Adrijan Sarajlija

VIVA LA REVOLUCION!

I

Rio de Žaneiro, 1950.

„Koimbra! Koimbra, dođi ovamo!“ vika debelog Pereire teško se razaznavala u huku sa tribina. Žoao Koimbra je, u stvari, čitao sa usana šefa redarske službe koji se sav zacenjen oslanjao na luk stadionskog tunela. Tunela iz koga će, znao je redar, uskoro istrčati sudijska trojka, za njima plavi, a onda i domaći kanarinjosi. Pojurio je ka Pereiri, jer kada izađu igrači u žutom, huk će se pretvoriti u eksploziju, naokolo će krenuti metež i nikada neće saznati šta je šef hteo od njega. A on je poštovao svoga šefa, makar to bila i masna  pijandura poput Heldera Pereire.

„Koimbra, vaško nijedna...“, drugi deo rečenice redar nije čuo jer mu je tintara odzvanjala od teškog šamara. Opet je čitao sa usana: „...trči u tunel...Luiš nije na svom mestu...zameni ga, crnčugo...“

Klimnuo je sa blentavim osmehom na licu. Zvonilo je i dalje, više dakako u levoj slepoočnici, dok se probijao kroz gomilu novinara, policajaca i kojekakvih klinaca koji su, ko zna kako i odakle, ispunili tunel. Konačno, Koimbra ugleda tri vitka tela u crnoj opremi, a iza njih žuto-plavo komešanje, pa on brzo skliznu iza leđa jednog pandura-rmpalije i promače kroz špalir razularenih fotografa, da bi na par koraka od cilja nova zvonjava odjeknula u njegovoj ćelavoj glavi ...jebena greda, kome slatkom kurcu služi jebena metalna greda u tunelu... Šakom je stisnuo teme, a sudijama veselo saopštio da je napolju sve spremno. Potočići tople tečnosti slivali su se niz Koimbrin rukav dok je ponosno gazio u korak sa kanarinjosima. Svakog od njih bi prepoznao i u noći, sa karnevalskom maskom na licu ako treba. Prepoznao bi ih po hodu, po držanju. Ovako blizu Bogovima do sada, ipak, nije bio. A onda mu je omaleni Zizinjo namignuo. I odskakutao napred.

„Svetog mi Martina,“ odjednom zavapi Koimbra pružajući svoju dugačku ruku napred, „pazite, senjor!“ Njegova šaka našla se između jedne nepažljive glave i one metalne grede koju će sâm dugo pamtiti. Čovek u plavom dresu čučnu od iznenađenja, njegovi saigrači okrenuše se ka krakatom redaru, a jedan od njih podviknu nešto jezikom daleke Jugoslavije; nekakvu psovku, mislio je pravilno Koimbra. Onaj lepuškasti tip, čija glava upravo bi spašena od neprijatnog susreta sa volšebno poprečenom i dokazano opasnom gredom, podigao se oprezno i potapšao dugajliju po ramenu, osmehnuvši se široko.

Neke detalje iz te sparne junske večeri Koimbra neće zaboraviti do kraja života: šamar, gredu i lice plave „osmice“. Baš kao u tunelu, sevnuće osmeh u dvadeset osmom minutu utakmice kada jednu parabolu sprovede u Barbosine leve raklje; ponovo će se isceriti početkom drugog poluvremena, jer 2:0 protiv Brazila je velika prednost. Gledaće Koimbra i treći bljesak. Učiniće mu se da čuje smeh koji svrdla kroz nezadovoljni žamor sto i šezdeset hiljada navijača dok plavi budu slavili treći gol svog junaka, ovaj udenut sa bele tačke.

I tako, Brazil je ispao. Ljubimcima nacije bila je neophodna pobeda, a doživeli su kataklizmičan poraz zbog kojeg je Žoao Koimbra krivio sebe. Umesto da bude zahvalan što mu je glava u tunelu Marakane sačuvana čestitom brazilskom rukom, onaj jugoslovenski „assassino“ je prema dobrom domaćinu bio nemilosrdan. Het-trik. Jugoslavija u polufinalu.

Stadion se praznio sporo, razočaranim gledaocima nigde se nije žurilo. Na teren su sletale poslednje rolne žutog papira, pod nogama utučenih redara pucali su baloni; nekoga od njih bi u leđa ili vrat potrefio kakav truli mango sa tribina, kao da đavolu nije dosta što je fudbal noćas preminuo.

Koimbra se svog ormarića u katakombama stadionskog ekonomata domogao daleko posle ponoći. Presvučen u sirotinjsku odeću još jednom je prebrojao dvesta dvadeset reala koliko mu je jutros isplatio onaj buljavac Leite gore na blagajni za honorarce. Čekalo ga je dugo pešačenje kroz grad: izbegavaće pijance i one divljake iz Moro da Liberdade, možda uhvati kakav noćni tramvaj u Aveniji Santa Tereze, sve dok ne zađe u svoj Botafogo. Šmugnuće, tih poput senke, kraj visokih ograda gospodskih kućerina, zastati ispred tornjeva Gospe od Kandelarije i prekrstiti se zbog svog nenamernog greha prema otadžbini, da bi konačno dospeo u mrežu sirotinjskih ulica koja se od stanice Babilonija zapliće uzbrdo.

Na samom početku sopstvenog sokaka, kojim se, kao i obično, slivala mutna voda sa svojim prljavim tovarom, susreo je Koimbra onog Luiša. Redara Luiša koji je pet sati ranije, kako reče debeli Pereira: napustio svoje mesto u tunelu. Mladić je stajao na uglu sa Marijom Alveš, sirovom devojčurom čijeg je ubogog oca Koimbra dobro poznavao. Žar njihovih cigareta titrao je veselo u mraku, ona se kikotala, a on je galamio prostote. Koimbra zaključi da su oboje pijani, trešteni kako samo mi, Afrikanosi, možemo biti, ali im ipak priđe rešen da upita:

“Zašto nisi bio u tunelu, Luiš?” osetio je kako mu se pesnice stežu same od sebe u želji da izdevetaju barabu.

