Goran Skrobonja

SVETI RAT

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

onako i onoliko ljubila, zjape prestravljeno i nemoćno. Ridam kao dete i stojim nekoliko trenutaka tako, držeći je za ruku, pognute glave. Znam šta moram da učinim. Znam šta ona želi da učinim.

Rudolfsplac je pust. Kiša i vetar šibaju me dok iznosim Sofijino telo iz kapele. Spuštam je nežno na prag i vraćam se po njenog oca. Kada ponovo izlazim vidim da više nisam sâm.

Stoje nepomično u mraku, crne siluete u kaputima i kabanicama, lica zaklonjenih, pokrivenih šeširima i kapuljačama, tako da samo crvena žeravica očiju gori iz tame. Pokušavam da ih izbrojim, ali ne uspevam. Ali, pretpostavljam da su svi tu. Da je sada tu čitava Porodica.

Nemo i efikasno, uzimaju tela i stavljaju ih u jednopreg koji je avetno iskrsnuo iz zavese kiše. Dok mi se na licu suze mešaju sa kišnim kapima, nečija ruka kratko i saosećajno steže mi mišicu. Možda je to Matoš, možda i ne. U groznici koju osećam, to je sasvimn nevažno. Kočija stoji još nekoliko minuta, dok se oni koji to žele ne pozabave telom policajca koji je obilazio kvart, a onda mi tamna figura pokretom pokazuje da se popnem. Dok polako krećemo, bes oluje jenjava.

Na obali Dunava, pri prvoj svetlosti osvita, vidim dva bogato ukrašena, satenom obložena sanduka od slavonskog hrasta, sa zlatnim ručkama za nošenje i masivnim aplikacijama koje prikazuju motive sa porodičnog grba Cepeša. Pripadnici Porodice smeštaju unutra dva izobličena tela, kratko se zadržavaju kraj njih u poslednjem pozdravu, a onda me puštaju da se oprostim od Sofije nasamo. Milujem joj nežno lobanju i smežuranu ušnu školjku, pokušavam da se ne obazirem na drhtaje koji je prožimaju kao odgovori na moje dodire, a onda me neko odvodi u stranu. Čujem kratke, odsečne udarce i zvuk nečeg metalnog što lomi kost, pokušavam da se otmem i vratim tamo, ali ruke me drže previše čvrsto, sprečavaju me da vidim. Najzad, posle čitave večnosti, dopuštaju mi da ponovo stanem pred kovčege koji su sada zatvoreni. Dok se zlatna sunčeva svetlost prosipa čistim nebom po kojem beže i poslednji ostaci olujnih oblaka, grupica cigana bez reči uzima kovčege i ukrcava ih na malu barku. Oni uvlače dasku koja im je služila kao most između peščane obale i palube i barka nemo klizi u izmaglicu koja isparava sa reke, kreće nizvodno, noseći moju ljubav kući, na konačni počinak.

Dugo pošto je barka nestala, kao prikaza, podižem glavu i obazirem se. Stojim sâm na obali, primoran da se suočim sa prvim danom ostatka života, ostatka života koji moram da provedem bez svoje strigoi princeze.

Odnekud iz trske, čuju se prve rečne ptice.

Dok sam preskakao beživotno telo Dejvida Krenšoa i izlazio iz demoliranog oficirskog kluba u Skajroku, mogao sam da čujem huk vetra. Imao sam najmanje sedam rana od metaka u sebi, od vatre stražara koji su dojurili sa svojih mesta kada je pokolj počeo i svojim uspaničenim rafalima naneli više štete zvanicama i inventaru nego moje kandže i očnjaci. Osećao sam poznate, neprijatne žmarce i svrab dok je tkivo istiskivalo komadiće olova i zatvaralo se, još dok sam trčao prema velikom belom hangaru na koji me je Geleri uputio posle pretnje koju nije znao da ne mogu da ispunim.

