Zoran Stefanović

USKOM STAZOM KOJOM HODIŠ

(Napisano prema motivima scenarija kratkog igranog filma „Uske staze“, RTS/FDU, Beograd, 1995. Scenario Z. Stefanović. Režija Oleg Jeknić)

[1] [2]

Neki kažu: progres postoji samo unazad. I da je šest milenijuma predugo vreme. I da poput insekata pod lažnim imenima strepimo od svemira. Ali nemoj im verovati. Zaista vam kažem: tek smo se zagrejali.

Možda se pitaš ko si ti. Pa ko si? Ko smo mi?

Kosmos. Štasmos. Gdesmos... Zaboravi sad. Na Balkanu to zavisi odakle gledaš.

Tosmos. Rođače.

***

Nad Ušćem je bila kupola od neba. Jedno od onih zgodnih poslepodneva. Lako ga je razumeti.

Ispod drveta što gleda sa brega na Ušće, sede dečak i starac na mekoj travi, sučeljeni, tek napojeni Vode Plemenite. Kora predačkog stabla iznad njih deluje kao beskrajni niz litica i kanjona. A vetar im povremeno donosi glasove što se pojačavaju, glasove prostora, boja i drevnih napeva.

Povremeno i retko, ali stravično brzo, bljesnu vizije.

***

Nad Beogradom kao da se spustila energetska kupola. Jedan od onih dana. Teško ga je objasniti.

U krugu dvojke, u Bogdanovom stanu, krevet je bio prazan, neprijatno tačno zategnut, kao beskrajni autoput. Na starom radnom stolu, telefonski set sa sekretaricom i telefaksom izgledao je kao punačko vozilo za drekavce. Po sobi su se nazirale figure i slike, beskrajni redovi nekorisnih knjiga.

A onda je telefon zaskičao. Pa tajac, pa zvučni signal. Iza njega glasić sočne studentkinje.

— Halo, profesore Selimoviću? Sanja ovde. Molim vas, tri nedelje! Znate li da nikad neću diplomirati? Da? Ne. Da? Vaistinu. Hvala. Pozdrav.

Na stolu se izležavao Sanjin diplomski rad, „Urbana jezgra vinčanske civilizacije“. Pored njega, mala plastelinska maketa vinčanskog naselja. Redovi za redovima šarenih kockica, domovâ dušâ. A u sred toga, umesto nekog većeg objekta, znak je pitanja. Ovoliki.

Opet skičanje, pa zvučni signal. Tajac. Sledeći glas je bio isto ženski. Dublji. Još sočniji.

— Još se nisi vratio? Ili nećeš da se javiš? Halo, Bogdane! Darinka ovde. Htela sam da se izvinim. Nisi morao onako.

Fotografija na stolu je otkrivala vlasnicu dubokog glasa: lepa žena, oko 40 godina, plave kose i odlučnog, tamnog pogleda. Zamalo pa Tanja Bošković.

— Rekla sam samo: to je normalno za tvoje godine

Sa druge strane stola sedeo je Bogdan i vrlo zainteresovano slušao poruku. Cedio je kafu držeći nešto u znojavoj ruci. I zurio u plastelinsku maketu.

— ...Mislim, navikli smo oboje na tvoje neuroze. Dođi, pa neću nikom reći koji si gad u stvari.

Lupanje vrata je došlo pre signala za kraj poruke. Onda tišina.

Promaja je šibala kroz napušten, ukusno namešten stan, pun knjiga i arhaičnih figura postavljenih u sve moguće uglove. Na stolu je ostala da samuje mala figurina od terakote, vinčanski period.

***

Na Kalemegdanu su Ruža i Desanka, dve izvanredne stare dame, negde između 77 i 107 godina, sedele na klupici. Rasprava je bila puna novosti, a Ruža je pouzdano svedočila.

— Uveravam te, mila, da su takvi postupci u mojoj familiji prosto nezamislivi.

— Ha! Pa, nismo svi isti, mila. Ta je još u trinaestoj skakala na muškinje, a kamoli danas...

— I ženskinje. Ali to se drugačije radi. Jutros je moj tajo došao kod mene i sestre i rekao: „Hvala Bogu, osamnaesta vam je i devetnaesta, slavićete novo leto 1934. kod Kralja u dvoru“. Vriskale smo od sreće. Znaš li ko će tamo biti?

— Hvala Bogu da znam! Blago vam obema. A šta ćeš nam, Ružo, obući?