„Žoao...dobri Žoao. Brazil je izgubio, zar ne?“ mladić je sada bio na korak ispred i Koimbri postade jasno da se ovaj bilmez smeje. Kalaštura je obe šake stisnula preko usta da keslanje ne bi provalilo iz nje. Nalet vreline krenu iz utrobe, oprži Koimbrino srce i sunu mu u obraze.

„Ubiću te, estupido!“ ruka mu ipak ostade u vazduhu jer Luišov se smeh premetnu u nešto nalik plačnom kriku deteta:

„Pereira! Šef Pereira, Žoao! On je kriv. Opet mi je rekao da sam govnjiva crnčuga. I udario me nogom u dupe.“

Devojka je spustila ruke, ali idiotski osmeh se zadržao na njenim debelim usnama. Koimbra pomisli kako su joj kaipirinje ove noći razredile i ono malo pameti što ima.
„A šta si ti uradio, budalo?“ znao je da neće moći da pretuče Luiša, pa je seo na ogradu. Potoci sa brda kvasili su mu sada nogavice.

„Ja sam njemu drmnuo šamarčinu. I bacio mu pare u lice,“ Luiš se zatetura u pokušaju da se okrene ka devojci: „Zato ovo piće dugujem gospođici Alveš...“

Dugi prsti redara Koimbre stiskali su tanki svežanj novčanica u dubini džepa pantalona. Oznojeni, lepili su se za papir.

„Pogrešio si, momče,“ ustao je sa ograde i teškim korakom krenuo uz strminu ulice ostavljajući par iza sebe. „Opasno si se zajebao.“

Divio se Luišu da Silvi. Mrzeo je Luiša da Silvu. Ova osećanja uplitala su se i rasplitala u njegovoj izudaranoj glavi dok se uvlačio u krpe pored usnule Beatriz. Sa drugog kraja duguljaste prostorije, jedine koju je imala porodica Koimbra, u laganom ritmu su se smenjivali Rikardovo hrkanje i suvi Aurelijin kašalj. Onih dvesta dvadeset reala stiskao je šakom ispod jastuka. Srednje ime malog Rikarda je Luiš, naiđe mu misao odnekud. I to je baš lepo. Ubrzo je Koimbra zaspao. Sanjao je tunel.

* * *

Jugoslavija je tukla i Švedsku. Opet tri gola. Opet „osmica“. Ovog puta Koimbra nije bio u tunelu sa igračima, i žalio je zbog toga. Maštao je da sprovede u delo malu pakost: poturiti nogu onom plavušanu kojeg brazilski reporteri već nazivaju Gênio oito. Poturiti tom đubretu cevanicu baš pod onom gredom sudbine i završiti sa tom Jugoslavijom. Šef Pereira je, međutim, odlučio da na polufinalnoj utakmici redar Koimbra patrolira zapadnom aut-linijom. Kao dobro dresirani vučjak, objašnjavao mu ješef, da namirišeš gužvu, da ugrizeš ako treba...Onda se Pereira smejao, obrazi su mu postajali sve rumeniji i tek kada se zacenio do kašlja, odmahnuo je rukom ka redaru da briše na zadatak.

Glupa utakmica. Ružni golovi. Ademir bi to obavio drugačije, znali su i Koimbra i poluprazna Marakana - finta ulevo, pogled udesno, lopta kroz halfovske noge, ili preko bekovske glave, pa u mrežu, kao iz gusarskog topa. Tako bi naš Ademir Markeš de Menezes, a ne ovako prostački kao što to „osmica“ radi.

Još dvesta dvadeset reala od buljavog. Nema bonusa za četvrtfinale. Sveti Martin ipak je pogledao Žoao Koimbru: jedno spadalo iz gliba susedne favele Botafoga prepozna ga kada je napuštao stadion kroz neugledni službeni prolaz, odmah levo od bilaternice. Keiroš mu je bilo ime, ali svi su ga, pa i visoki redar, znali po nadimku. I tako, taj živahni Makakinjo zaskoči poštenog Koimbru svakakvim slatkorečivostima da bi mu naposletku, prethodno se osvrnuvši u svim pravcima, pokazao svežanj tirkizno-plavih ulaznica koji je debljinom podsećao na kakvu ciglu.
„Od svake koju prodaš daću ti osamdeset...ne, Koimbra prijatelju, daću ti sto reala“, mrsio je Makakinjo dok su mu zenice plesale poput divljih pčela. Koimbra se nasmeši, reče da već ima posao i da je sada u žurbi jer mu je dete bolesno...a onda mu se učini da njegov levi obraz bridi baš tamo gde ga je Pereira pomilovao u nedelju. Makakinjo primeti promenu na licu sagovornika, zadovoljno se nasmeši, odlomi trećinu debelog svežnja i tutnu u šake, od tog trenutka, bivšeg redara.

„Ako već moram da radim za belca, neka to bude Makakinjo“, govorio je Beatrizi koja je kuvala paprikaš i povremeno odobravala mrmljanjem. „Sa ovih stotinjak karata za polufinale, doći ćemo do...“ izračunao je po hiljaditi put od prethodne noći, pa se od sume po hiljaditi put i uplašio, „...do mnogo para, Beatriz.“

Ona ubaci beli luk u ključalu vodu i ceo stan snažno zamirisa na ručak.

„Možda bude dovoljno da napustimo ovu rupetinu, da bairros africanos zamenimo za neku kućicu bliže obali.“

Beatrizine vlažne oči osmotriše lepezu od ulaznica raširenu preko stola.

„To bi bilo dobro za Aurelijina pluća,“ reče ona tiho i ubaci novu šaku luka u lonac.

