Goran Skrobonja

SVETI RAT

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

Dečak ne može biti stariji od deseogodišnjaka.

Sofija ga je uvela u spavaću sobu. Držala ga je za ruku, a on je hodao za njom kao da je potpuno nesvestan činjenice da je sasvim nag, prekriven samo kapljicama vode koje se još nisu osušile posle kupanja. Pridižem se na laktove da ga bolje osmotrim.

To je neko ciganče: koža mu je tamna, glatka, oči pomalo mutne. Pomišljam da mu se obratim na ciganskom -- znam nekoliko reči -- ali u opijumskoj magli koja mi se kovitla glavom, čini mi se to kao preveliki napor. Zadovoljavam se time da ostanem tako, oslonjen o meke jastuke sa svilenim presvlakama, pod bogatim Sofijinim baldahinom, i da posmatram.

Sofija je u čednoj beloj spavaćici privezanoj uzicom oko grla, sa lepršavom čipkastom kragnom i porubom ispod kojeg njena majušna bela stopala klize po tepihu. Dovodi dečaka do ivice kreveta i smešta ga u stilsku stolicu koja tamo stoji, blizu otmenog belog lavora u kojem ona pere međunožje natopljeno znojem, sokom i mojim semenom posle naših krevetskih okršaja. Lavor je sada suv i čist, i blista na tananom zraku sunca na zalasku koji se koso probija između navučenih teških zavesa. Dečak seda na stolicu, blago raširenih nogu, a Sofija se spušta i kleči kraj njega, polazi mu lagano dugim, senzitivnim prstima desne ruke uz unutrašnju stranu butine. On drhti, i mali, neobrezani penis klonuo na testise blago mu se uspravlja.

Osećam da su mi se usta osušila od iščekivanja i izdižem se još malo uz uzglavlje, kako bih bolje mogao da vidim. Sofija se pravi da me ne primećuje.

Gleda u dečakovo lice odozdo, sa blagim osmehom, glave lako prislonjene uz njegovu nogu. Ciganče sklapa oči i nozdrve mu se malo šire. Čini mi se da zbog opijuma mogu da zapazim svaki, i najmanji detalj. Neko nepoznato uzbuđenje polako mi raste u donjem stomaku dok se Sofijini prsti približavaju dečakovom udu.

Ona mu obuhvata mali penis šakom i počinje nežno da ga mazi. Dečak malo zabacuje glavu i ja mu vidim beonjače između uzdrhtalih kapaka. Sofija ga je prethodno verovatno dobro nahranila, izribala u kadi i pripremila hipnozom za ovu malu predstavu.

Njeni pokreti postaju užurbaniji, snažniji. Pogled na ud cigančeta koji se u njenoj šaci kruti izaziva mi lenjo meškoljenje među nogama, i ja spuštam ruku na sopstvenu poluerekciju, ne skidajući oči sa onoga što je Sofija činila.

U jednom trenutku, ne prestajući da masturbira dečaka, ona okreće lice prema meni i osmehuje se punim, strasnim usnama, a onda primiče glavu cigančetovim preponama. Za trenutak vidim ružičasti glavić ogoljen ispod povučene kožice, koji odmah zatim nestaje u Sofijinim ustima.

Dete sada drhti čitavim telom -- noge su mu raširene tako da može preponama da se odbacuje sa stolice prema vlažnom i vrelom otvoru gde ga čeka njen palacavi jezik, dok mu šake čvrsto stiskaju tapacirane rukonaslone. Glava mu je sada zabačena sasvim pozadi i duga, vlažna kosa pada mu niz naslon. Iz grla mu se čuje muklo ječanje.

Očito je da ga još samo trenuci dele od vrhunca. Vrelo strujanje uzbuđenja kulja mi iz penisa, odrvenelog i gotovo bolnog pod ritmičkim cimanjem moje šake, razliva mi se telom, ustostručeno drogom. Upijam očima svaki detalj -- pomeranje Sofijine vilice i usana dok sisa, blago njihanje njene oble zadnjice jasno ocrtane pod zategnutom spavaćicom, crvenkaste pruge na tamnoj koži cigančeta tamo gde su maločas bili Sofijini dugi nokti.