Dame nisu sedele tu tek reda radi, već su pozirale svom ispisniku, matorom slikaru Radulu, za platno skoro namalano. Slika mu je bila veoma živopisna, jedino što je omašio rod, vrstu i žanr: na svojoj slici starac Radul od stotinu ljeta slikao je dve polugole, tetovirane ili ofarbane, tinejdžerke u nekoj gustoj sobi. Sočnije nego ona studentkinja.

Iza cele grupe na zidu je sedeo Bogdan u neadekvatnom mantilu, posmatrajući Ušće ispod tvrđave. Povremeno je bacao tenisku lopticu o tlo, pa je hvatao. A Ruža ga je posmatrala.

— Gospodine mladi, da li vas mogu zamoliti za jednu cigaretu?

— Kako da ne.

Ponudio je i Radula i Desanku, a ovi prihvatiše. Pripalio je Ruži cigaretu tek iz treće, jer je vetar bio malo divljačan. A onda mu je Ruža šapnula.

— Morala bih vas opomenuti: uskom stazom kojom hodite nećete daleko stići.

On se samo kiselo i blagonaklono nasmešio. Nastavio je niz stazu, zaboravljajući da upali cigarete i drugim dvoma. Nedamski i negospodski, Radul i Desanka pripaljuju na Ružinu.

Klimaju glavama u brizi.

No, Bogdan se šeta niz stazu, tupka lopticu o tlo. Po glavi mu se vrte reči:

„Kad robovi očiste zemlju od korenja, put dobro utabati batovima, prekriti makadamom i staviti ploče od apulijskog mermera. Mesečno čistiti pločnik od trave i kažnjavati oštećenja.“

Blagog pojma nije imao odakle mu to. Ali šiba dalje.

Prolazi pored gegavog šteneta koje se uz moćno drvo igra. Zastane, pokušava da ga namami i uhvati, međutim, štene ne ferma živu silu. Bogdan sleže ramenima i nastavlja, ali već je kraj staze, a njemu se više ne zuri u provaliju svemira na Ušću. Okreće se i lagano vraća, opet je kraj drveta sa štenetom. Mami ga, međutim, životinjica se ne da zavesti za Goleš-planinu, te Bogdan korakne prema njoj. Nežno kotrljne tenisku lopticu ka živuljci, ne bi li je zainteresovao.

A strahotna krošnja šušti.

Bogdan zastaje u pokretu: podiže glavu da bi osmotrio visoko, prelepo stablo i mračnjikavu kupolu krošnje. Zatim pogleda gde je štene i zastane. Sledi se.

Deo stabla, nešto niže od visine čoveka, treperi otvarajući se, uz daleke glasove. Lopta lenjo ulazi u stablo, a šteneta već nema. Bogdan se uspravlja, uznemiren i zainteresovan.

— Kuc?

Od šteneta ni abera, a čvrsta struktura debla se već uspostavila. Bogdan za tren sklapa oči, sklanja kosu sa lica.

— Budala.

Međutim, efekat Prolaza se u brzom trenu vraća, a našem Bogdanu osmeh nestaje.

U samom Prolazu naslućuje vitku malu figuru.

Dečaka.

Dečko je sve jasniji -- krupnook i kao malo tužan. Laganim gestom mahne mangupski, kao da će da baci Bogdanu loptu. Bogdan još časak stoji i bulji, nervozno se smešeći, a onda brzim okretom, usiljeno laganim hodom odlazi sa nezgodnog lica mesta.

Drvo ga posmatra kako tabanâ niz stazu.

***

Kraj klupe gde nam Ruža i Desanka poziraju proleće Bogdan. Pogled mu se zakači za Ružin, i tren se usporava, dok ga stara dama blagonaklono i znatiželjno posmatra.

Klima mu glavom.

***

Bogdan kao severac ulazi u Knez-Mihailovu, žustro, namračeno, a prolaznici se nagonski uklanjaju. No, iz bašte „Grčke kraljice“ podiže se naša Sanja, sočna u svoje 23 godine, ona što bi da diplomira. Namontirana po trendu, raspoložena kao bonbon.

— Profesore Selimoviću! Profesore! Stanite!

Toplom šapicom hvata ga za ruku i ukopava ga nasred ulice. Bogdan nam je zbunjen i znojavog dlana.

— Zdravo, Sanja.

— Moraćete da proslavite.

— Šta to?

— Pa jedna naša uze diplomu.

Naglašava zadnju reč kao diiiploumuuu, sprdajući se. Značajno ga pogleda, tek da se znaju šta misle, pa ga uvodi među društvo ispred restorana.