Još kada bi Jugoslavija izgubila, peckao je kapric Koimbru dok su ga prvi kupci spopadali već kod Penjine statue, skroz onamo kod šume, čitavu milju od samog stadiona. Za prvih sat vremena prodao je četrdeset pet karata, a onda je povećao cenu pa se prodaja nešto usporila, jedva toliko da je mogao zahvalno pogledavati ka Hristu na Konkovadu. Vreli petak se tek dovukao do podneva kada je Koimbra u hladovini sumirao utiske: nakon što Makakinju da njegovo, ostaće mu za tri i po hiljade više nego što je planirao. Čudio se pomalo, a da nije imao ovakvu korist možda bi se i ljutio, jer Brazilci toliko kupuju karte za finale u kome ih neće biti. Na megdan Urugvaju otići će, ako danas pobedi Španiju, ona ogavna Jugoslavija i njihova talična „osmica“. Novci su, međutim, bili tu, pa je Koimbrinu savest sve manje spoticala metalna greda iz tunela.

Sa drvene klupe u parku slušao je zvuke polufinala. Nije Koimbra imao radio-aparat, mada bi sada mogao i to čudo da priušti - on je utakmicu slušao direktno iz vulkana. Jasno je razlikovao kada lava vri, kada se hladi, kada će da prsne uvis do retkih oblačića nad Riom. Po skandiranju je znao da Španija gubi. Jer mnogi na tribinama su mrzeli Jugoslaviju. Sahranila je Brazil, raspala se dabogda.

Oko pet je krenuo kući, pošto se u obližnjoj bakalnici blagoslovenoj radijom uverio u tačnost svojih pretpostavki o rezultatu. Putem su ga pratili tužni taktovi Três Lágrimas; svaki ožalošćeni ulični orkestar, od aleja Boa Viste do peska Ipaneme puštao je suze sa kanarinjosima.

Na Makakinjovim ulaznicama za finale nisu bila upisana imena timova, jer, jasno je bilo Koimbri, štampane su još pre početka Svetskog kupa. Gotovo dvesta hiljada ceduljica sa otisnutim datumom šesnaestog jula devetstopedesete. Eh, da su mogle, nekim čudom Svetog Martina Kabaljera, sada sve biti u njegovim žuljevitim rukama. Jer sve će se one prodati, iako se na trofej Žila Rimea merače jedino prevaranti iz Urugvaja i jugoslovenski amateri. Čak su dečaci iz Koimbrine ulice počeli da uzvikuju ime one „osmice“ kada bi zabili gol svojom krpenjačom. Rikardo je drugim dečacima odgovarao psovkama. Jer, Rikardo Luiš Koimbra bio je čudan sedmogodišnjak: jedino dete u ulici, verovatno jedino u Botafogu, a možda čak i u čitavom Brazilu, koje je želelo da bude golman. Lud, kao i njegov deda Luizao koji je sa pustolovima otišao za Manaus da ga više nikada ne bi videli u Riju.

Žoao Koimbra je bio drugačiji od svojih opaučenih predaka i još luđih potomaka. Dok je pod prozorom larmala svađa golmana sa golgeterima, on je u rupu na podu polagao pare, a u džep strpao novih sto i pedeset ulaznica koje mu je Keiroš Makakinjo uručio u subotu ujutro. Finale se igra u utorak, a Koimbra je imao rezervaciju u specijalnoj loži: stara klupa pod palmom čekala je samo na njega.

Laki koraci odneli su ga ka Marakani, zauzeo je busiju, prodao skoro sve karte, a onda iz svoje senke neko vreme posmatrao ovo čudovišno ovalno grotlo otvoreno pre nepunih mesec dana. Živimo na klizištu, ali bar imamo Marakanu. I njene jebene grede, smeškao se u sebi tapkaroš Koimbra. Krenuo je potom u onu radio-bakalnicu jer prošli put je video da imaju bombone boje smaragda koje spaljuju grlo. A baš takve vole Aurelija i Beatriz. Kada prođe finale, i kada se uveri da posao sa Makakinjom nije samo san, otići će u blistavu prodavnicu sportske opreme podno Marakane i kupiti Rikardu kožne golmanske rukavice sa amblemom Botafoga. No, prvo bombone. Vrata Estrella vermelhae otvoriše se uz otegnut cijuk, Koimbra zakorači u polumrak već spreman da se duboko nakloni matorom prodavcu, ali onda shvati da ga niko od prisutnih nije primetio i da danas od kupovine neće biti ništa. Lokal je bio pun sveta, crnog i belog, dronjavog i onog obučenog u fini lan, tiskali su se svi oko tezge, pritiskali leđima rafove sa raznovrsnom robom, ćutali i upijali glas spikera iz Koimbri nevidljivog radio-aparata:

„...veruju da u ovoj nesreći nema preživelih. Izraze dubokog saučešća narodu i rukovodstvu Jugoslavije, kao i porodicama poginulih, uputio je njegova ekselencija, predsednik naše republike, maršal Euriko Gašpar Dutra.“

Kakav sad avion? Kakva opet Jugoslavija? Tapkaroš nije shvatao. Pa fudbaleri te zemlje su još uvek u Brazilu, spremaju se za finale, sigurno je da nisu leteli bilo kuda. Radio zakrča, a Žoao Koimbra se osloni šakama na mesnata ramena jednog poštara, podiže se na prste i izvi vrat poput ždrala u pokušaju da što bolje uhvati reči u etru:

„Poštovani slušaoci, ponavljamo važno obaveštenje. Avion de-ce-šest Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva srušio se danas, tokom ranih jutarnjih sati, u Atlantik, dvesta dvadeset milja severoistočno od Resifea. Ovim letom je u Brazil putovala najviša delegacija Federativne Narodne Republike Jugoslavije predvođena šefom države Josipom Brozom Titom.  Predsednik je želeo da lično pruži podršku „plavima“ u finalu. U Ministarstvu saobraćaja veruju da u ovoj nesreći...“

Koimbra se brzo prekrstio i poljubio prste. Onda je tri puta izrecitovao Ave Marijo u sebi. Izašavši na sunce izvukao je preostalih desetak ulaznica iz džepa, razgledao ih još jednom (vodile su u sektor XVIII, kao uostalom sve Makakinjove karte), a onda iskidao u konfete.