Osvrnuo sam se načas, gotovo očekujući da ugledam zanjihana svetla helikoptera na nebu, kako se približavaju sa jugozapada. Ali, niko nije dolazio u Skajrok. Ne još.

Hranjenje mi je oduzelo dragoceno vreme, ali poriv je bio jači od mene. U mahnitim trenucima ubijanja u klubu, ljudi i žene su bili samo pulsirajuća, mutna crvena obličja za moje oči poluslepe od prepuštenosti isntinktu i mojoj noćnoj prirodi. Sada su mi se čula smirivala, ali vreme kao da je teklo ubrzano, prateći neki pogrešno podešen sat, primičući munjevito onaj trenutak na koji me je upozoravalo loše predosećanje.

Stigao sam do vrata hangara i ukucao šifru koju mi je Geleri saopštio. Ubacio sam njegovu pristupnu karticu u prorez i glomazna vrata kliznuše na šinama u stranu. Nisam se zadržavao da palim reflektore: video sam obrise predmeta u bledozelenim nijansama. Sledeći uputstva pukovnika ucenjenog na samrti, pronašao sam lift koji je vodio u podzemlje. Pozvao sam ga i sačekao. Vrata se konačno otvoriše i zasu me belo, sterilno svetlo. Pritisnuh taster za nivo 'Q' i kompjuter lifta zatraži karticu i šifru. Ispunih smesta i taj zahtev i vrata se poslušno zatvoriše za mnom. Kabina potonu u dubinu.

Dok sam trčao hodnikom koji se prostirao preda mnom i vijugao kao trbuh neke čudnovate metalne zmije, crna slutnja narastala je i ispunjavala me. Jedna vrata od blindiranog pleksiglasa... druga... konačno, treća -- i ja stadoh, zadihan, na ulazu u ovalnu dvoranu. Na ulazu u mesto gde je rođen Projekt Feniks. Onda kročih unutra.

Svetla u dvorani počeše da se pale jedno za drugim. Osmotrio sam zidove i plafon koji se uzdizao u kupolu: prostorija je imala oblik polulopte i duž ovala zidova pružala se uska galerija sa ogradom. Velike ploče počeše bešumno da se dižu, otkrivajući udubljenja u zidu; u svakoj niši nalazila se neka vrsta postolja sa velikom staklenom posudom iz koje su kablovi vodili do računara ugrađenog u zid. Na malim monitorima ređali su se nizovi besmislenih svetlucavih brojeva, dok su posude sijale sopstvenim unutrašnjim svetlom. Nisam želeo da vidim šta se u njima nalazi, ali nisam mogao da odvratim pogled.

Mogli su da ih ubiju; uz dovoljno oružja i ljudi i to je bilo izvodljivo. Ali, ovo... ovo su mogli samo uz pomoć nekoga iznutra.  

Američki ogranak Porodice bio je smešten u tim nišama, u komadima. Prepoznao sam glavu Ralfa Fornija, starešine koga su svi zvali prisnije g. Beli; pomerala se slabašno u bistrom fluidu u staklenoj posudi, sa delom kičmenog stuba koji se iz nje spuštao i uvijao poput izbeljene, nazubljene sablje. Ali ono što je bilo mnogo gore od samog tog prizora, bila je činjenica da su oči te glave bile širom otvorene... i da sam u njima video iskru prepoznavanja. Sreo sam g. Belog samo jednom, krajem šezdesetih, na kongresu Porodice u Koloradu, ali i to je bilo dovoljno. Usne su mu se nemo pomerale, pokušavajući da obrazuju reči. Suzbijajući  užas u sebi, prišao sam staklenoj posudi, spustio dlanove na njenu hladnu površinu i zapiljio se u to lice. Pokušao sam da razaberem šta to ima da mi poruči i trenutak kasnije shvatio da se te usne trude da uobliče dve reči, iznova i iznova: "Ubij... nas..."