Ciganče se najednom propinje, počinje da se trese i ječi u orgazmu. Ne skidajući pogled sa njih, dišem sve pliće. Sofija se ponovo okreće da me pogleda, sa istim onim osmehom, dok gladno guta semenu tečnost cigančeta... a onda namiguje i -- bez ikakvog upozorenja -- grize.

Za trenutak, sve se koči, zamrzava u bizarni budoarski tablo. Zbog nečega, nisam iznenađen. Vidim otvorene oči deteta, u šoku bola, osećam vrelinu sopstvene sperme koja mi zapljuskuje šake, stomak i svilene prekrivače. U samom tom trenutku, krvi još nema -- vidim samo bledi trag nekoliko santimetara ispod Sofijinih usana koje su načas prestale da se pomeraju. A onda dete vrišti i vreme nastavlja da teče.

Pokreti Sofijinih ruku munjeviti su: šakom grabi dečakove mošnice i već sledećeg trena tamo zjapi ružna rupa iz koje šiklja grimizni mlaz. Moja ljubavnica okreće glavu u stranu i pljuje smežurano parče mesa još prekriveno beličastim kapima, pušta da joj tamne mošnice ispadnu iz ruke na pod, a onda skuplja prste i zamahuje šakom kao sečivom, tako da noktima detetu prereže grlo. Vrisak cigančeta pretvara se u duboko grgotanje i ja zapažam da mu se telo ponovo trese, kao da onaj orgazam od maločas i dalje traje.

"Hodi!" reži moja ljubavnica na mene i to me prene iz ukočenosti. Klizim sa kreveta i prilazim tako, na dlanovima i kolenima, telu koje se trza na stolici. Blistavi, beli lavor isprskan je crvenim mlazevima i Sofija ga postavlja ispod dečakovih prepona. Onda mu miluje drhtavu butinu noktima koji izgledaju neprirodno dugi, poput kandži, pronalazi tamo arteriju i preseca je. Svetli mlaz šiklja i ona prekriva ranu ustima, gutajući. Rukom mi pokazuje nestrpljivo ka preklanom dečakovom vratu i ja se poslušno uspravljam na nesigurne noge i počinjem i sam da pijem.

To je moja prva Pričest... čin mog prijema u Porodicu.

Ne znam da li bi se sve tako odigralo, da li bih na sve tako pristao, da nije bilo opijuma i Sofijinih čini... Ali pretpostavljam da ne bi bilo mnogo razlike. Bilo je to čudno, divlje vreme, bez ovako debele glazure civilizovanosti -- a ja sam, tokom bitaka protiv Turaka, prisustvovao stvarima prema kojima je ovaj mali ritual izgledao nevino, bezazleno, kao dečja igra. Znam samo da sam želeo da ostanem sa Sofijom dok traje svet, da budem kraj nje i u njoj večno, i ako je ovo bio način da se to ostvari... onda do đavola sa svim obzirima! A Sofija je dobro znala šta osećam.

Gostimo se, najpre dečakovom krvlju, zatim i mesom, ljubimo se sa njegovim ostacima na jezicima, sodomizujemo jedno drugo, kao i još topao leš cigančeta, i smejemo se bezumno u tihoj izolaciji Sofijinog letnjikovca. U mojim žilama struje neki novi fluidi, nešto se u mojoj utrobi, u korenu mog bića neopozivo kida i cepa, ustupa mesto nečemu novom, mračnom, zastrašujućem i istvoremeno zamamnom i dragocenom. Znam da nikada više neću biti isti.

Znam da će mi sudbina od tog trenutka neraskidivo biti vezana za Sofiju... i za Porodicu.

One noći u Beogradu, Miki želi da zna zbog čega sam i dalje ono što jesam. "Sada postoje nove tehnike", kaže. "Medicina pravi čuda... genetski inženjering, mutiranje virusa i tako to... Zašto se ne podvrgneš nekakvom tretmanu, oslobodiš se te svoje bolesti?"