Finale četvrtog Mondijala, kako je to Koimbra i pretpostavio, nikada nije odigrano. Šampion je postao Urugvaj službenim rezultatom - tri naprema nula. Rikardo je dobio rukavice i upisninu za podmladak Botafoga, a Aurelijina astma se ublažila u kućerku na obali. Luiša da Silvu upucali su žandari na barikadama nepunu godinu kasnije.

Žoao Palasio Koimbra trudio se da zaboravi ime plave „osmice“ koja ipak nije podigla pehar na Marakani. Trudio se, ali nije mu išlo. Kada bi preterao sa kaninjama na verandi, psovao je Rajka Mitića.

More bi mu uzvraćalo osmehom.

II

La Paz, 1967.

Sloboda, sloboda, sloboda...Pih, šta je sa ovim ljudima?  Za Endrju Šeltona, nešto najpribližnije pojmu slobode bilo je mesec dana lova i cirkanja gore u Vajomingu posle dobro obavljenog posla; naravno, sa momcima iz Kompanije. A u ovoj dosadnoj vukojebini, svaka glupost nosila je ime slobode. Ulaznica u njegovoj šaci uvela ga je na Stadion Oslobodioca Simona Bolivara; utakmica sokera koja će početi za desetak minuta igra se za nekakav Kup Libertadores. Vojska tek što je ispraznila južnu tribinu zbog velikog plakata sa koga je crvenim slovima vrištala ta sasvim obična reč. Šeltonu je na nerve počinjalo da ide još nešto: ako nije sloboda, onda je Bolivar. Klub Bolivar na stadionu Bolivar u zemlji Boliviji dočekuje...pogledao je ponovo u ulaznicu...Botafogo. Eto novog pojma za specijalnog agenta Šeltona. Botafogo, a ispod lepo piše: Šampion Socijalističke Federativne Republike Brazil 1966/67.

Smotao je papirić i bacio ga pod cipelu, jer svoje sedište je već našao. Ulaz E, red 11, sedište 12. Po planu, ono levo do njegovog ostalo je prazno. I ostaće prazno do kraja prvog poluvremena. Onda će se odnekud stvoriti senjor Romeo, verovatno će poturiti novine na drveno sedalo, spustiti dupe i agenta Šeltona osloviti kodiranim imenom major Baster.

Romeo i Baster. Agentu Centralne obaveštajne agencije ovo je zvučalo kao naziv kakvog pederskog dueta koji cvrkuće sa podijuma Džulijus bara u Grinič Vilidžu, pa se uglovi njegovih usana trznuše u jedva primetan osmejak. A, ne. Neće Romeo Basteru reći kolika se vatra strasti u njemu razgorela, niti će Baster odati Romeu kako su tužne noći u samačkom hotelu. Senjor Romeo će, kao svi pošteni dvostruki agenti, saopštiti svega nekoliko šturih podataka: prostorne i vremenske koordinate ličnosti od visokog bezbedonosnog značaja, notornog guerillerosa kojeg izveštaji CIA nazivaju „Ramon“, dok mu KGB-ovi mastiljari tepaju kao pravom „Tatici“.

Momci u svetlo-plavoj opremi raspršiše se iz tunela na sve strane, a publika arlauknu tako da se major Baster gotovo obrecnu na dvojicu čupavaca u redu iza. Jebeni Indijanci, pomisli on i još jednom zažali što je pored nemačkog, srpskog, mađarskog i ruskog, skoro kao maternji savladao i španski. Scena na terenu je, u međuvremenu, postajala zabavna: gostujući tim ličio je na povorku ranjenika u povlačenju sa kakvog stratišta. Manja grupa igrača u crno-belim dresovima koja je nešto ambicioznije pristupila zagrevanju, već posle minut ili dva vukla se ka aut liniji tražeći peškire i flaše sa vodom od srećnika na klupi. Majora Bastera nije zanimao južnoamerički soker, ali je mnogo puta slušao priče o apsolutnoj dominaciji bolivijskih timova na sopstvenom bunjištu. Do đavola, njegovom organizmu je trebalo tri meseca da sve sisteme navikne na La Paz, najvišu svetsku prestonicu. Sada je mogao da se (punim plućima) smeje jadnim Brazilcima.

Ako sovjetski prebeg najavi randevu u sedam, očekujte da je već u šest i petnaest kamufliran negde u blizini, svakako ne iz akademskih razloga. Zato je major Baster ponovo osmotrio svoju bližu okolinu, ali niko od zdepastih bednika sa zastavicama nije uzvraćao pogledom. Doduše, Romeo i nije prebeg, bar ne za sada. Romeo je igrač, Kubanac (kako je Kompanija pretpostavljala), nečiji pion, a nekome kralj, trgovac dušama. Još uvek ga, međutim, nije bilo na vidiku pa je Baster odlučio da se prepusti komediji koja se razvijala na travi stadiona Bolivar. Levo krilo domaćih strelovito protrčava pored omamljenog beka Botafoga, ubacuje loptu pred gol, half je kilavo odbija na dvadesetak jardi, tu preuzima centarfor svetlo-plavih, stadion grmi, „devetka“ šutira. Golman hvata loptu i pada postrance, pa kao oparen skače na noge i galami na pokunjene odbrambene igrače. Jebote kako je tipus visok, mislio je major Baster, a onda mahnuo ka prodavcu humitasa; malo kukuruza neće smetati dok čeka na senjor Romea.

