Goran Skrobonja: SVETI RAT

onog unezvereno-izgubljenog izraza tako karakterističnog za Njujorčane. Ne, stanovnici Filadelfije izgledali su užurbano i zaposleno, ali zračili su nekom unutrašnjom smirenošću koja je nedostajala žiteljima ostalih velikih gradova Amerike. Ili mi se to, onako dokonom, samo učinilo dok sam ljubopitljivo osmatrao lica na raskrcnicama, čekajući da se promeni svetlo semafora. Konačno, opazio sam mali hotel u blizini 'Hed Haus' Skvera i skrenuo sa ulice pred ulaz. Ljubazni službenik u hotelskoj uniformi uzeo je od mene ključeve automobila i odvezao ga u podzemnu garažu, a ja sam ušao kroz rotirajuća vrata i prijavio se na recepciji. Lokacija hotela bila je izvrsna, zbog blizine Kula 'Sosajeti Hil.' U jednoj od njih, na sedmom spratu, nalazio se stan sa brojem 321 C... stan u kojem je živeo Dejvid Krenšo.

Nešto kasnije, ponovo sam ga pozvao telefonom, sa centralne železničke stanice Pen. Prekinuo sam vezu čim je podigao slušalicu i javio se. Potom sam se odvezao natrag do hotela, ostavio kola i odšetao do trga. Pronašao sam mali mlečni restoran sa velikim prozorima i smestio se u separe odakle sam imao direktan pogled na ulaz u Krenšoovu zgradu. Konobarica je primila moju porudžbinu, a ja sam se pripremio za dugo čekanje.

Tog februara dobijam od Vuka pismo, na nemačkom, prilično zlurado. Piše mi o Sofiji. Čitam ga prvi put, iznenađen, zatim ponovo, s nevericom, odbijajući da prihvatim ono što tamo stoji.

"I tako, dragi moj Lazare", besedi Vuk, očigledno zadovoljan što ima čemu da me pouči,"tvoja lepa transilvanijska plemkinja uhvaćena je pod neobičnim okolnostima, kad je htela da umakne u Rumuniju. Sudiše joj tajno, pre četrnaest dana, a presuda je objavljena juče, u svim bečkim novinama: ona i njen otac ima da se, zbog poslova protiv monarhije i države, javno spale na Balhaus placu, kod Hofburga, devetog ovog meseca. Podrobnije ti ne umem javiti šta je u pitanju, ali ja sam ti rekao lepo: kloni se Cepeša. Sreća da i tebe nisu upleli u svoje mračne rabote."

Gužvam pismo, ispravljam ga ponovo, čitam, pa ostavljam sve poslove koje imam u Srbiji -- kako one za Miloša, oko iseljenja Turaka preostalih u Srbiji u skladu sa odredbama Hatišerifa od '33, tako i one za Porodicu, oko dizanja i gušenja Miletine bune -- i polazim kočijom za Mađarsku, a odatle vozom za Beč.

Ugledao sam Krenšoa na vratima zgrade otprilike četrdeset pet minuta pošto sam se smestio u separe. Zastao je na pločniku, pogledao okolo i krenuo prema trgu. Ustao sam, ostavio zgužvanu novčanicu na stolu i izašao napolje. Krenuo sam lagano, prateći ritam njegovog hoda: čovek je hodao sa rukama duboko nabijenim u džepove, glave pognute između podignutog okovratnika vatiranog mantila. Dekorativne ulične svetiljke počele su da se pale na trgu jedna za drugom. Krenšo je zastao ispred trafike, kupio neku čokoladicu, strpao je u usta, a papirni omot zgužvao i bacio u kantu, kao prava slika uzornog građanina. A onda je ušao u crkvu.

