PRIČE

Драган Р. Филиповић: ЗИМА ОД ЧЕТИРИ ХАСКИJА ИСПОД СВАКЕ НУЛЕ

Гледам те, и само мислим: докле ли ћеш? 

Прво си тетурао смрзнутом земљом, па пузао а сад лежиш; Снежна краљица већ провлачи провидне прсте кроз твоју дугу косу. 

Не сладим се. Није ми то блиско. Опет, на апстрактан начин, није ми те жао. 

Сад, та гужва око тебе... Рекао бих да само одлажеш коначни искорак из овог света сенки у онај у ком нема друге мере до то мало ватре у грудима. Ко зна... 

И не бој се: то су пси, а не вукови; тај старац међу њима личи ти на Чукчија из керећих књига а не на неког другог. И док ти напола мумuфицирани Чукчиправи заклон од Лудог вихора, седам у снег као конобар који чека да захтеван гост оконча вечеру: не зна хоће ли уз велики цех пасти одговарајући бакшиш или ће му оставити "честитку". 


ПРВИ ХАСКИ 

леже преко тебе. Очи боје удаљеног леда гледају те; топлоту и тежину са захвалношћу примаш. Дрхтиш, и нешто рачунаш, добар је то знак. 

"Нe знаш ти како је то. Нико не зна. "

"A ти ми кажи" кроз ветар храпа старчев глас. 

Дрхтиш, зуби су кастањете, па пас уместо тебе проговара: 

"Страшно је то... Као штене, радо сам свуда приман, моја домовина била је уважена. Где год да ми се ишлo, дочекиван сам с осмехом и људи су сневерицом слушали како се у мојој земљи жuви. 

Ако пас има душу, ако она још увек у мени станује, да умањим грех: већ тад сам показивао знаке беснила. Јер, трошити у кафани више од плате домаћина, за мале (чуј мале!) паре понижавати њихове жене и кћери... Није ли то беснило? А опет, како сам га могао препознати кад сам са једнако оболелима путовао иза Гвоздене завесе, и пред тужним, плавим очима прелепих Пољакиња,Словакиња... ма,Словенки, просипао флаше вискија на под, наручивао кавијарна срања и лагао као пас о мојој земљи, о слободи, о парама. О моћи. 

Широка је заиста душа Словенска - нису нас чак ни тукли. Е, бар да јесу... Не бих ја сад овде лежао! 

И када су се хијене и шакали сјурили на младе демократије да развуку све што вредности има, добро смо стајали. Мало смо и ми развлачили, више као поточари - они што са торбицама чекају да прођу најезде и све се смuри, па изађу и покупе у журби заборављено. Наши чувари нису мирисали звери у мраку изван дворишта. Острвљени и сами, како би?

Све се сломило после године која је била најуспешнија, која је обећавала широк пут до благостања.
Нисмо више ни богати, ни омиљени. Наш начин, хваљен од умних глава деценијама, прокажен је.
Као чопор полулудих мешанаца, клали смо се око сваке коске и лајањем пребацивали кривицу на слабијег од себе.


Природно, оградили су нас. Нити нам је ко долазио, нити су иког од нас игде припуштали. Наше име било је име срамоте и сви су очекивали да идемо с извињењем на лицу и понизношћу у очима.

Ко је имао где, побегао је у нади да ће добити посао који нико неће. Примљени су прво прекоклиначно, па с одвратношћу. Онда прогон.

Наш пасош, наш понос, постао је жиг срамоте. Жиг звери.


Не знаш ти како је то. Нико не зна."

Чукчи седи поред тебе. Ако запали лулу у мећави која бугија, потурчићу се. 
Е, јебига. Зовите ме Фатмир. Док се другачије не нареди.


Гледа те као да разуме твоју муку. Ко зна? Он је од истребљених, ликвидација твојих је у зачетку...

Ево, чак и ја те схватам. Да смо се раније срели... Ма, било би и горе - сад бих те вероватно мрзео.

С осмехом Мона Лизе испод сувих бора, Чукчи ти пипа чело, одмахује главом и даје миг чопору. Преко тебе леже и даје ти глас.


ДРУГИ ХАСКИ

"Биo сам војни кер. Боље наоружан, обучен и ухрањен, глумио сам мировњака гологузији, гладушима мало смо стали на страну за коју су сви знали да је наша, па смо мало добили по сплачињари. Повлачење кући изгледало је господствено. "нек се јебу, нек изгину кад су луди и неће да им направимо наш мир"; нажалост, у стварности, отишли смо као фуњаре и дошли кући, да раздужимо оружје и задужимо по покров саткан од ћутње, заборава или спрдње."

"Мислио си" пита старац, "да ћеш добити кућицу с твојим именом, коску сваког дана и учешће у свечаној запрези на државни празник?"

"Јесам... Сањао сам себе на челу запреге и авлијанере како обарају главу док прави пас, скоро вук, пролази... Нећеш веровати, гнев је брзо прошао: ситно је то било према мукама и понижењима која су нас задесила. 