Napadači Botafoga svađali su se međusobno ko će potrčati za loptom; jedan omaleni crnac koji je očito pokušavao da sa sredine organizuje njihovu igru stalno je pogledavao ka klupi; a tamo, major Baster je i to mogao da vidi, trener gostiju desnom rukom pridržava masku na licu; boca sa kiseonikom baškari se na klupi, kao da je kakav trenerski pomoćnik; levom prosedi gospodin maše nekakve signale koje njegovi igrači zbog manjka kiseonika ne mogu da shvate.

Bastera odjednom snađe spoznaja da je veče predivno; svežina na licu, ritam navijačkih bubnjeva, zvezde koje nad La Pazom sijaju božanski. I onaj crni džin na golu koji mami zvižduke celog stadiona. Do dvadesetog minuta je osujetio pet ili šest izglednih prilika za pogodak. Uostalom, igralo se samo pred njegovom mrežom. Svaki put kada ščepa loptu, on teatralno mlatara slobodnom rukom, kao da rasteruje roj otrovnih komaraca.

U tridesetom trećem minutu, fasciniran najraskošnijom odbranom do tada, Baster se okrenuo i upitao jednog od čupavaca kako se zove golman Botafoga. Ovaj je odbrusio da ne zna, ali njegov komšija dobaci da se čudesni čuvar mreže zove Koimbra. Rikardo Luiš Koimbra, procedi taj drugi Indijanac i golmanu opsova majku majčinu. Agent osmotri stepenice, osim prodavca humitasa i piva, niko se nije spuštao iz pravca ulaza E. A onda ga nova salva zvižduka natera da pogled vrati na teren. Oko golmana Koimbre sjatili su se igrači u svetlo-plavim dresovima, gurkaju ga, on im odgovara gurkanjem, unose mu se u lice, a on izazivački istura bradu. Crnja ih je potpuno izludeo, smejao se u sebi Baster začuđen što nisu počeli da ga biju još kada je odbranio onaj zicer sa peterca pre desetak minuta. Mogao je da zamisli sutrašnje naslove u štampi: Koimbra, sam protiv svih ili možda Začarana mreža brazilskog maga. Tako će El Diario pisati sutra, a već sledeće nedelje, ako su informacije senjor Romea ono što svi očekuju da jesu, vesti će biti mnogo ozbiljnije: Sudnji dan za gerilu, Ključna pobeda generala Barientosa. Još bolje - Če, zarobljenik! 

Četrdeset četvrti minut. Baster se pomalo unervozio, pa je od starog prodavca kupio i pivo. Neki Brazilci stoje, neki su već na zadnjicama iza aut linije, dvojica još pokušavaju da trče, a onaj ludak na golu se i dalje dere. „Devetka“ je opet ispred njega, pravi fintu kao da ne sme da šutira prema tom čoveku od gume. Pokušava još jednu varku, a golman mu se baca pod noge i grabi loptu. Napadač pada preko njega, čuje se pištaljka, arbitar pritrčava beloj tački na kojoj staje kao ukopan. Penal! Zapanjeni su i svetlo-plavi i crno-beli. I linijske sudije. I gledaoci. I Endrju „major Baster“ Šelton. I golman Koimbra. Njegovi saigrači nisu, njima je pauza dobro došla da prilegnu na travu. Graja zatreperi Bolivarom.

Gde je taj Romeo?

Centarfor je dugo nameštao loptu, pogledavao stidljivo ka golmanu dok je hvatao zalet, a onda se stuštio i opalio. Koimbra se nije ni pomakao. Prošla mu je iznad glave. Prozujala je, međutim, i iznad prečke, zatresla jarbol sa zastavom Bolivije i odletela ka zapadnoj tribini.

Muk.

Samo se Baster smejao od srca. Već predugo se nije ovako smejao, još od one miholjske noći u Beogradu i „bistrih“ naređenja iz centrale nakon kojih je sve krenulo nizbrdo. Ovaj put smeh ne potraja dugo jer teška šaka mu istovremeno otera šešir sa glave, a naočare odasla dva reda napred. Okrenuo se tek da bi novu šljagu primio u facu. Ona dvojica iza njega su se, nekakvom čarolijom, pretvorila u četvoricu; svi su režali, a šaci najnižeg i najružnijeg među njima sasvim je pristajao kratki bodež. Baster uzmače za korak, pa mu sečivo fijuknu tik ispred nosa. Oko njega se sada stvarao razjareni krug; policijske pištaljke nisu se čule, a u ovu misiju je krenuo bez podrške ekipe jer takvi su bili Romeovi uslovi. Zato se Baster latio levog pazuha, beretina cev nađe se pod sjajem reflektora, a prvi hitac ode ka zvezdama. Vriska se zakotrlja naokolo, jedna puška se oglasi iz pravca atletske staze, a nož iz ruke onog poganog tipusa probi Basterovu trbušnu maramicu.

Pucao je i pucao. Pre nego što će izgubiti svest, on ugleda stadionskog prodavca: iz rupe na čelu slivala mu se uska krvava nit. Baster nije mogao znati da su mrtvaca saradnici oslovljavali sa - senjor Romeo.
 

* * *

Endrju Šelton probudio se iz kome deset dana nakon prekinute utakmice Kupa Libertadores. Iako smešten u zasebnom apartmanu, ubrzo je shvatio da u bolnici Holandes, ali i čitavom La Pazu vlada haos. Okolnim planinama tutnjale su detonacije i šarali rafali, vojnici koji su na smenu čuvali njegovu sobu stalno su trabunjali o strašnim geriljerosima i trzali se na svaki ulazak medicinske sestre.