Sačekao sam nekoliko minuta i ušao za njim. Seo sam u duboku senku zadnjeg reda klupa i video Krenšoa kako sedi nekoliko redova napred i zuri pred sebe. Unutra je bilo samo nekoliko vernika udubljenih u sopstvenu večernju molitvu, zagledanih u figuru Hrista u prirodnoj veličini koja je širila ruke i posmatrala ih sa svog mesta ispod visokog vitraža. Desetak minuta kasnije, Krenšo poče da se vrpolji, osvrće i gleda na sat. I tada, kao na dati signal, unutra uđe još neko.

Muškarac i žena srednjih godina zastali su na početku prolaza, a onda ugledali Krenšoa. Muškarac krenu napred i kliznu između klupa kako bi seo kraj njega. Žena se povuče u senku sa druge strane prolaza, preko puta mene. Video sam je kako prinosi ustima neki mali predmet u mraku i izgovara nekoliko reči. To je bilo dovoljno.

Ustao sam tiho i prevalio udaljenost između nas za nekoliko sekundi. Osetila je moje prisustvo tek kada sam se našao sasvim kraj nje i reagovala onako kako su je uvežbali -- bez razmišljanja, smesta... ali ne i dovoljno brzo.

Levom rukom sam joj zgrabio šaku kojom je istrgla revolver iz futrole skrivene pod mantilom, a desnom grkljan. Video sam joj beonjače dok se nemo otimala u mraku, pokušavajući da mi se izmigolji iz zahvata. Smrskao sam joj kosti šake sa revolverom pre nego što je stigla da zavuče kažiprst kraj oroza i opali, ali iz njenog grla nije doprlo ništa osim prigušenog krkljanja. Dok sam joj stezao vrat, spuštao sam je lagano, gotovo nežno, na pod. Ubrzo zahuktalo strujanje krvi u njenim žilama uspori pod mojim prstima, da bi konačno i sasvim prestalo. Ostavih je da leži u mraku i obratih ponovo pažnju na Krenšoa i drugog muškarca.

Agent mu je nešto tiho objašnjavao, dok je Krenšo tupo klimao glavom. Pružio mu je nešto umotano u plastični omot -- verovatno mikrofon za praćenje razgovora ili neku sličnu spravicu -- a onda ustao i zaputio se prolazom prema izlazu. Zastao je u mraku na kraju prolaza, obazrevši se, u potrazi za koleginicom. Zgrabih ga s leđa za glavu i snažno mu je okrenuh u stranu. Vrat mu puče uz muklo krckanje koje je u mojim ušima odjeknulo kao pucanj, ali niko drugi u crkvi nije ni podigao pogled. Odvukoh leš pod klupe i uspravih se. Sada je sve zavisilo od Krenšoa: morao bi da pođe iz crkve pre nego što se u centrali službe ne zapitaju zbog čega se agenti određeni za kontakt sa njim ne javljaju.

Sekunde su se vukle u minute dok sam strpljivo čekao da pođe. Najzad, on podiže pogled ka Hristu, prekrsti se kratko i ustade. Sačekao sam da kroči u narteks pre nego što sam mu prišao iz tame.

Zastao je iznenađeno i pogledao me. Mogao sam da pretpostavim kako mu izgledam: masivno crno obličje sa očima koje crveno blistaju u mraku poput vučjih. Ruka mu mahinalno krenu ka ustima.

On spusti ruku u džep u koji je odložio paketić dobijen od agenta i ja zarežah. "Ni ne pomišljaj na to."

On udahnu duboko i nasloni se leđima na zid narteksa. "Bože", ponovi. "Šta sad?"

"Nemamo mnogo vremena." Glas mi je prešao u meko, tiho, zavodljivo predenje. "Gledaj me u oči. Ne skreći pogled ako želiš da doživiš sledeći minut."

Svetlost ulične lampe padala je kroz odškrinuta vrata crkve i osvetljavala mu deo lica.