Рецесија удара редом. Не зна за авлијанере и хероје. Мислио сам да ће трајати годину, можда две, издржаће се, па ћу да се смејем у лице и парадирам поносно пред свима што су нас отписали и омаловажили. Из ноћи у ноћ сањао сам да ће та клинчева истина победити, да ће свет схватити своју грешку и пожурити да је исправи. Е то се зове заблуда, јер... "

"Ко пада, поједу га."

"Или му бар помогну да остане, на земљи, иза свих, изван погледа."

Други Хаски се брижљивије размешта, осећа крик којим смрзнута земља дозива двоношца. Гледа декару забринуто. 

Па каже: 

"Прошле су године док сам схватио да постајем матори прдеж, и да нема наде да ће бити боље. Спаковао сам торбу, извадио офуцани нотес и окренуо бројеве на све стране. 

Негде је било пријатеља, али није хлеба; углавном није било ни једног, ни другог. Изгубио сам блокче, бацивши га преко рамена, потегао сламарицу и купио пасош земље коју сам некад исмевао намерно изговарајући њено име накарадно. 

Кушао сам срећу покушавајући у јачим земљама: прао сам судове, са осмехом чича Томе точио бензин на блиставим пумпама, доручковао јаја с кнедлама, сопствена, пио кафу с кнедлама, пиво с кнедлама, а онда само кнедле, кнедле до прединфарктног стања. Газда ме отпустио чим је приметио да сам лоћикав."

"И прекоста?"

"То ме спасило. Када су почели нереди у којима су линчовани сви који миришу на моју земљу, био сам у планини, на пецању. 

Прешао сам у суседну земљу, види симболике, преко снега и леда, пронашао бившег домаћег издајника који ме самим чудом није продао, већ упутио овамо, у Сибир. "

"Занимљиво. Преживели из мог народа су бежали одавде. Кад размислим боље, сви су бежали из Сибира. 

"Ко би очекивао да ће Рујовци успети да се одразе од дна чабра и помахнитају од послова у овој забити? Ко би очекивао да свако улагање овде доноси страховиту добит, и то брзо?"


Стари се смеши. Зна за благо, али не мисле на исто.


"И шта би? Срце те опет издало, па су те најурили да скапаш далеко од логора?" 

"Није" цвокоће двоноги, а други пас гледа немо Чукчија.

Овај се слаже и трећи хаски леже да својим пламеном распламса скоро згаслу искру.

Мајка Русија љута је, шта ли, и вео по вео бели пада на нас грешнике.

Запрепашћујем себе уздахом, па палим и ја дуван. Сад је стари одвалио вилицу од чуда. Ма, буди Фатмир ако не верујеш!


Онда прича


ТРЕЋИ ХАСКИ

"Здравље ми се вратило у овом суровом свету. Физички рад, свеж ваздух и та срања нису имали удела: овде нисам био шљам с орлом на пасошу, већ вредан радник. Сви су били дођоши, зарађивали паре и нико се није замарао набијајући муку бившем набијачу муке."

"Пионирски дух? Мелтинг пот"

"Рецимо да је тако. Док нека будала из земље чији сам пасош купио ниje потурила мало више експлозива него што се и фанатицима толерише. Много смрти, много штете."

"Ти, да се извадиш, укажеш се?"

"А ти не би? Добро, можда не би. У ствари, ти се не би ни спашавао одрицањем од свог рода."

Чича не реагује, али пуши ко Турчин.

"Саставили су мој досије за пола сата. Дебео. Да сам био мање осион у младости, и да нисам овом језичином лаптао сваку воду, провукао би се. Овако, поређали су ми све изјаве дате демократским медијима из земаља које сам ослобађао од слободе, све слике са наоружаним народом..."


"Како си побегао?"


"Нисам. Пустили су ме и објавили хиљадама радника ко сам и да се нико неће љутити ако ме снег и лед поједу. Занимљиво, за оружје су се пријавили они којима ништа лоше нисам учинио, који су се клели у вечито пријатељство. Прави непријатељи су ме гледали сажаљиво, тужно или су просто окренули леђа."


Чукчи ме гледа знатижељно, а ја се градим да ме много интересује структура белог ковита који се ваља према нама.


Ћутимо, темепература пада.


ХАСКИ ЧЕТВРТИ 

Без команде леже где треба.

"Е, јебига!" рече плавооки из момента. " Одох ја.''

Сви лају и јежим се од завијања.
"Може се преживети мраз само до три хаскија", каже глас - пас.

"То важи за Чукчије", придиже се старац. "За вас Американце, нарочито црнце, зима од два хаскија значи смрт."

Чукчи ми прилази.

"Видим, спремаш песму", злобом прикривам продрманост. " Може ли да се поручи нека?"

"Све твоје већ су отпеване."

"Води га, стари, и без љутње. Испричај му како си ти прошао, а и ја ћу једном доћи да му кажем шта ми је."

"Имаш поган посао: пратиш све умешане до краја пута да би записао. Штиклирао, практично."

"Нисам га ја бирао."


Луди вихор махнита док они одлазе у мећаву. Палим цигару, па му кажем:


"Не знаш ти како је то. Нико не зна."

Он још луђе.

"Док га не заломи, или не прочита записано."