Prvo što je izgovorio bilo je ime američkog ambasadara. Doktor Fuentes mu je blago, kao da izjavljuje saučešće, saopštio da je gospodin Henderson još prošle srede napustio Boliviju, ubrzo nakon početka krvavih nemira. Onda je Endrju pitao za pukovnika Kalderona (ako je došlo vreme za bežaniju, Lombrozo Kalderon je bio čovek kome se trebalo obratiti). Doktor je samo slegao ramenima, a stražari se posle zakleše kako je colonelo stradao na urvinama Valjegrandea, gde je ofanziva gerile buknula nakon masakra na stadionu.

Sledećeg jutra vojnika u sobi nije bilo. Vladala je sablasna tišina i Endrju pokuša da se pridigne ne bi li bacio pogled kroz široki prozor. Tresak ga odbaci sa kreveta, stalak za infuziju pade ka vratima, a komadići maltera spustiše se sa plafona poput susnežice.

Teturao je niz hodnik tražeći ljude. Nigde nikoga. Samo je ulični puščani orkestar, razbuđen onom eksplozijom, odavao znake života. Tek je na stepenicama susreo nekoliko staraca, svi su bili u bolničkim pidžamama, uglavnom su sedeli i blenuli u zid; jedan od njih ponavljao je poput papagaja: Viva la Revolucion...Viva la Revolucion...Šelton se s mukom spustio ka prizemlju, bol je pulsirao, a zavoj nad ranom se bojio u crveno.

U širokom bolničkom holu konačno je pronašao žive ljude, fizionomija sličnih onima koji su ga okružili na stadionu. Nosili su tamno-zelene uniforme regularne Bolivijske armije, a tek poneko bi promakao u belom mantilu. Bolnica se pretvarala u bojno polje. Jedan od stražara iz njegove sobe pritrča mu, sada je nosio redenike preko ramena i mitraljez u žgoljavim rukama: „Senjor, Če je u gradu. Bog neka nam je u pomoći.“

Do kurca, ovo je gore čak i od mađarskog posla. Potapšao je momka po obrazu i otklimao prema ordinacijama prijemnog bloka. Tamo se uvukao u ostavu i bravu zaglavio nekakvom plastičnom metlom. Našlo se tu i sasvim dovoljno konopca, kao i zgodna vodovodna cev  iznad glave. Vešto je upleo omču, stegao je oko vrata i ispeo sa na kofu.

Baster je znao da će El Komandante imati još manje milosti od smradova koji su svog agenta zaboravili u La Pazu. Prvo će proglasiti Socijalističku Republiku, pa će iza palate streljati umlaćenog Barientosa i njegovu ženetinu. Onda će sitnijim ribama da sude i otmu imanja, pre nego što i njih streljaju. Geriljerosi će da prde po hacijendama, a narod će se naslađivati patnjom bogatih, zaboravljajući od silne zabave da želudac i dalje krči. Zarobljenim američkim obaveštajcima komunjare će svakako obezbediti specijalan tretman: maštovitu torturu po sovjetskom receptu. Probao u Mađarskoj, nije mu se dopalo. Ovaj put bira omču. Priča se završava danas, trinaestog oktobra šezdeset sedme.

Trebalo je samo skliznuti sa kofe. Pustiti se. Uradio bi to da odnekud iz sećanja nije iskočio onaj Koimbra. Kakva budala.

Bilo je dovoljno ritnuti se.

Sam protiv svih.

Svukao je omču i seo na kofu. Ubio bi za pivo. Kada gerilci zauzmu bolnicu zamešaće se sa ranjenim civilima. I uzvikivati - Viva la Revolucion!

III

Barselona, 1991.

Monika Gorgas je bila besna na ceo svet zbog svog čestitog muža. Jer Hektor nije zasluživao da mu tako uvale. Njegovi pretpostavljeni iz Policia Armade su morali znati kakav je fanatik, koliko on živi za tu jebenu utakmicu. A večeras će, jadnik, morati na dežurstvo; njegova vilica podrhtavala je za ručkom dok joj je saopštavao da mu od sedam počinje vanredna smena.

„U koliko sati kreće tekma?“ pitala je, a on je odgovorio pogledom. Pogledom nakon koga je ćutke pokupila prljave sudove i odvela blizance u šetnju. Vreme je bilo predivno: ni daška vetra sa mora ili Monžuika, vazduh ipak svež poput izvorske vode, a nebo savršene vedrine. Monika je grešno pomislila da će utakmica sigurno biti sjajna, jer ovakav dan se jedino može nastaviti još inspirativnijom noći. A onda je dva minuta stariji Bernat gurnuo Ferana koji se dlanovima dočeka na metalnu ploču dvorišnog tobogana. On zaplaka jetko, a Bernatov se smeh preturi u vrisku kada ga majka ščepa za rame.

Petogodišnjaci su dobro znali da treba ćutati kada otac spava, pa nije morala da ih tome podseća kada su se vratili na treći sprat nove zgrade u Pase de Marsija. Polako je okrenula bravu blindiranih vrata, mehanizam škljocnu, blizanci šmugnuše u svoju sobu, a ona se ušunja u spavaću. Hektor nije spavao. Piljio je u plafon. Monika se, međutim, trudila da očuva tišinu: klizače plakarskih vrata pogurala je bešumno, izvukla besprekorno ispeglanu sivu uniformu i svečano je spustila preko fotelje; potom je namazala opasač žitkim Pekardovim balsamom, da bi konačno nove čarape spustila preko uglačanih čizama u predsoblju. Hektor se nije pomerao.
                                                           

* * *

Beli Folksvagen T4 napravio krug oko fontane na Trgu Primo de Rivere da bi se priključio razređenoj koloni u Dijagonali koja je tekla ka zapadu.

„Da obiđemo krug oko stadiona?“ veselo upita Omar Munitis dajući gas pred trepćućom žutom kuglom semafora.  Poručnik Maso na suvozačkom mestu slegnu ramenima i okrenu se pozadi.