Zaćutao sam, razmislivši načas o tom podatku. Krenšo je sedeo za volanom mog iznajmljenog automobila, parkiranog u mraku, kraj reke, i zurio pravo ispred sebe, u sitna svetla dalekih oblakodera razmazana na vlažnom vetrobranu. Bio je u stanju duboke hipnoze i govorio mi je ono što je zaista znao; naravno, prethodno sam još jednom proverio da li je čist što se tiče prisluškivanja. Ako su mu agenti rekli istinu, moj posao biće mnogo lakši nego što sam mislio. Ta pomisao bila je primamljiva: sasvim je ličilo na Amerikance da budu opsednuti zaverama protiv vrhovne izvršne vlasti, pogotovo posle nedavnog atentata na Predsednika kojem je Miki, iz milošte, tepao 'Bob.' Ali, još nisam smeo da se oslonim na to.

"U redu. Slušaj me sada dobro: reći ću dve reči -- samo dve reči -- a ti ćeš mi ispričati sve što o tome znaš. Kada se budeš probudio zaboravićeš da sam te to ikada pitao." Zaćutah na sekund. "Projekt Feniks."

Posle nove, nešto duže pauze, Krenšo nastavi da priča istim, ravnim, monotonim glasom:

"Počelo je u martu osamdesete. Bio je to jedan od onih tajnih projekata u koje odu grdno vreme i grdan novac, ali očekivani rezultat izostane. Ekipa naučnika dobila je fondove i sve ostale potrebne resurse kako bi otkrila neku novu vrtsu virusa... nešto što bi moglo da se sintetizuje i koristi u vojne svrhe. Ne znam detalje, na ovo malo podataka naišao sam sasvim slučajno, kada sam prekopavao stare dosjee u bazama podatakla Agencije. Učinilo mi se zanimljivim. Ali, ubrzo sam imao preče stvari nad glavom i sasvim bih zaboravio na taj projekt, da nedavno nisam sreo jednog starog poznanika, sasvim slučajno, kada je došao u Filadelfiju na nekakav kongres vojnih funkcionera. U dosjeu sam otkrio da je on, kao vojni funkcioner, bio dodeljen Projektu Feniks još u vreme samog početka."

"Ništa posebno... svratili smo na pivo i popričali o danima kada su Agencija i Pentagon tesno sarađivali... sećam se samo da je pomenuo kako je konačno priveo kraju dugi stari posao. Ali, u tom trenutku meni ta njegova opaska nije značila ništa."

"Imaš li kod sebe sva uobičajena dokumenta? Vozačku dozvolu, karticu socijalnog i ostalo?"

Udahnuo sam duboko i pogledao na sat. Prošlo je manje od četrdeset minuta od našeg izlaska iz crkve. Krenšo me je sačekao na trgu dok sam ja uzimao vozilo iz hotelske garaže, a onda smo se dovezli ovamo. Tela su do sada najverovatnije otkrivena, i lokalna policija je svakako angažovana u traganju za mojim nevoljnim saradnikom, ali uz malo sreće uspećemo da se izvučemo iz grada pre nego što blokiraju sve izlaze na Međudržavni.

"Vozi. Vozi na jug. U Vašington." Ako su hteli komandosa koji sprema atentat na Predsednika SAD, nameravao sam da im pomognem da ga dobiju.

Motor 'Tojote' poslušno zabruja i automobil kliznu ka prilazu za most Bendžamina Frenklina. Kiša zadobova još jače i tiha ritmička škripa brisača po staklu pridruži se njenom uspavljujujućem zvuku. Prepustio sam Krenšou izbor najbolje saobraćajnice i utonuo u mračno razmišljanje.

