Zoran Stefanović

USKOM STAZOM KOJOM HODIŠ

(Napisano prema motivima scenarija kratkog igranog filma „Uske staze“, RTS/FDU, Beograd, 1995. Scenario Z. Stefanović. Režija Oleg Jeknić)

[1]

— Nisam ni ja glava bez okova.

— A u literaturi?

— Ima. Ali i to mačku o rep. Moni de Buli, nadrealista i komunac, jednom je zabeležio legendu iz familije Marka Ristića. Priča je vezana za mesto koje vas zanima.

— Ja sam mislio na ozbiljnu literaturu.

— Ne brzajte, Kosmos je uvek brži. Elem, priča kaže da se desio čudan incident 1867. kada su Turci predali ključeve knezu Mihailu, napuštajući Beograd. Nakon toga Srbi su našli dečkića na kalemegdanskoj tvrđavi. Plakao je, jer ga je otac ostavio i otišao u dženet. „Umro?“, pitaju ga. „Ne! Nije hteo peške, pa je ušao ovde, a ja okasnio.“ Dečko im je pokazao na neki zid ili drvo. Naravno, niko mu nije verovao. Dečko se zvao Selim. I dan-danas ovde ima Selimovića, navodnih potomaka.

Bogdan neprijatno zuri u Radula, do te mere da je starac upitao:

— Je li vama dobro?

Bogdan se priseti gde je. — Jeste. Zašto ne bi bilo?

Ustaje i rukuje se sa Radulom, pa bi napolje. Stari se već vraća svojim poslovima, ali se Bogdan na samim vratima ukopao. Zaustio bi nešto ili crkao.

— Molim vas, da li...

Ali na tren pred njim nije starac.

Dugokosi, obojeni mladić samo bljesne u zenici. I ništa.

Matori Radul ga treći put pita: — Da?

— Da li... Da li vi verujete u tu priču?

Radul je odmahnuo rukom: naravno da ne. Bogdan bez pozdrava odlazi, a starac još viče za njim:

— Dođite i tamo ponekad. Šahiramo svakog dana.

***

Bogdan sedi, uredno i ukusno obučen, zureći u sto osvetljen jakom stonom lampom. Svi planovi su u svojim fasciklama, poslagani pored Sanjine makete sela. Vinčanske figure su iza lampe, malo u senci, kao poredak male ljudetine.

Telefon zvoni, skiči, odzvanja. Muk, pa signal sekretarice.

Međutim Bogdan veze u sebi:

„Blatnjavih nogu i bolesne volje hodam tamo gde su tuđi pločnici. I šta sad?“

A onda ga preliva Darinkin glas:

— Darinka, Darinka... Ne moraš da pogađaš. Jesi li mi već satrulio? Je l' još tražiš pubertetske odgovore? Sedam godina gledam kako padaš u ludila; ovog puta se igraj Petra Pana bez mene.

A onda signal: kraj poruke. Bogdan ne deluje previše uzbuđeno. Naprotiv. Fiksira se sa vinčanskom figuricom preko puta.

***

Na Kalemegdanu drvo već treperi, otvara Prolaz. Glasovi i vetar se pojačavaju kroz beli šum.

Krošnje drveta posmatra kako sićušni Bogdan zakoračuje pred stablo. Vetar mu uskomešava kosu i mantil, naduvava njegovo morfičko polje.

Bogdan pažljivo posmatra Prolaz. Proučava treperenje.

Udahne. Zakorači u drvo.

Prolaz se zatvori, uz neprijatno dubok podmornički zvuk. I tako ostane.

***

Nad Beogradom kao da se spustila energetska kupola. Jedan od onih dana. Teško ga je objasniti.

Ruža i Desanka, dve izvanredne stare dame, opet poziraju ispisniku Radulu. Ali dame ne umeju da se nameste onako kako umetnik zahteva. Najednom, iz ničega i tik iza njih, izranja naš Bogdan. Deluje mračno, ali ne previše nenormalno.

Zuri u njih, a Ruža ga prva pozdravlja: — Dobar vama dan.

A ovaj zuri.

Desanka jedva hvata dah: — Auh, srce će me strefiti! Donosite li nam cigarete, mladi gospodine?

Ruža odmahuje glavom: — On bi hteo nešto da nam kaže, je l' da?

Bogdan klima napeto. Ali Desanka negoduje: — Bile bismo zadovoljne i sa cigaretom.

Bogdan još zuri u njih i kroz njih. Neprijatna pauza u socijalnim odnosima. A onda promuklo grune, sa penom na ustima: — Pronašao sam mesto! Neku vrstu prolaza... Mislim da je to vrlo važno.

Penzioneri ne razumeju, ali zato veverice počinju da se brzo okupljaju oko njih, stižući sa svih kutaka Kalemegdana. Bogdan to ne vidi ali se pita gde mu svest igra i da li bi trebalo da potraži stručnu pomoć, koja je mnogim vršnjacima vratila normalan život.