„Šta kaže naš kapetan?“

Hektorove usne bile su čvrsto stisnute jedna uz drugu, beskrvne kao i njegovo usko lice. Pogledao je na ručni sat.

„Uključite radio.“

Topli glas Žoan Serata ispuni kombi. Glavati čovek za volanom poče da zvižduće.

„Omare, skreni ka stadionu, ali onda uhvati prečicu kroz Rijeru. Idemo na brdo,“ kapetan je govorio polako, gladeći dršku pištolja. Plan u njegovoj glavi poprimio je jasan oblik i pre nego što se sa ovom dvojicom bilmeza ukrcao u kombi Falange: pronaći mirnu poziciju u gradu i odslušati radijski prenos polufinala. Omar i Žosep Maso moraće da poslušaju kapetana. Incidenti ionako počinju kada se narod razilazi sa stadiona. Tada će kombi sa tamnim staklima uleteti u studentariju ili one crvene bitange koje su se dovukle iz Ljobregata, ubaciće dvojicu unutra i polomiti ih. Dosta za večeras.

Vozač Omar je i dalje pevušio dok su promicali pored istočne tribine Kamp Nou (okolina stadiona bila je potpuno prohodna jer kapije su već pola sata bile zatvorene); zamakoše potom u kratku ulicu poviše porodilišta, da bi se konačno našli u Rijera Blanko. Blage padine Monžuika već su se uzdizale pred njihovim očima.

Kod kule osiguravajućeg društva na trgu Serda, muzika je naglo zamukla i iz zvučnika je zapištao usplahireni glas Ramona Muntanjesa: „Tim iz Beograda je neznatno izmenjen u odnosu na prethodne najave. Trener Mitić će ipak igrati sa dva napadača. Umesto veziste Stošića, na teren će mladi Brazilac Koimbra.“

Kapetan Gorgas udahnu punim plućima i zadrža vazduh. U lice mu se pope crvenilo. Onda izdahnu silovito i pridiže se sa sedišta tako da njegova crna beretka dotače limeni svod kombija. „Jebene komunjare“, procedio je.

„Šefe, znate li da je ovaj crnja Koimbra morao da dobije posebnu dozvolu brazilskog Ministarstva odbrane za odlazak u inostranstvo.“

Hektor se ćutke vratio na sedište. Znao je, naravno. Znao je i mnogo više od toga. Koimbra je napunio dvadeset pet što je osnovni uslov da bi mu uopšte dozvolili transfer u drugu zemlju, makar tamo vladali još tvrđi komunisti. A u Uniji Balkanskih Socijalističkih Republika gajili su najtvrđu sortu. Zato se kapetan Gorgas molio Svetoj Eulaliji da Barsa toj gamadi sa kamatom vrati dug iz prve utakmice. Čudio se i dalje kako su mogli da izgube u Beogradu, makar to bilo i samo jedan prema nula.
Kombi se zaustavio kod fast-food kioska na ulazu u park. Poručnik je izašao po sendviče sa lignjama, a kapetan zvirnu kroz prozor na zadnjim vratima. Ulica je bila potpuno pusta. Dole nizbrdo, gde se dugi niz bandera ulivao u mračne prilaze luki, tandrkao je tramvaj. Muntanjes je rezimirao prvih petnaest minuta: „Balkanci igraju zatvoreno, kalkulantski. Barsa pokušava da probije po bokovima, uglavnom preko Laudrupa, nešto manje preko indisponiranog Bakera. Jedan neprecizan šut Salinasa u osmom minutu. Premalo za sada...“

Poručnik otvori vrata, kalamari zamirisaše. Kombi skliznu obodom jednog od većih gradskih parkova koji je činio visoki zid prekriven grafitima. Komunalci su ga farbali bar jednom mesečno, ali uzalud: komunjarske pretnje bi se brzo povampirile. Trebala bi posebna falanga samo za jedan jebeni park, mislio je kapetan dok su mu kapi ulja padale sa usana pred čizme.

Hrapavi Omarov glas prenu Hektora: „Jebote, vidi one kretene.“

Hektor Gorgas se primače napred i ugleda razlog povika. Na dvadesetak metara ispred, leđa osvetljenih farovima belog kombija, tip sa kapuljačom švrlja po visokom zidu. Crvenom bojom. Drugi, sa kačketom, stoji tik uz kolovoz. Puši. I gleda u njih. Po žgoljavosti i odeći kapetan bi rekao da su obojica klinci.

„Salinas sa loptom!“ krčao je radio „Varka...i...Izbija Belodedić!“.

Hektor popravi svoju beretku i ispusti umašćen papir iz ruke: „Idemo!“

Trojka je munjevito izletela iz kombija. Tip sa sprejem se još brže uspeo uz zid koji je do tada „ulepšavao“, a čim je veštinom gimnastičara dosegao dva metra visoku ivicu parka Monžuik, on doviknu falangistima da mu se napuše kurca i skoči u tamu na drugoj strani. Drugi mladić je ostao gde je i bio, a Omar mu raspali takvu šamarčinu da cigareta odlete na drugu stranu ulice poput kakve plamene strele u noći.

* * *

„Još sedam minuta će se igrati u prvom poluvremenu...Barsa još uvek nema ključ za kukavičku igru rivala...Pomoćni sudija opominje Rajka Mitića koji viče na svoje igrače sa aut linije...“

Dečak je bio bled, čupav i, po mišljenju Hektora Gorgasa, premlad za cigarete. Istresao ih je iz njegovog ranca zajedno sa nekakvim sveskama, novčanikom i kesom čipsa. Polupraznu kutiju Marlbora pritisnuo je  đonom, ne skidajući pogled sa uplašenog momkovog lica. Onda je iz novčanika izvukao đačku povlasticu za gradski prevoz, pogledao i vratio je nazad. Platneni novčanik pade na pod.