Ono malo preostalih logičnih poteza nizalo se filmskom brzinom. U Vašington smo stigli negde pred jutro; pronašao sam hotel u blizini Kapitol Hila, prijavio se, otišao u poslovnicu iste one firme za iznajmljivanje automobila, otvorenu preko cele noći i vratio 'Tojotu.' Posle ubistva agenata i Krenšoovog nestanka, svi hoteli u Filadelfiji sigurno su morali da daju istražnim organima podatke o gostima koji su se prijavili u poslednjih 24 ili 48 sati. Ime Migela Anhela Gvereire moralo je pre ili kasnije da se nađe na toj listi. Ako budu dovoljno efikasni, moj novi vašingtonski hotel obavestiće ih vrlo brzo da sam tu. Osim što ću se -- dok se službenici Agencije pojave -- nalaziti na putu ka Zapadnoj obali.

I dalje pod hipnozom, Krenšo me je čekao u obližnjem restoranu. Odvezli smo se taksijem do glavne železničke stanice i kupili Amtrekove karte za prvi polazak ka Ohaju. Krenšo mi je rekao da u Springfildu postoji mali aerodrom za privatne avio-kompanije. Tamo je poznavao izvesnog Kola Starka, koji je posedovao lir-džet i prevozio one sa dovoljno dubokim džepom za njegove usluge. Svežanj novčanica od po sto dolara koji sam dobio od Filomene Vjegaš nije bio ozbiljno okrnjen, tako da novac još nije predstavljao problem.

Krenšo je bio iscrpljen. Znao sam da stanje produžene hipnoze može da izazove trajne psihičke poremećaje, ali nisam imao izbora. Vožnja do Vašingtona bila je prilično složen zadatak i Krenšo je imao crne kolutove oko očiju koje su delovale omamljeno, prevučene skramom. Kada smo se smestili u kupe, zatražio sam da mi ispriča sve pojedinosti o Geleriju, a onda ga poslao u duboki san. Rekao mi je dovoljno: Geleri je imao četrdeset sedam godina, bio je razveden i imao je dvoje dece -- sina i kćerku -- koji su još živeli sa majkom, u Sakramentu. Upamtio sam tu činjenicu, spustio zastore na prozoru našeg kupea prve klase i usnuo i sâm, dok je voz munjevito šibao ka Hagerstaunu, Klarksburgu, Indijanapolisu i, konačno, Springfildu.

U sumrak smo se iskrcali na odredištu. Krenšo je delovao nešto svežije, ali je poprimio nervozni tik kod levog oka. Stark je izgledao zadovoljavajuće srdačan što ga vidi i podjednako zadovoljavajuće nezainteresovan za razlog našeg hitnog putovanja u Oregon. Nije imao ništa protiv da nas prebaci do malog aerodroma u Bejkeru, koji je -- po Krenšoovim rečima – bio samo petnaestak milja daleko od Skajroka. Krenuli smo odmah posle dogovora o ceni i za vreme leta pustio sam Krenšoa da ćaska sa svojim poznanikom pilotom, kao da je sve sasvim u redu, baš onako kako sam mu naložio. Sletali smo dvaput da dotankujemo gorivo -- prvi put u Rapid Sitiju, drugi put u mestu po imenu Helena. U Bejkeru sam izbrojao Starku dogovorene dve i po hiljade i kratko mu se zahvalio za prijatno i brzo putovanje. Klimnuo je glavom, pogledao Krenšoa ispod oka, verovatno zbog njegovog pomalo odsutnog izgleda, a onda nas bez reči napustio i uzleteo natrag ka istoku.

Krenšo je bio na izmaku snaga, ali njegove usluge ubrzo će postati izlišne. Ponovo sam ga uspavao u sobi malog motela kraj druma i pustio ga da se malo oporavi. Ako budem imao sreće, Geleri će sutradan biti u Skajroku i neće imati ništa protiv da se vidi sa starim drugarom, koji se ponovo aktivirao i kojeg je -- slučajno -- posao naneo baš u Oregon. U svakom slučaju, sutra nas je čekao odlučujući dan, tako da sam dopustio i sebi malo odmora.

Ali, dok sam munjevito tonuo u san, ono loše predosećanje bilo je jače nego ikada.

