Goran Skrobonja

SVETI RAT

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

uklanjanju ruševina i mnogobrojne znake upozorenja na strogo poštovanje režima zamračivanja.

"U pravu ste. Vidite, koliko sinoć, naša protivvazdušna odbrana oborila je tri Turčina." Rekao je to sa ponosom u glasu.

"Čestitam", rekoh suvo. Uprkos luksuzu limuzine, osećao sam umor od putovanja kao teret na ramenima i potiljku. Nisam bio raspoložen za ćaskanje i želeo sam da se ova audijencija sa g. Maljarisom -- čiji su mi čin i funkcija i dalje bili nepoznati -- što pre okonča. "Hteo bih da što pre pređemo na stvar."

Maljarisovo lice razvuče se u uzdržani diplomatski osmeh. "Svakako, svakako." On posegnu za malim interfonom na stolu i pritisnu dugme. "M????; E??, ?? ????????, ??? ???? ?? ??????? ??? ??? ????? ????????????. "

Sekretarica uđe, pruži Maljarisu crnu kožnu fasciklu i izađe, tiha kao duh. Maljaris pročisti grlo i otvori fasciklu na stolu:

"Najpre, kiparski pasoš na ime Jorgos Dermatopulos, sa vašom fotografijom koju su nam dostavili iz Beograda prošle sedmice. Tu je i dodatna dokumentacija o vašem novom identitetu -- predstavljaćete se kao uspešni trgovac pomorandžama i drugim južnim voćem, koji ima poslovni sastanak sa klijentima u Lisabonu i Sjedinjenim Državama. Iako su Grčka i Amerika u ratu, kiparski Grci tamo nemaju status neprijateljske nacije. Dalje... karte i rezervacije za brodski i avionski transport -- u jednom pravcu."

"Naravno", promrmljah. Nisam imao nikakvih iluzija o tome da je Miki planirao i moj povratak.

"Imate li prtljaga?" upita Maljaris.

"Ne. Nameravam da kupim sve što mi bude trebalo."

Grk klimnu glavom. "Duh mora je prvoklasni brod, opremljen prodavnicama i buticima... Možete koristiti bilo koju od šest glavnih kreditnih kartica koje imate ovde. Unesite samo svoj potpis. Na grčkom, naravno."

"Naravno."

Maljaris uze zatvoreni mrki papirni koverat i pruži mi ga. "Ovde su podaci o vašem kontaktu u Filadelfiji. I to bi bilo sve što smo mi stigli da pripremimo u ovako kratkom roku. Ako mislite da još nešto možemo da učinimo za vas, slobodno recite. Moja služba vam je na raspolaganju.

Smestio sam pasoš, karte i novčanik sa kreditnim karticama u unutrašnji džep jakne. Držao sam nekoliko trenutaka papirni koverat u rukama, a onda odmahnuo glavom i odložio i njega.

"Ukoliko ste raspoloženi za ručak..."

"Ne", rekoh kratko. "Zahvaljujem vam na pomoći i ljubaznosti. Kada brod isplovljava?"

"Večeras, u devet. Imate čitavo popodne... možete ga iskoristiti za šetnju ili odmor. Želite li diskretnu pratnju za ovo kratko vreme koje ćete provesti u našem gradu?"

"Ne, hvala. Samo vožnju do centra. Za sve ostalo snaći ću se i sam."

Maljaris ponovo klimnu glavom. Ustadoh i on mi pruži ruku. "Mnogo sreće", reče tiho.

"Trebaće vam."

Napolju, pred ulazom sa blistavim mermernim stepeništem, čekao me je automobil sa vozačem u civilu. Podigao sam pogled prema nebu, gde su tamni oblaci zaklonili sunce. Dok sam se vozio ka gradu, u glavi su mi odzvanjale poslednje Maljarisove reči.

Sećanja.