"Slušaj", odgovaram mu posle nekoliko trenutaka, "zamisli da si jedan od onih jebenih astronauta što su šetali po Mesecu... zamisli da si, posle čitavog života provedenog pod Zemljinom gravitacijom, hodao lak kao pero, oslobođen tog džinovskog tereta koji ti je preteći visio nad glavom... i sve to samo da bi se vratio natrag, dole, da bi ti se čitava planeta ponovo navalila na pleća. U stvari, ne moraš da se zamlaćuješ time. Pomisli samo na to postoji li ijedan razlog da se dobrovoljno odrekneš vlasti -- apsolutne vlasti -- koju si stekao i koju sada imaš."

Usta mu se razvlače u osmeh.

"Eto, vidiš. Svaki je čovek Ikar. Kad jednom nauči da leti, na tle može da ga pošalje samo sila daleko moćnija od njegove volje."

Klima glavom. Shvatio je.

I zaista, posle rituala Prelaska, činilo mi se da mogu da letim. Osećao sam kako mi se organizam menja, prilagođava novoj gladi koju je probudila krv Sofijine žrtve i njena sopstvena, krv koju sam sisao iz vene koju je noktom presekla na podlaktici. Čula su mi saletala nova opažanja. Zvuci su bili dublji, jasniji, opisivali su i otkrivali svaki detalj svog izvora i prostora oko njega, a boje... o, moj Bože, boje! Činilo mi se da sam pre toga bio slep, danisam video ni delić stvarnog sveta u kojem sam se nalazio, i taj kvantni skok percepcije opio je moje biće do delirijuma.

U godinama koje slede, pomno pratim i istražujem predanja i folklor, sve ono od čega je sačinjena tanana pređa mita o vampirima, i -- uprkos činjenici da osećam krajnje gnušanje prema načinu na koji su Sjedinjene Države iskorenile sopstvenu, koliko god oskudnu, duhovnost -- čini mi se da je prirodu bića kakvo sam postao posle inicijacije u Sofijinoj vili, najbolje opisao upravo jedan Amerikanac, pisac popularne proze, po imenu Den Simons. Prava je šteta (ili, možda, sreća?) što njegov roman Deca noći posle, otprilike, polovine, postaje jevtino avanturističko štivo; ali ono što je Simons ustvrdio -- suprotstavivši se svesno čitavoj glomaznoj legendi sazdanoj na Stokerovoj romantičnoj fantaziji -- i što je iskazalo samu suštinu stvari, odgovara istini: ono što ostali, 'normalni' ljudi nazivaju vampirima, takođe su samo ljudi, nimalo čudniji ili fantastičniji od telepata, vidovnjaka ili telekinetičara. Ono u čemu je Simons pogrešio jeste činjenica da vampirizam nije genetske prirode -- jer, da je tako, ja nikada ne bih uspeo da postanem ono što jesam. Ne, vampirizam izaziva virus koji se prenosi preko krvi -- preko razmene životnih fluida u činu onoga što Porodica zove Pričest. Baš kao i zloglasni HIV, virus vampirizma nepovratno menja organizam primaoca, a zaslugu za to što ga moderna medicina (ako se ne računaju istraživači koji i sami pripadaju Porodici) još nije izolovala ima njegova sposobnost da neprekidno mutira i 'maskira' se kao neki mnogo benigniji virus; osim toga, članovi Porodice ne jurcaju okolo i prave nove vampire kad god to požele. Potencijalni inicijanti biraju se vrlo pažljivo, dok ostale žrtve jednostavno ostaju bez krvi -- i života. Da nije tako, danas bi čitav svet sačinjavali vampiri, baš kao u onoj luckastoj knjizi jednog drugog Amerikanca po imenu Metison.