„Žordi Kabrera...Sedamnaest godina...Pa dobro, senjor Kabrera, čemu čuvanje straže za onu barabu kod zida. Volite petokrake, senjor? Crvene petokrake?“

Dečakove oči bile su razrogačene. „Nisam...Ja nisam...“

„Znam, znam...Sve znam unapred, Kabrera. I pre nego što otvoriš ta usrana usta. Ti si samo prolazio. Ne, čekao si autobus. Zar ne?“

Omar se histerično zasmeja. Sa radija je ponovo dolazila lagana muzika. U Hektorovoj glavi, međutim, zahuktavala se Cara el Sol.

„Nula – nula. Barsa će da ispadne od ovih komunjara, pa ćeš ti sa društvom moći da proslaviš, Kabrera. Možda baš sa onim majmunom koji je zbrisao u park.“ Na Omarov smeh nadoveza se tup udarac. Poručnik se okrenu sa suvozačkog mesta, njegovim licem prominu izraz čuđenja. Druga šljaga obori mladića pod Hektorove noge.

„Gospodine...Ja...čekao sam autobus...“

Vrh čizme pogodi ga u sredinu grudne kosti. Hektor mu ne dozvoli da kašlje ili stenje, jer se već sledećeg trenutka oslanjao svojim levim kolenom na njegova rebra. Šakom je stisnuo mladićevu vilicu, gracilnu kao da pripada kakvoj devojci.

„Pizdo smrdljiva, znaš li da je tvoja sledeća stanica u Kastueri. Tamo ćemo te odvesti...“ Hektor nikada nije zašao u dubinu čuvenog kazamata, ali jedan kolega iz pete uprave mu je pričao o slobodi koju dobiješ u radu, o zidovima boje krvi, o noćnim egzekucijama.

„Pre toga ćemo se još malo voziti. Da poslušamo i drugo poluvreme,“ težinu celog svog tela Hektor je kanalisao kroz koleno utisnuto u Žordija Kabreru. Pljunuo je ka momku koji je grcao.

„Vozi ka Sagrada Familiji. Ako već Bog neće da pomogne Barsi, možda Gaudijevi demoni budu raspoloženiji.“

Omar klimnu ćutke.

Pet minuta kasnije, Hektor Gorgas je podigao mladića iz krvave mrlje u kojoj se valjao i povalio ga na klupu. Rezultat je sada bio drugačiji i radio je zvečao mnogo veselije.

„Hulio Salinas, naš Hulio. Refleks toreadora! Stojanović je bio nemoćan. Gosti će sada morati da se otvore...Krojf ne odustaje od izmene posle gola. Umesto Ferera u igru će napadač Begiristain.“

Kabrera se držao za svoj rascvetali nos. Prsti su mu bili crveni i sluzavi. Nije smeo da pogleda u Hektora koji je obrisao šake o pantalone, a onda ih provukao kroz svoje visoke, prosede zaliske. Maso i Munitis razmenjivali su reči tiho i na tome je kapetan bio zahvalan jer njega je interesovalo ono što je dolazilo sa državnog radija.

„Kuman šalje dugu loptu ka šesnaestercu crveno-belih. Tamo skače nekoliko igrača. Nema ništa od ovoga...Greši neko tamo...Bakero udara! Gol. Goooool!“

Hektor je poskočio silovito; teme mu se zabode u lim kombija. On jeknu, ali kez ostade na njegovom licu. Zgrabio je unezverenog mladića za kosu i povukao ga na noge.

„Na noge, smrade crveni! Na noge!“

Susreo je hladni pogled poručnika Masa. Kapetan upitno podiže bradu. Nekoliko graški znoja skliznu mu preko obrva i on nervozno žmirnu. Maso se okrenu ulici. Preko njegovog ramena Gorgas je video reljef Gaudijeve katedrale osvetljen smaragnim svetlom reflektora. Đavo se probudio, misao mu se ote i on gurnu mladića na klupu. Ovaj se skljoka do poda, a kapetanu Falange se učini da mu je kurac pun krvi kao da je uglavljen među krajnike kakve kurvetine.

„Zahvali se Đavolu, pokojnom generalisimusu Franku i Žoze Mari Bakeru što ćeš otići u običan pritvor, a ne pravo za Kastueru, klinac,“ zadihano je siktao u rascepljeno uvo pod kovrdžama.

„U stanici Admiral Karera ćemo da ispustimo ovo đubre, a onda vas dvojicu vodim na pivo.“

Omar uskliknu od zadovoljstva, Maso podiže palac uvis. Hektor je osećao da su srećni zbog toga što je završio sa klincem, a ne zbog briljantnih dva – nula. Nije ga bilo briga. Znao je on bolje od ove dvojice, jer bio je siguran da je mali đubre. Svi su oni ološ, čak i oni što se upravo raduju na stadionu. Danas crtaju petokrake i Če Gevaru, sutra će postavljati bombe i praviti busije Armadi.

Kombi se stuštio pored gradske bolnice, tražeći izlaz na Dijagonalu.

Muntanjes zavrišta: „Gospodine sudija?! Pa to je bila ruka, gospodine! Blomkvist ipak pokazuje ka centru. Dragi slušaoci, Koimbra je rukom smanjio na dva – jedan. Rukom!“

Drška pištolja pogodi mladićevo čelo. Maso poskoči sa sedišta.

Omar Munitis zavapi.

Gume zaškripaše.

Posle udara, zvuk sirene punio je Hektorove uši. Nije mogao da vidi rascopanu glavu falangiste Munitisa zalepljenu za sredinu volana. Nije video ni telo poručnika Masa jer je ono ležalo na krovu Ibice u koju su se zabili. Netremično je posmatrao kratko sečivo koje je Žordi Kabrera polako izvukao iz patike. I sa kojim mu se približio ravnodušan poput monaha. Dečak je spustio prst na kapetanove usne, a svojima mu pokazao da ćuti.