Kovitlaju se u meni sećanja kao duboke struje koje moje telo i njegova izoštrena čula osećaju pod džinovskim koritom 'Duha mora', dok na ramenu osećam kratku, kovrdžavu kosu, dok mi šaka blago steže jedru dojku, toplu i punu života, a nozdrve mi se blago šire od mirisa žene koja nije Ona... Sećanja i snovi pretapaju se u kaleidoskop haotičnih slika bez reda i redosleda, živih i drečavih u punoj surovosti tehnikolora uma, ili izbledelih, crno-belih i prelivenih sepijom uzgrednosti i beznačajnosti -- promiču kroz izmaglicu iza mojih spuštenih kapaka lica kmetova, knezova i baš-knezova, ohola nadmenost kabadahija i subaša, misli mi se vrte kao da ih melje neka velika mašina, vraćaju se na davnu 1807, kada u Velikoj školi naučio da čitam i pišem zahvaljujući stričevom uticaju u Sovjetu, skaču, đipaju daleko napred kroz vreme u septembar 1829, kada prisustvujem potpisivanju Jedrenskog ugovora između Rusije i Turske kao specijalni izaslanik Knjažev, vraćaju se u vreme Đorđeve propasti i Miloševog uspona, kada dospevam prvi put u inostranstvo, u Peštu, da 'učim jezike i spremam se za diplomatiju...' da bih se najednom našao usred meteža i strke kraj Miljacke, kada sam trenutak-dva zurio u upale i grozničave Principove oči, gurnuo mu zadimljeni pištolj u šaku, potapšao ga po leđima i pustio da odmakne desetak metara kroz gomilu pre nego što sam dreknuo: Dort! Mörder! Schnell! Fassen ihn! Onda se i to komeša, pretapa i gubi, pretvara u neko drugo uzavrelo vreme, kad sam prvo seiz bio, pa bećar, pa najzad mladi buljubaša Milošev, sa tri stotine momaka i knežinom petrovačkom pod sobom. Pokušavam da se oduprem, ali odnekud dopire sve jasnije glas, glas koji nikada nisam uspeo da zaboravim:

"Ti znaš da, mada si sinovac Mladenov, a brat ti je rođeni zet Đorđiju bio, ja za tebe imam naročite namere." Miloš sedi na niskom kanabetu, puši i gleda me zamišljeno; sami smo u sobi, godina je 1821, i napolju se vije suton dobrinjski.

"Zato sam te ono i slao u Peštu", nastavlja on, posle moje tišine. Suče odsutno brke, ali sitne oči lukavo su mu skupljene dok viri ka meni. "Da učiš madžarskoga, i drugi' jezika, da se spremaš da knjaza svoga zastupaš, zatreba li, kod Nijemca ili Moskova... Ali, ja moram potvrdu od tebe imati da ćeš meni od vjere biti, i da niti jednu moju pogaziti nećeš."

Osećam sve veću nelagodnost, ali to ničim ne pokazujem; naučio sam dobro kako da preživim razgovore sa Milošem. Učtivo se nakašljavam i trepćem u iščekivanju. Knjaz izgleda kao lisac koji je upravo progutao pile.

"Evo šta tražim: k'o što znaš, Mladen je u Besarabiju izbeg'o s Jakovom i ostal'ma, i tamo ost'o go i bos, bez blaga što ga je zulumom svojim, sa Milojem, u Biogradu stek'o. Molio me da se vrati, i ja sam ga lepo primio kad mi je doš'o sav iscepan u prosjačkom odelu. Tražio mi samo parče hleba za obderžanije života. Gostio sam ga, nije da nisam, obuk'o i na'ranio, a on ode i iskopa kod Save nešto svoga sakrivenog blaga. No, razna negodovanija mi stižu, i od naroda i od Porte i od Moskova što Mladena trpim. Kažu, puštam ga da ovde narod buni. Sad ga razni tuže i procese pokreću, pričaju kako je bio Kara-Đorđijin ministar i sve ga na zlo učio i navraćao; kako je bio rđav vojnik, i od Turaka se krio i begao; kako je krivo sudio, kako je prave ljude bio i ubijao; kako je u beogradskom gradu beglučkim kukuruzima ranio svoje krmače; kako beogradsku i ostružničku skelu niko drugi osim njega nije mogao zakupiti. To ja, kao knjaz verhovni i upravitelj za Portu od svih Srbalja, da trpim ne mogu. Nego, ja sam Jovanu Mićiću naredio da u Kragujevac dođe i da Mladena preko Lima u Crnu Goru prevede. Ali, k'o što znaš, stric ti se na Zlatiboru razbole, i Mićić treba da ga dalje otpravi kad Mladen malo poozdravi. A ti idi lepo kod njega -- dugo strica nisi vid'o ni sa njim besedio -- i zatuci ga kako je zločinstvima svojim prema raji zaslužio. Glavu mi njegovu ne moraš donijeti. Samo svrši radnju, ja ću već čuti."

To mi Miloš zapoveda da rođenog strica, Mladena Milovanovića, ubijem. Znam da Miloš Mladena ne podnosi još od one davne Skupštine, kada ga je ovaj javno uvredio što je neobrijan došao na zasedanje i nazvao ga 'rutavim psetom', a onda mu i vešalima pretio. A zulume koje pominje Mladen je počinio pre petnaest godina, kada je ustanička vojska 1807. osvojila Beograd i kada je on, kao predsednik Sovjeta, sa svojim kumom Milojem Petrovićem, upraviteljem beogradskih bećara, rodom iz nahije kragujevačke kao i Đorđe, vladao građanima varoši kako mu se prohtelo. Zadatak je nečovečan... ali se na nečoveka, koga još po Beogradu pamte kao 'onoga psa debeloga', upravo i odnosi. Sad, kada znam šta Miloš od mene zahteva, osećam čudni mir. Napolju, suton se zgusnuo u mrkli mrak. I protiv volje, osmeh mi izbija na usne.