Odstupio sam od Fornija i okrenuo se ostalim posudama. Groteskni ostaci nekada zdravih, gipkih, moćnih tela: u potpunosti očuvana ruka sa polovinom rascepljenog grudnog koša, ruka čiji se prsti grče i opružaju, hipnotički me pozivaju bliže; torzo bez udova, rasporen tako da mu koža i mišići ostanu rašireni pomoću blistavih pribadača, uz pulsirajuće srce i creva koja se blago nadimaju i splašnjavaju sa svakim otkucajem u fiziološkom rastvoru; ženska karlica sa nogama odsečenim iznad kolena, opsceno razjapljenim tako da cevi i sonde imaju nesmetani pristup do izloženih otvora... nakazna izložba uništenih anatomija koje i dalje delimično funkcionišu, i dalje žive. Prineo sam drhtavu šaku čelu, protrljao očne jabučice i obrisao znoj sa lica, pokušao da razmislim.

Odbili su da sarađuju. Mislili su da su nedodirljivi, zahvaljujući oholosti koju rađaju vekovi superiornosti. Mislili su da su nevidljivi... ali agencije su znale za njih; proučavale su ih izdaleka, istraživale ponašanje, Kodeks, način širenja i obnavljanja Porodice, i čekale pogodan trenutak da bi im prišle. Mogao sam da zamislim odgovor g. Belog, tog arogantnog i šarmantnog dugokosog gorostasa suočenog sa nekim bezličnim izaslanikom administracije u sivom odelu. Isprva, možda poricanje, pozivanje na status bogatog industrijalca koji mu je služio kao maska, a zatim, kada ga je agent upoznao sa dokazima, smeh i drsko izbacivanje iz zimske vile negde u Montani, ili iz kondoa u Majamiju... Mogao sam da zamislim njegove reči: Mi smo pripadnici drevne rase, ponosite rase, i ne pada nam na pamet da učestvujemo u vašim eksperimentima. A možda i odgovor agenta: Ne zaboravite da smo umeli da se postaramo i za druge drevne... ponosite rase na ovom tlu.

Želeli su da znaju kako nastaje vampir, odakle crpi svoje fantastične, nadljudske moći i energiju, gde mu je mesto na evolutivnoj lestvici... ali ne iz puke želje za znanjem. Želeli su da u sopstvenim rukama poseduju mogućnost bezbednog stvaranja bića sa takvim sposobnostima, koja bi mogli da kontrolišu i koriste u situacijama gde klasična vojna rešenja ne pomažu. Kao u tom nepodnošljivo dugom i frustrirajućem ratu na Balkanu! Kada mi je Geleri ispričao sve to, kockice su se složile. Bilo mi je konačno jasno zbog čega me je Miki poslao ovamo.

Okružio sam pogledom po prostoriji. Bedni ostaci nekada najmoćnijih, najglamuroznijih ljudi u Sjedinjenim Državama uzbuđeno su se koprcali u svojim staklenim ćelijama. U samom središtu bio je kompjuter veličine ormara, sa trakama koje su se bešumno okretale i prenosile podatke procesoru, koji je vršio beskonačne analize ne bi li dokazao ono što su naučnici iz specijalnog tima u bazi već ustanovili: da vampiri svoje osobine duguju retkom virusu koji se prenosi preko krvi, obično ujedom, i da taj virus, čiji je DNA lanac sada otkriven, bez obzira na sposobnost brzog mutiranja i prilagođavanja, vrlo lako može biti sintetizovan u laboratoriji i ubrizgan odabranim mladićima i devojkama posebno odgajanim i obučavanim od najranijeg uzrasta za trenutak kada će doživeti tu... sterilnu inicijaciju i početi da služe administraciji koja ih je stvorila.