Bljesak. Na tren, Bogdanu svane da je pred njim troje mladih ljudi.

I ništa. Sve je opet normalno. Samo je Desanka namerno drska:

— Mi vas uopšte ne razumemo... Mladi gospodine.

Bogdan se razjari zbog njenog bezobrazluka, posegne da je zgrabi za grkljan. Dok mu je ruka još u pokretu, sve blinkuje oko njega. I vizija se naglo ukoči. A Bogdan ustukne.

Ruža i Desanka su sad dve tetovirane, polugole tinejdžerke u nekoj gustoj sobi.

Njegovoj sobi.

Pokreti i govor su nestvarno razvučeni. Usta su suva, a očne jabučice bi da se prošire. Bogdan se osvrće.

Obojeni mladi Radul se gipko uspravlja, viši nego normalan čovek. Podiže Bogdanovu vinčansku statuicu i zagledâ joj se u oči. A onda se ozbiljno upilji  u Bogdana. Ovaj sklanja pogled, mada ne zna zašto.

Bogdan pogledom obilazi prostoriju, prelazi preko ogledala: u njemu je dečkić iz drveta. Smeši mu se. Bogdan nastavlja hod pogleda i zaustavlja ga na Radulu koji je i na drugom mestu istovremeno — polugo čuči na Bogdanovom stolu, skoro tamo gde je statuica bila. Žvaće koricu tvrdog hleba.

I dalje nasmešen, zapita Bogdanovim glasom: — „Zašto me tražiš?“

Bogdan podiže ruku ka glavi, kao da ga teme boli —  pokret kao kroz davnu vodu. I podiže ruku ka glavi. I podiže ruku ka glavi.

Ali Ruža već viče: — Selime!

— O, Selime! — Radul mutno odjekuje, a kroz mrak im samo svetla u bojama povremeno zaparaju zenice. Ruža dosoljava: — Dobri čovječe!

No Bogdan vrišti dubokim i sporim glasom: — Zovem se Bogdan!

Svi mladi se zgledaju na reči, ali ne drže mnogo do toga. Počinju da se ritualno islikavaju. Radul mu ipak objasni:

— Ne zoveš se nikako, Selime, dok ti mi ne nadenemo ime.

A Ruža dodaje: — Pošto ti još ne umiješ sebe da nazoveš, moj Selime.

— Budaletino. — potvrđuje Radul.

No Ruža se ne da zbuniti: — Krenuo si da popločavaš grad kaljavijeh nogu...

— ...A čega si to bio gladan, Selime? Mi ti toga moremo dati. Samo kad bi ti smio da uzmeš. — Radul je nastavlja

Po sobi se naziru se i drugi ljudi, takorekuć, sve ljutije Verigaši. Jedna od njih nam je i Sanja, u buketu šarenih goluždravih drugarica. I ona široko nasmešena.

Kroz šumove probija obredna pesma brojnih glasova. Glinene ćase sa svetim žitom se lome o parket, masne boje se nanose na zategnutu kožu omladine.

A Ruža se ljupko okrenula oko sebe: — Zaigrajmo, rođače.

Radulu se taj ton ne sviđa: — Taj još nije naš rođak.

Ruža se samo ljupko zakikotala.

— Biće.

Radul se osvrne preko ramena. Klima glavom. Ozbiljno, odgovorno: — Biće, ako smije da zakorači.

Zatim je pružio ruku ka Bogdanu, sklopio mu oči. I rekao: — Volimo te.

I to je bilo sve. A onda je bila mrakuša. I pomrčina. I još duža tama. Pa tišina.

I tek su cvrkut ptice i šuštanje lista odmračili svet.

***

Nad Ušćem je bila kupola od neba. Jedno od onih zgodnih poslepodneva. Lako ga je razumeti.

Velika krošnja drveta pravi morfičko polje, minijaturnu kopiju neba iznad, štiteći dedu i unuka koji se tek bude. Lica su obojena, a odeća zemljoradnička, neolitska. Štene im se zavrzava oko nogu,  presrećno.

Dečak je rasvešćen, ali još zgranut.

— Мъ зрийев сехмен тъ м-дви! Мъ зрийев иднищо долки та вйеи, атсу![1]

Deda, pljunuti Bogdan se trunku umorno nasmešio.

— Та лареско?[2]

Dečak je samo slegnuo ramenima i nabrao veđe. Starac, trljajući oči, lagano se pridigao, viši od normalnog čoveka.

Njegov unuk ga je pridržao.

***

Mismos.

(1994. i 2006.)

---

[1]  „Video sam naše potomke! Video sam budućnost kroz tvoje oči, deda.“

[2]  „Svidelo li ti se?“

[1] [2]