U lokalnoj pošti pronašli smo broj centrale baze u Skajroku i Krenšo je pozvao i potražio pukovnika Gelerija. Ljubazna sekretarica prebacila mu je vezu i Krenšoov usrdan pokušaj da zvuči veselo i bezbrižno bio je krajnje patetičan -- bar meni, koji sam znao zbog čega mu je lice tako upalo, pokreti usporeni, a oči zakrvavljene.

Začudo, Geleriju je zaista bilo drago što mu se Krenšo javio. Bio je pomalo začuđen, ali po tonu glasa koji sam čuo iz slušalice koju mi je moj nevoljni pomagač dodao, činilo se da je oficir iskreno obradovan. Krenšo mu je saopštio da je ovde sa kolegom koji je zadužen za isti posao i da večeras ne znaju kako da ubiju malo slobodnog vremena pre transfera natrag, na Istočnu obalu.

Nikakav problem, rekao je Geleri. Slučajno se te večeri u oficirskom klubu baze održavala zabava povodom završetka dugogodišnjeg projekta o kojem su on i Krenšo razgovarali nedavno, kada su se videli. Da li bi Krenšo imao nešto protiv da po njega i kolegu dođe vozilo iz baze i odveze ih pravo na zabavu?

Posmatrao sam kako svetla baze postaju sve krupnija, u mračnoj kolevci između planina, dok je razgovorljivi vozač u uniformi narednika brbljao o tome kako je dosadno živeti u ovakvoj zabiti i kako jedva čeka premeštaj negde u Kaliforniju -- blizu plaža, serfanja i melodija Bič Bojsa na radiju.

"Specijalni pukovnikovi gosti", rekao je stražaru na ulazu i ovaj je klimnuo glavom, a onda aktivirao uklanjanje neprobojne betonske rampe. Parkirao je džip ispred niske, dugačke zgrade oficirskog kluba ukrašene jarkim raznobojnim lampionima i ljubazno nas poveo ka vratima iza kojih se čula zaglušujuća muzika. Zastali smo na ulazu u prostoriju sa stolovima punim bogatog posluženja, posuda za punč i punih čaša, i osmotrili gužvu. Visoki, prosedi oficir u kaki uniformi ugledao nas je i progurao se između zvanica ka nama, osmehujući se.

Pukovnik pogleda u mene. "Vi ste Dejvidov kolega? Samo napred, uđite, zabava je odavno počela."

Herr Matoš, jedan od pripadnika Porodice sa kojima me je Sofija upoznala posle inicijacije, prima me u svojoj kući na Valfišgase, u Beču, i suvo mi saopštava da sam zakasnio, da je kazna nad Cepešima izvršena dva dana ranije, a da su ostaci preneti u kapelu na Rudolfsplacu. Izgleda da je Sofija, za vreme mog odsustva, preterala u svojoj omiljenoj zabavi i da su Meternihovi ljudi pronašli u njenoj vili ostatke mlade kćeri jedne poznate dvorske dame, deteta koje je nestalo nekoliko meseci ranije bez traga i glasa. Cepeši su napravili pravi mali pokolj i na brzinu pokušali da umaknu, poštujući pravilo Kodeksa da ne ugrožavaju ostale iz Porodice time što bi im se obratili za pomoć i tako ih umešali u skandal. U poteru za njima dala se elitna jedinica carske vojske i negde blizu mađarsko-rumunske granice, kočija im je sletela u jarak. I opet bi verovatno uspeli da pobegnu, da Sofijinom ocu kolski točak nije zgnječio stomak i noge i prikovao ga za zemlju. Informacije do kojih je Porodica mogla da dođe od doušnika sa dvora govorile su da je tom prilikom poginulo sedamnaest husara i da je moja draga jedva savladana tako što je na nju nabačena gotovo neraskidiva mreža ojačana tegovima. Na moje pitanje kako su oficiri jedinice koja je gonila Cepeše znali da im takva mreža može zatrebati, Matoš samo sleže ramenima i kaže da Austrougarska ume da pravi neprilike Porodici još od vremena zlosrećne Eržebet Batori; opis pokolja u vili u Gadenu verovatno je bio dovoljan da se odgovorni zapovednici obezbede za svaku eventualiju. U svakom slučaju, na oboje su nabačene neprozirne platnene vreće, noge su im svezane lancima, strpani su u kola i tako vraćeni u Beč, gde im je suđeno tajno i veoma brzo. Srećna okolnost, kaže, jeste to da nije impliciran niko drugi iz Porodice. Čak ni ja.