Porodica je imala striktna pravila protiv nekontrolisanog širenja: svaki novi inicijant morao je biti zbog nečega izuzetan i to pravilo jedino nije važilo za direktne krvne potomke pripadnika Porodice koji su, ponekad, rađani sa virusom, ali mnogo češće ne. Nekontrolisano širenje vampirizma moglo je da izazove epidemiju koja bi se vrlo brzo pretvorila u haos i iz korena izmenila lice sveta koji smo poznavali, u kom smo bili udobno smešteni i kamuflirani. Odgovor g. Belog morao je biti jedini logičan, a oni su to morali da znaju. Dakle, to je mogao da učini samo neko iznutra, što je za sve unutar Porodice bilo nezamislivo.

Izuzev jednog njenog člana.

Okrenuh se na zvuk koji je naglo odjeknuo iza mojih leđa: deo ovalnog zida poče da klizi polako naviše, otkrivajući najpre dve motociklističke čizme, zatim snažne butine u kožnim pantalonama i stisnute pesnice sa rukavicama bez prstiju načičkanim šiljcima, a onda konačno i masivni torzo u majici tesno pripijenoj za nabrekle mišiće, bikovski vrat i do nulerice ošišanu lobanju.

"Ćao, Sredoje", rekoh kada je zamro i poslednji odjek pokretanja vrata.

Sredoje Stajić stupi unutra. Oči su mu bile skupljene i sitne, brada isturena, glava pognuta ka meni. Smeškao se, kao da se zabavlja.

"Lepo sam im rekao", progovori on. "Budale, nisu mi poverovale. Mislili su da si atentator. Zato su ti prikačili nekog od svojih ubica, ali ja sam znao da to nije dovoljno da bi tebe zaustavilo, Lazare. I znao sam zbog čega zapravo dolaziš. Pa sam ih pustio. I sačekao."

"Sredoje", rekoh ja gotovo šapatom. "Šta si to učinio! Kodeks..."

On pljunu na pod. "Jeb'o te i Kodeks, i onaj ko ga izmisli! Vreme Porodice je prošlo! Pogledaj samo: kada su me ovi iz Agencije zavrbovali i doveli me ovamo, javio sam se Forniju sa nekom blesavom pričom da mi je muka od situacije kod kuće i da bi' želeo da se smestim ovde, u slavnoj Zemlji Mogućnosti, da se sredim malo, utopim u okolinu..." Nasmejao se podrugljivo. "I znaš šta? Poverovao mi je. I ne samo on, već i cela ta gomila blaziranih tipova i riba u smokinzima, večernjim haljinama bez leđa, limuzinama i jahtama."

"Sredoje... pogledaj ih! Kako si mogao da dozvoliš..."

"Zašto ne? Šta je Porodica ikada učinila za mene? Uostalom, šta je ikada učinila za tebe? Pogledaj se samo: običan sluga, koji služi dva gospodara --'Porodicu' i onog tamo, kod kuće. A kad sam već kod Mikija, 'oćeš da ti kažem šta su uradili njegovi? Došli su kod keve, u'vatili je brzaka, ubrizgali joj neko sranje da bi saznali gde sam! Ostala je ukočena, Lazare, balsamovana! Posle prevelike doze seruma istine, odneli su je k'o džak đubreta u neku rupčagu i zapalili je... sve zbog tvog posranog gazde! Mislio sam prvo da mu glavu otkinem tamo, na onom jebenom Dedinju, ali Ameri su me našli pre toga i ubedili me da počnem da radim za njih. Obećali su mi da ću dobiti svoju šansu... ali tek pošto sprečim ovaj tvoj glupi poduhvat."

Sredoje kroči bliže, raširi ruke i isceri se.

"I evo nas, sad smo tu, Lazo, samo ti i ja. Da vidimo ko će se izvući iz ovog sranja."

"Budalo", promrmljah ja. "Iz ovog sranja neće se izvući niko."

On skoči.

Pokušah da ga izbegnem, ali bezuspešno: bio je brži i snažniji. Njegove ruke ščepaše mi grlo i ja se sruših pod teretom njegovih sto dvadeset kilograma. Osetih jarki, prodorni bol u leđima, tamo gde mi se rub postolja na kome je stajalo ono što je ostalo od Fornija zabio u kičmu.