— A gde vam je vaša čuvena lopta?

Ali Bogdan je ne čuje. Seda među devojački buket, vaistinu ribice. Svakoj bi mogao ćaća da bude u nekoj drugoj profesiji.

Drugarica-barbika draži Sanju, a dekolte joj kipi od smeha:

—  A ti se, sestro, od diplome da oprostiš, jer se glupostima baviš. Profesora svoga pitaj.

— Ti šećeru, sikter. Bockaš ovde sitno štiklicama gde je i pre šest milenijuma bilo civilizacije. Gradovi! Sveta geometrija, metalurgija, melioracija! I fonetska azbuka, ćurko analfabetska, te li ćurko.

Plavuša se smejulji na svoj detinjasti slatki način. Ali se Sanja napalila, baš se napalila: — Ko je bila ta ekipa? Šta smo mi njima?

— A ovaj ti ne dâ da diplomiraš? — barbika potpiruje.

— Ma ono, kao, usporava me. Ali mu zato više neću davati, a mili?

Sanja mazi Bogdana po prosedeloj kosi, a devojke se pokidaše od kikota. Međutim, on ustaklio pogledom, ne čuje ih. No ih dobro vidi.

***

Uveče je Bogdan u svome stanu sedeo na parketu, a na krilu držao drvenu ploču. Na njoj je Sanjina maketa: plastelinsko sveto naselje. Na stolu, preko puta, jedna vinčanska figurica fiksira domaćina golog do pojasa. Tu je i neotvorena flaša Stoličnaje sa čašom pored, uredno postavljenom na salvetu i okrenutom naopačke.

Oznojeni Bogdan mrmlja sebi jedino što mu pada na pamet, neku indijansku priču:

„Sedeo jednom neki mladić na visoravni i posmatrao groblje.

Pitao se da li oni koji umiru nastavljaju negde da žive.

Uze kukuruzno brašno, rasu ga po visoravni i zamoli Boga Sunca...“

Jebeni telefon opet skiči, propušta Darinkin mazni glas.

— Ovde jedna raspuštenica, da prostiš. Viđen si u Beogradu. Juriš demone-graditelje? Ili možda one kurve, studentkinje? Imam punu, neotvorenu flašu Stoličnaje.

A Bogdan vergla po svome:

„Reci mi, molim te, da li si igde video mrtve?“

Telefonska sekretarica to nije znala da kaže, ali je otpištala signal za kraj poruke.

No Bogdan je znao. Mrmlja.

— „Pošto je neprestano molio, ubrzo primeti da se nešto slično čoveku penje ka njemu. Došavši blizu njega To ga upita...“

Tajac.

Bogdan žmirka na zeleno svetlo koje mu grad šalje.

— „Zašto me tražiš?“

***

Bogdan je danas utrapao u zgradu Akademije.

Tumarao je hodnicima i zastao pred jednim vratima. Kucnuo bi, ali je neodlučan. Ulazi u bezljudnu prostoriju neke bibliotečice. Iza jednog od stolova je čičica kome viri samo teme.

— Dobar vam dan. Vas je poslao Slavenko?

— Da. Hteo bih da proverim nešto od istorije Beograda. Za svih dvanaest vekova...

Nije završio, ali čiča već urla ispod stola:  — Mačku ja vama o rep tih dvanaest vekova!

A onda se starina, onako bradata i sa dioptrijom, uspravlja sa gomilom nečeg prašnjavog: ni papir ni knjiga, ni tkanina. Bogdan se smeši: prepoznaje našeg Radula, slikara sa Kalemegdana.

A Radul se ponosno zagleda u svoj teret, hteo bi da pokaže Bogdanu, ali se predomisli. Priđe otvorenom prozoru i sve baca.

Rukuje se, ali se u lice ne ljube, već ga starac po ramenu tupka. Kao da prenosi prašinu.

— Dobro nam došli. I ne zamerite — samo siroviji ozbiljno shvataju tih navodnih "dvanaest vekova" otkako je grad pomenut u papskom spisu. A ovde je bilo i grada i ljudi, za poslednjih šest milenijuma.

Bogdan je mrzovoljan: — Da, ali nešto mi svežije treba.

— A znate li šta?

Bogdan ga s dvoumljenjem pogleda.

***

Kasnije. Radul kao bajagi proučava stare karte i gravure Beograda na latentno plesnivom zidu. Onde se okrene i ćoravo zagleda u Bogdana.

— Koliko ja znam, ništa te vrste nije zabeleženo.

[1] [2]