Neke predstave o nama svojevremeno su me prilično zabavljale i iskreno sam žalio što uvek vidim sopstveni odraz u ogledalu, što ne osećam nikakvu odbojnost prema crkvi ili krstu, što ne mogu da se pretvaram u vuka ili slepog miša. Doduše, postoji jedna stvar koju gotovo niko nikada nije pomenuo, ni u prozi, ni na filmu: nekakva instinktivna, gotovo životinjska privlačnost za žene -- bez obzira na pol samog člana Porodice. Obične, 'normalne' žene, uvek su u stanju da osete vampira u blizini, ali njihova reakcija je bez izuzetka jednaka: počnu da se ponašaju kao uspaljene kuje, i to obično rezultira kratkim, brutalnim seksom u nekom ćumezu... i dugom, obilnom gozbom. Lizetin mnogostruki orgazam u mom apartmanu na Duhu mora bio je sasvim autentičan.

Da li smo besmrtni? Ne znam. Ne verujem. Ali, dugovečni svakako jesmo. Virus nam omogućuje da zadržimo izgled i zdravstveno stanje organizma kao u vreme inicijacije, uz izvesna poboljšanja: izmenu metabolizma i izuzetnu moć regeneracije.

U tim prvim danima, uz Sofiju, učim kako da prihvatim svoje novo, izmenjeno telo -- i kako da ga koristim. Takođe, polako upoznajem pripadnike Porodice u Austrougarskoj, i prisustvujem njihovim tromesečnim okupljanjima, svaki put na drugom mestu. To su prilično neformalni skupovi, na kojima se mnogo ne drži do hijerarhije. Međutim, to su i prilike za upoznavanje novih članova i građenje mreža uticaja i zakulisnog upravljanja monarhijom. Stari pripadnici Porodice pozdravljaju moje pristupanje i ubrzo, posle skupa održanog u Aradu, 1834, šalju me natrag u Srbiju, sa specifičnim zadacima. Odlazim, ali tek pošto sam proveo čitavu sedmicu u krevetu sa Sofijom. Dok točkovi voza za Peštu lagano počinju da se okreću, proturam glavu kroz prozor kupea: vidim je kako stoji na peronu, ruku sklopljenih na tkanini široke suknje, lica bledog pod širokim damskim šeširom sa vrpcom ispod brade. Ispraća me osmehom koji nikada neću zaboraviti.

Prvi put sam stupio na američko tle sredinom šezdesetih -- i smesta shvatio da za tu zemlju nikada neću moći da osećam ništa osim najdubljeg prezira.

Bio je to period koji sam proveo u nekoj vrsti prisilne penzije. Porodica je insistirala da se klonim Broza i njegove kamarile, iako me je takav centar moći privlačio kao fenjer moljca. Na skupu održanom krajem pedesetih, u Pragu, dobio sam uputstva da napustim zemlju i da putujem malo, upoznajem ostatak sveta. Jedan od razloga koji su mi bili navedeni nejasno je implicirao moguće opasnosti po Porodicu ukoliko jugoslovenski monarh sazna za njeno postojanje i organizaciju, zbog Brozove opsednutosti okultnim i klanjanja raznim paganskim afričkim idolima koji su, nabijeni energijom crne magije, stizali u gomilama iz 'dalekih, prijateljskih zemalja.' I tako sam se našao u Njujorku.