Rubom svesti registrovao sam da se staklena posuda divlje klati i da kablovi i vodovi pucaju uz varničenje i kidaju se iz mernih instrumenata. Zaškrgutao sam zubima, skupio kolena i odbacio Sredoja svom snagom. On polete prema niši s druge strane, tresnu o postolje i posuda se sruči preko njega, uz lomljavu stakla i razlivanje rastvora. Sadržina posude, klupko creva i unutrašnjih organa nekog zlosrećnog pripadnika Porodice, prosu se po podu, presijavajući se na oštrom neonskom svetlu.

On se pridiže, uz ludački kikot, spusti pogled na rasutu utrobu i šutnu je zadovoljno u stranu. Ugledavši moj šokirani pogled, on se isceri.

"Šta je bilo? Nemaš stomak za ovo? Zar ti?" Munjevito, on poče redom da obara posude sa postolja, gazeći po srči i organima koji su se uvijali na podu.

"Misliš da me je briga za Amere i za njihovu 'Feniks' formulu? Tako su nazvali genetski kod virusa koji su otkrili zahvaljujući ovim bednicima, znaš? Varaš se, Lazare. Boli me uvo šta će učiniti s njim. Ono što me interesuje jeste Miki... i ti!"

Pokušavao sam panično da smislim kako da se izvučem odatle, ali već sledećeg trena, Sredoje se ponovo nalazio na meni. Obe šake bile su mu stegnute oko mog vrata, palčevima mi je stiskao grkljan i pokušavao da mi prekine dovod kiseonika u pluća, kako bi stekao sekund ili dva vremena u kojima bi se moj organizam usredsredio na prilagođavanje nedostatku vazduha u krvi. I zaista, u jednom trenu osetih vrtoglavicu tipičnu za takve procese i pokušah da se suprotstavim voljom nečemu što je moje telo činilo zahvaljujući sopstvenom odbrambenom mehanizmu. Znao sam da je Sredoju dovoljan taj trenutak, ili dva, da strese sa svojih ručnih zglobova moje najednom opuštene prste i da mi razdere vrat, otkine mi glavu sa ramena. Stisnuo sam očne kapke i osetio kako mi žile iskaču na slepoočnicama i čelu od napora, ali vrtoglavica nije nestajala. A onda, najednom, pritisak na mom grlu popusti i ja začuh začetak dubokog krkljanja, kao valjanje nekog biološkog zemljotresa unutra, u Sredojevoj utrobi. Zbunjeno otvorih oči i videh njegovo lice na tridesetak santimetara od moga, u kontra-svetlu. Šake svijene u kandže lebdele su iznad moje brade dok je čučao pognut na meni, glave malo nakrivljene, kao da osluškuje i sam sa čuđenjem taj zvuk koji se sve jasnije čuo iz njega.

Svetlaci mi nestaše pred očima. Nagonski, bez razmišljanja, iskoristih priliku dok me njegovo teško, snažno telo nije više pritiskalo, i odbauljah poleđuške, odupirući se laktovima i petama, unazad, dalje od njega.

Porodica je ponovo bila na okupu, a središte njene pažnje bio je Sredoje: raskomadani organi privukli su mu se dok je bio zaokupiran pokušajem da me zadavi i bacili se na njega, grčevito i drhtavo, u želji za osvetom. Iskolačio je oči, zapanjen, dok su mu nečija creva neumoljivo stezala grkljan; šaka bez ruke uzgmizala mu je uz leđa i potiljak, da bi mu zarila bolno prste u oči, i Sredoje skoči na noge, pokušavajući mahnito da se oslobodi iznenadne napasti. Ali, tu su već bile nečije noge da ga sapletu, zubi da ga ugrizu, kosti da ga probodu, i Sredoje se ponovo nađe na podu, otimajući se i koprcajući u gomili staklenih krhotina. Usred te bezumne aktivnosti, ugledah glavu g. Belog, koja se lagano okrenu na svom groznom stubu sačinjenom od sivkastobelih pršljenova. Sada sam mogao da čujem njegov glas, zarđalu škripu iz suvih ustiju i presahlog grla: "Ubij... nas... Ubij... nas..."