Omamljen tim vestima, odlazim na Rudolfsplac. Ponoć je prošla, nad Bečom besni oluja koju kao da je prizvao moj očaj i izbezumljenost. Provaljujem u kapelu i pronalazim dva grubo izdeljana drvena sanduka bez ikakvih oznaka. Uz sevanje munja kroz visoke prozore i duboku grmljavinu koja kao da dopire iz utrobe zemlje, a ne sa nebesa, otkidam poklopac prvog i pronalazim ugljenisano telo skeleta skupljenog u boksersku pozu, kao kod svih žrtava spaljivanja. Ali, ono što me zaprepašćuje jesu ostaci tkiva na udovima koji na moje oči pulsiraju, pretapaju se i lepe za hrapavo drvo, u potrazi za nečim organskim sa čime bi stupili u privremenu simbiozu; onda otpadaju, ne pronašavši ono što im treba, pa ponovo započinju spori, uzaludni, patetični pokušaj regeneracije. Telo pripada Sofijinom ocu.

Otvaram i drugi sanduk: moja draga leži na boku, iskežene lobanje i plamenom očišćenih duplji zagledanih u čamovinu. Od kose joj nije ostalo gotovo ništa, na licu joj je spržena koža zategnuta kao crni veo, stroboskopska svetlost oluje obasjava joj izdužene, nestvarno tanke, groteskne udove. Užasnut posmatram kako joj se prsti trzaju, a spaljeno tkivo mreška i nabire u potrazi za načinom da se obnovi.

"Wer ist? Was machst du?" čujem iza sebe odsečan povik. Okrećem se munjevito, vidim muškarca u mokroj policijskoj kabanici i skačem s urlikom. Gotovo mu otkidam glavu sa ramena udarcem u koji se slio sav očaj, bol i gnev. A onda, grabim njegov leš pre nego što stigne da se sruši i u ludoj nadi nosim ga do kovčega. Okrećem truplo tako da iz raskidanih arterija i vena krv brizga po mojoj ljubavi, crna pod plesom munja. Mreškanje njenog tela pojačava se, vrela krv se puši u dodiru sa sprženim tkivom i ja gledam, iskolačenih očiju, kako se Sofija bori protiv nesavladivog, kako joj se udovi i telo izobličuju u pokušaju da se prilagode novoukazanoj šansi i obnove dovoljno svojih ćelija da dalji proces regeneracije krene normalno i brzo.

Ali, posle titanske borbe, grčenja i bacakanja po sanduku, ostaci Sofijinog tela odustaju, sručivši se u crnu hrpu mesa, kostiju i žitke, delimično prerađene krvi. Ispuštam krik koji se ne čuje od praska groma i klizim bespomoćno, leđima oslonjen o pijedestal na kojem sanduk leži, lica zarivenog u šake.

A onda, osećam laki dodir na ramenu i lagano okrećem glavu: Sofijina ruka grebucka po suknu mog kaputa i ja ponovo ustajem na nesigurne noge. Vidim da je uspela da se okrene na ono što joj je ostalo od trbuha i da prebaci ruku preko ruba kovčega. Uzimam njenu šaku među svoje, pažljivo, da mi se ti krhki prsti ne raspadnu u dlanovima. Ona pokušava da okrene glavu i da me pogleda bez očiju, a usta puna crnih zuba, ista ona usta koja su me