Prvi susret sa Amerikancima načinio je od mene ono što sam smatrao da nikada neću postati -- uobraženog Evropljanina i elitistu. Jedna od stvari koje nikako nisam mogao da svarim bila je ignorancija prosečnog građanina, koji je pretpostavljao da je Edgar Alan Po prošlogodišnji pobednik u takmičenju u pecanju lososa, ili u najbolju ruku vlasnik drogerije na ćošku Leksington avenije i Istočne 37. ulice. Bilo mi je nedokučivo na koji način funkcioniše um nacije koja najveći broj ulica naziva rednim brojevima. Zbog svega toga, najviše vremena provodio sam sa emigrantima iz Istočne Evrope i našim ljudima koji su se u Njujorku zatekli iz najrazličitijih razloga: bilo je tu propalih umetnika, izvrsnih kuvara, kurvi koje su se nadale da će se uzdići do filmske industrije i da će im film osvanuti na panou nekog bioskopa u 42-oj, kao i soc-biznismena čiji se vrhunac lukavosti ogledao u činjenici da su kao mito od američkih kompanija uzimali nove 'Krajzlere' umesto 'Kadilake', da se 'naši iz čaršije' ne dosete. Trošio sam novac koji sam doneo sa sobom, a kada sam ostao bez njega, koristio sam svoj sredovečni šarm i neodoljivi vamp-seksepil da pronalazim bogate i usamljene dame punih buđelara i praznih glava. Priznajem, nikada nisam bio deblji u životu... i nikada prazniji. Tražio sam, svestan idiotske uzaludnosti toga, Sofiju u ženama sa kojima sam provodio vreme. Sećam se naročito jedne Venecuelanke, po imenu Esperanca -- ona je trajala najduže, godio mi je njen južnjački temperament. Ali, ni ona nije mogla da zameni moju strigoi princezu, i danas joj se lakše sećam imena nego lika. Konačno, posle tri ili četiri straćene godine, stupio sam u kontakt sa lokalnim članovima Porodice, mada sam se bio rešen da tome ne pribegnem čak ni u slučaju krajnje nužde. Ispostavilo se da bi bilo bolje da sam poslušao sopstveni savet; čak ni Porodica nije ostala pošteđena površnosti i izveštačenosti te zemlje. Njeni američki članovi bili su listom bogati, bolesno ambiciozni i -- sa izuzetkom Ralfa Fornija, g. Belog -- krajnje tupavi i opsednuti lažnim igrama moći. Zgađen, napustio sam Vrli Novi Svet, zarekavši se da, ako ikada ponovo stupim na njegovo tle, to mogu da učinim samo sa nekoliko miliona dolara u džepu, kao odvratni, truli turista koji će za par dana posetiti ono malo ispraznih ovdašnjih atrakcija, spiskati taj novac i vratiti se na stari, normalni kontinent onako kako se osvajač-pobednik vraća iz neke divljine u civilizaciju okupanu istinskim svetlom duha, a ne raznobojnim lampionima imitacije života. Naravno, to je bilo otprilike deceniju i po pre nego što je ta ista Evropa nepovratno podlegla Amerikanizaciji i pretvorila se u džinovski Diznilend. Zaista, jedno vreme bio sam ubeđen da je čitava američka država -- a sada i sve one zemlje pod njenim uticajem -- takva kakva je jer je svojevremeno jedan od vračeva istrebljenih starosedelaca na bele okupatore koji su nagrnuli iz Evrope kao skakavci bacio kletvu koja je, otprilike, glasila: neka se udave u sopstvenoj gluposti i iluzijama o veličini. Nisam ni sada siguran da ta teorija nije tačna.

U svakom slučaju, pogazio sam sopstvenu zakletvu još jednom, obrevši se na aerodromu Kenedi sa mnogo manje novca od onih projektovanih miliona, i sa prečim zadacima nego što je poklonjenje Maunt Rašmoru, Nijagari ili Rokfeler Plazi. Službenik na šalteru za imigraciju rutinski je prokontrolisao vizu u mom bolivijskom pasošu koji je glasio na ime Migel Anhel Gvereira i udario štambilj o datumu ulaska u zemlju, prokontrolisavši prethodno listing sumnjivih osoba i lica kojima je zabranjen pristup u Države na titravom ekranu terminala.

"Posao ili zadovoljstvo, señor Gvereira?" upitao je ljubazno.

"Trudim se da jedno nikada ne bude bez drugoga", odgovorio sam sa jakim španskim akcentom i iskezio se. Potom sam prošao kroz aerodromsku zgradu sa svoje dve torbe pune stvari koje bi bilo koji turista poneo sa sobom za boravak od desetak dana, svestan prisustva velikog broja policajaca u uniformi i civilu, a onda uhvatio prvi taksi i rekao vozaču adresu hotela 'Martinik', na Brodveju. Uzeo sam sobu na dvanaestom spratu, raspakovao iz torbi samo pribor za ličnu higijenu, i uključio TV, čekajući da me savlada san i umor od vremenske razlike.

