrovskom ključu i van njega, uverljivo i nadahnuto.

Ilija Bakić