Nisam znao koliko će dugo moći da drže Sredoja, koji je sada vrištao i otimao se, dok su ga rastrzali ti bedni ostaci američkog ogranka Porodice. Jurnuo sam iz prostorije, natrag u lift, pa gore, izvan hangara. Bilo mi je potrebno desetak sekundi da provalim u pomoćnu zgradicu nedaleko od vojničkog kluba, na čijim je vratima stajao znak za zabranu pušenja i opasnost od požara. Unutra sam dograbio dve kante benzina i vratio se trkom dole, da bih stao kao ukopan na ulazu u ovalnu prostoriju i ispustio kanistere.

Sredoje je još pokazivao želju za borbom, ali sve slabije i malaksalije. I nešto se čudno dešavalo sa njim.

Zaslepljujuća bela svetlost lagano mu se širila sredinom grudi, niz nabrekle stomačne mišiće. Telo mu se rastvaralo, razlagalo u blesku i ognju, rastrzano na sve strane. Miris koji me je zapahnuo podsetio me je načas na davne dane kada sam kao dečak okretao ražanj sa odranim bravom pod kojim je cvrčala vatra zasićena sokom mesa i mašću. Sredoje izvi leđa i raširi ruke uz ponovni vrisak i ja ugledah kosti ispod istopljenog i spaljenog mesa, duge, blistave, bele, prekrivene žućkastim tetivama. Ostao je tako još trenutak, a onda nagli prasak preseče Sredojev krik; kosti i parčići tkiva razleteše mu se na sve strane kao sitni šrapneli, noseći sa sobom udove i organe neupokojene sabraće, zabadajući se u zid iza mene i u podignutu podlakticu kojom sam refleksno zaštitio lice.

Ostao sam tako, pokrivenih očiju, ne znam koliko. Prvi put sam video uništenje jednoga od nas koje je izazvala sama Porodica; bio sam paralisan strahom i nesposobnošću da pojmim ono čemu sam upravo prisustvovao. Osluškivao sam napregnuto, pokušavajući da povratim dah. Ali ne... ono što je usledilo posle beskrajnog Sredojevog urlika agonije nije bio zaglušujući muk koji sam očekivao, već tužno stenjanje koje je u horu odjekivalo prostorijom. I još jednom:

"Ubij... nas..."

Udahnuo sam duboko i uzeo prvu kantu sa mesta gde sam je ispustio kada sam upao natrag u prostoriju; onda sam krenuo da zalivam gorivom bezoblične mase raskomadanih organa koje su se pomerale po podu i mučno presijavale, oblivene Sredojevom krvlju. Pokušavao sam da ne slušam zvuke zapomaganja iz glava koje su još posedovale glasne žice i kada sam sve dobro natopio bezninom, najpre iz jedne, zatim iz druge kante, prišao sam centralnom računaru, strgnuo trake sa podacima s njega i zavitlao ih među Sredojeve ostatke. Počupao sam sve kablove kojima sam mogao da priđem i ostavio ih da vise, a onda poslednji put okružio pogledom po prostoriji. Zagledan u oči g. Belog, obasjane unutrašnjim plamenom gvozdene volje koju ni takav usud nije mogao da uguši, zastao sam na vratima, izvukao upaljač iz džepa i kresnuo ga. Uz nemo zbogom, okrenuo sam leđa plamenu i pošao odatle.