Vesti sa Balkana bile su izuzetno šture, ali je zato ogroman publicitet bio posvećen ulasku NATO trupa ovlašćenih od strane Ujedinjenih Nacija u Burkinu Faso, zbog tamošnjeg flagrantnog kršenja ljudskih prava manjinskog Kvazulu stanovništva. Rusi su se nešto ponovo bunili što njih niko ne pita, a onda je spiker, na kraju emisije, kao uzgred pomenuo da su Istočno-Pravoslavne snage na frontu kod Linca uspele da sačuvaju liniju odbrane uprkos snažnoj ofanzivi elitnih holandskih jedinica. I -- još uzgrednije -- da su kineske trupe umarširale u nezavisni Tadžekistan. Sklopio sam oči, umiren. Ludnica se nastavljala.

Sledećeg jutra, probudilo me je sunce koje je koso padalo kroz malo razmaknute teške plišane zavese. Ustao sam, obrijao se, pogledao Njujork Post proturen ispod vrata i sišao da doručkujem. Klimnuo sam glavom recepcionaru, izašao u šetnju, i ubrzo pronašao slobodnu telefonsku govornicu. Ubacio sam novčić od dvadeset pet centi -- bila je to jedna od onih automatskih govornica čije je postojanje učinilo nepotrebnim radno mesto telefonskog operatera -- i okrenuo preko međugradske broj koji sam memorisao pre polaska od kuće.

Pustio sam da zvoni jednom, dvaput, tri puta, i umalo nisam spustio, pomiren sa time da moram da pokušam kasnije, kada je sa druge strane neko podigao slušalicu.

"Alo?" rekao je unjkavi muški glas. Istog trena, došlo je do suptilne promene u kvalitetu zvuka i moje uho uhvatilo je naglo započeto, jedva čujno zujanje, kao da se sama Ma Bel trgla iz sna i rešila da oslušne šta se to kog đavola priča baš preko ove veze. Iscerio sam se sopstvenom izrazu u staklu govornice i rekao:

"Da li je to g. Dejvid Krenšo?"

"Da? Ko zove?"

"Ovde Ujka Marvin", rekao sam i zastao. Sa druge strane nastade kratki muk. Gotovo da sam mogao da zamislim kako moj sagovornik ukočeno drži slušalicu uz lice i panično razmišlja. Konačno, posle tog beskrajnog trenutka, čovek po imenu Krenšo nastavi razgovor, lažno srdačnim glasom.

"Ujko! Kakvo iznenađenje! Očekivao sam te još pre dva dana, ali nisi stigao. Gde si sada?"

"Pusti to, Dejvi", rekoh sa slikom koturova magnetofonskih traka koje sada sve ovo snimaju, i bezličnih, birokratskih tipova koji to osluškuju negde u blizini Krenšoovog stana u Filadelfiji, a zatim to prenose dalje, verovatno izbegavajući FBI -- možda čak i CIA -- do neke kancelarije u zgradi Pentagona. "Važno je da sam konačno stigao. Slušaj, trebaće mi nešto vremena da stignem do grada. Predlažem da se nađemo, recimo... Znaš li gde je fontana Impala?"

"Naravno. U Zoološkom vrtu."

"Okej. Neka bude tamo, sutra, u sedam popodne. Ako se ne varam, to je neposredno pred zatvaranje?"

"Šta? Oh... da. Tako je."

"Onda je dogovoreno?"

"Da, svakako, Ujko."

"Jedva čekam da te vidim, momče", rekoh u mikrofon slušalice i prekinuh vezu. Do sada su užurbani dečaci zaduženi za elektronsko praćenje Krenšoovih razgovora sigurno saznali da sam pozvao iz Njujorka... ali to je ujedno bilo najviše što su mogli da ustanove i za desetak minuta, kada konačno dobiju broj, saznaće samo da je reč o javnoj govornici.

A ja ću do tada praktično već biti na putu za Filadelfiju.

Bez žurbe sam se vratio u hotel, poguren pod hladnom njujorškom kišom, platio sobu i u kancelariji kompanije za iznajmljivanje kola u lobiju uzeo neupadljivu 'Tojotu.' Rešen da obedujem kasnije popodne, u nekom svratištu na autoputu, upustio sam se u komplikovani zadatak izlaska iz Njujorka. Putna mapa u kaseti obavestila me je da moram da pronađem južni izlaz na I-95, i taj relativno jednostavan zadatak odneo mi je dobra dva sata u metežu saobraćaja metropole u propadanju. Pronašao sam na radiju muziku za lako slušanje -- Mantovanijeve gudače, ili neki slični surogat popularnih melodija za sva vremena -- i prepustio se razmišljanju.

Podaci o Dejvidu Krenšou koje sam dobio i upamtio bili su prilično detaljni: nekadašnji operativac CIA, optužen i osuđen na šest godina zatvora sredinom osamdesetih zbog navodne špijunaže u korist Rusije, pojavio se na Mikijevom platnom spisku dve godine pre početka čitavog sranja. Najveći deo vremena nije radio ništa i neko ko ne poznaje Mikija dobro kao ja, pomislio bi da je Krenšo bio propala investicija -- sa takvim dosjeom, bilo je logično očekivati da njegov obaveštajni učinak bude ravan nuli. Ali, logika gotovo nikada nije odlučujuća u poslovima poput ovog. Krenšo je imao pristup do nekoliko osoba iz Senata i vojnih krugova, zahvaljujući prljavim tajnama koje je bio dovoljno pametan da ne otkrije za vreme ujdurme oko istrage i suđenja. Miki ga je zaštitio od 'tihog uklanjanja' koje su ovi moćnici mogli da urede za sirotog Krenšoa, plativši jednu od vrhunskih advokatskih firmi, sa sedištem baš u Filadelfiji. Krenšo je trebalo da me odvede do onoga što se konspirativno nazivalo 'Projekt Feniks.'

Ali, nešto je očito curelo i u našim redovima. Nisam bio nimalo iznenađen što prisluškuju Krenšoov telefon. Pitanje je bilo jedino da li to čine bez njegovog znanja, u nadi da će uhvatiti i njega i mene na delu, ili su ga pritisli da sarađuje. Da bih to ustanovio pre nego što se zaista sastanem sa njim, želeo sam da u Fili stignem još istog dana i obavim izvesne pripremne radnje. Ovako ili onako, Krenšo je bio jedino što sam imao. Posle sastanka sa njim, moraću da igram po sluhu, da improvizujem.

Mrzim da improvizujem.

Dok sam vozio ka jugu, kraj Njuarka i kroz Nju Džersi, sa savršeno legalnih 50 milja na sat, vreme se malo prolepšalo, i kada je škrto sunce granulo iza oblaka koji su se sporo razilazili, skrenuo sam negde kod Trentona na izlaz ka postaji za kamione. Tu sam smlavio dva krvava bifteka i hrpu pomfrita -- jedini istinski doprinos američke industrije svetskoj kulturi ishrane -- uz stare soul standarde sa džuboksa. Dva policajca koji su svratili na zemičke i kafu okrznuli su me pogledom pre nego što su izašli, ali nisu se vratili. Bio sam zadovoljan. Očito im nisam izgledao dovoljno sumnjivo. Platio sam i na novinskom kiosku kupio vodič kroz Pensilvaniju, a onda seo da ga prelistavam uz kafu u maloj kafeteriji sa druge strane postaje.

Sunce je lagano klizilo ka zapadu kada sam ugledao prva predgrađa Filadelfije. Pratio sam saobraćajne znake kako bih skrenuo na petlji ka priključku na Ekspresni autoput Delaver, i ubrzo ušao u sam grad. Bio sam prijatno iznenađen onim što sam video.

[1] [2] [3] [4] [5] [6]