Posmatram devojčicu kroz prozor restorana na postaji za kamiondžije. Sedi strpljivo na klupi, tamo gde ju je majka ostavila pre nekoliko minuta i odvezla se dalje svojim porodičnim automobilom. Devojčica ima nekih trinaest ili četrnaest godina. Pošto drži školske knjige u krilu, pretpostavljam da čeka autobus koji će je odvesti do grada. Kosa joj je plava, nešto svetlija nego što je bila kosa otresite žene koja me je povezla kamionom nedaleko od mesta gde sam ostavio džip iz baze. Ta žena sada spava u kabini, sa dva mala uboda na vratu i neumoljivim virusom u krvi. Kada se probudi, biće gladna.

Ustajem, plaćam za kafu i komad pite od jabuka koji sam pojeo, pa izlazim uz letimični pogled u ogledalo: odeća koju sam skinuo u bazi sa jednog od naučnika, civila, pristaje mi dovoljno dobro da ne privlači poglede podozrenja. Izgledam pomalo umorno, ali sve u svemu, o-kej. Poslovni čovek sa pokvarenim automobilom, trgovački putnik sa malom tašnom za uzorke, običan tip koji mora da stigne na sastanak. Makar autobusom.

Dok prilazim klupici i sedam kraj devojčice, u misli mi dolaze reči pripisane Vladu Cepešu od strane znatnog broja njegovih biografa, reči, navodno, izgovorene kada je ostavio neprepoznatljiv leš sluge koji je na njega najviše ličio stasom, odeven u plemićku odoru i sa prstenom Reda Zmaja, u močvari, pred najezdom sultanove i bratovljeve vojske. Vlad je tada, u prisustvu nekoliko vernih strigoi pratilaca, navodno rekao: "Možda ću živeti večno." Suzbijam nervozan kikot u sebi. Sofijin predak oduvek je bio ambiciozan. Miki, sa svojim Svetim Ratom, takođe. Obojica su bili daleko ambiciozniji od mene.

"Zdravo", obraćam se devojčici. Ona okreće glavu i odmerava me sumnjičavo. Zna vrlo dobro da ne treba da razgovara sa strancima i vidim da skuplja usne za drski odgovor. Gledam je u oči, dovoljno dugo da joj usne nesigurno zadrhte i sa oklevanjem izgovore: "Zdravo?" umesto psovke i uvrede koju je imala na umu.

"Čekaš autobus?"

Klima glavom. "Jah... Znate, škola."

"Hoće li uskoro?"

Pogledava na sat. "O... za koji minut. I vi ćete do grada?"

Osmehujem se ljubazno. "Da."

Dok ćutimo, razmišljam. Koliko god bio lud, Sredoje je u jednome imao pravo: Porodici su odbrojani dani. U svetu u kom postojimo, svaka vrsta Kodeksa prevaziđena je i deplasirana, a onima koji se takvih pravila pridržavaju mesto je uz dinosauruse.

Dižem pogled prema širokom nebom iznad Oregona i za tren zamišljam lanac događaja koji će, za samo nekoliko sedmica, od izolovanih incidenata stvoriti epidemiju, od epidemije haos, od haosa uništenje sveta kakav poznajemo. Zar to mora biti toliko loše?

Devojčica me gleda ljubopitljivo, sa školskim knjigama u krilu. Okreće glavu i govori: "Eno, dolazi."

Stavljam šaku iznad očiju kako bih bolje video. Iz udaljenog oblaka prašine izranja srebrnasto lice autobusa. A kraj devojčice vidim Sofiju, moju strigoi princezu koja mi se osmehuje i klima glavom, sa odobravanjem.

"Tako je, dolazi, mila", govorim devojčici, ispunjen mirom kakav nisam poznavao ni u onim davnim danima dok sam jurio štapom kokoške po stričevom dvorištu i molio Gaju da mi priča o vampirima i drugim nekrstima. "Ti i ja... polazimo na put. Na put koji će se pamtiti."

Moja strigoi princeza nemo klima glavom, uzima devojčicu za ruku i tako dočekujemo zahuktali blistavi autobus pod nepreglednim nebom koje nas odozgo posmatra kao ravnodušno, slepo oko.

(1995)

[1] [2] [3] [4] [5] [6]