"A posle", završava knjaz, "posle da se spremiš i da kupiš najlepše 'aljine što se po Beču i Pešti nose, pa da za Beč o mom trošku kreneš, da mi javljaš za to šta onaj Vuk stalno tamo piše i bogoradi. Od njegova pisanija može na mene da drekne i ala i vrana po Srbiji, a ja to da pustim neću."

Klimam glavom.

Lice Vićentija, Mladenovog sluge na vratima seoske kuće u Ozrenovcu, gde su me Mićićevi momci doveli u sumrak -- lice ostarelo, izmučeno, iznenađeno i ozareno... zatim podozrivo... i čudnovato smireno, zatvorenih očiju, dok puštam da mu telo klizi niz dovratak; ruke su mu oko balčaka mog dugog noža, proseda kosa pada mu na naborano čelo. Odlazi nemo.

Mladen je već druga priča. Iako debeo i trom, razgaćen kraj peći i rumen od groznice, odmah vidi po kakvom sam poslu došao. Diže ruke, moli, smeje se nervozno, kumi me uspomenom na oca i Đorđa -- a onda naglo, kao da može da me prevari, poseže za dugom puškom koja mu stoji prislonjena uz postelju. Puštam mu taj trenutak, da vidim šta je Bog naumio da bude, gledam ga kako uperuje cev u moja prsa i mislim na jedno davno jutro, 1809, kada me je poveo sa sobom na 'opšte sobranije sviju Starešina Deržave naše', da bi objavio kako je ugušio bunu u Moravi, pobednički uzmahujući tom istom puškom pred Sovjetom. Mladen me gleda nekako mahnito, zadihan, kao da mu je taj jedan pokret pričinio neizmerni napor. Vidim da mu se pljuvačka presijava na punim, uzdrhtalim usnama pod nozdrvama što se šire i skupljaju kao kod uzbuđenog ata. Onda se ceri, pokazuje mi zube moj stric Mladen, stiska oroz.

Udarač pada, ali umesto praska i oblaka ljutog barutnog dima, tu je samo bezopasno šištanje i vrcanje varnica koje umiru u vazduhu punom sunca i mirisa kasnog proleća. Sada znam kakva je volja Božja.

Izvlačim kubure iz svilenog pojasa polako, da Mladen može sve potanko da vidi, i pucam u njega kao što bih pucao u besnog psa ili varoškog pacova, da pred mene iskoči. Bela platnena košulja crveni mu se dok pada na leđa kao iščupani panj. Stojim iznad njega dok se pucnjevi još sležu i klize mi niz vrat, ramena i leđa da bi se razlili u iznenađeni muk kuće i vidim da Mladen plače dok umire, zapišan od straha. Prsti su mu zgrčeni kao da neće da pusti novac iz šaka, ali u njima novca nema -- samo puška, trofejna, stara, beskorisna.

Okrećem se i odlazim, da ponovo poslušam Miloša... i shvatam najzad da se čitav taj galimatijas prošlih događaja dovoljnih za stotinu života vrti oko onog dana koji se neizbežno pomalja kao hrid iz sivog mora, greben na koji sam isplivao kao davljenik, da bih se sa njega vinuo u olujna nebesa kao ptica... ili možda pre, kao ljiljak. Naravno, to je dan kada sam prvi put ugledao Sofiju... Sofiju, moju strigoi princezu.

Žena kraj mene pridiže glavu, osećam njen pogled na svom licu, ali ne želim da izgubim slike koje me saleću sada, kada sam ih ponovo našao, i puštam je da se lagano izvuče iz mog zagrljaja, da se pažljivo uspravi na krevetu, spusti noge na tepihom obloženi pod kabine i ustane. Dušek se malo podiže tamo gde njene težine više nema, ali taj pokret gubi se u blagom ljuljanju i daleko zujanje brodskih motora vuče me natrag u san i sećanje. Prepuštam se prošlosti bez opiranja. Pamćenje je čini lepšom nego što je zaista bila, lepšom nego što će ono malo dana preda mnom ikada moći da budu.

Sofija!

Ukus tokajca iznenada mi ponovo bukti na nepcima, blistava svetlost presijava se kroz kristal čaše koja mi je u ruci, a odnekud dopiru zvuci nekog Betovenovog kvarteta; u žagoru niko ne obraća mnogo pažnje na svirače i čini se da samo ja primećujem da čelista sve češće greši. Pripit sam i činjenica da muzičari olako shvataju svoju obavezu na ovom prijemu izgleda da se samo meni čini čudnom. Domaćin, engleski emisar u Beču po imenu ser Njuton-Herd, učinio je sve da njegov poznati gost, Herr Maršner, direktor opere u Drezdenu -- čija je opera 'Vampir' upravo premijerno izvedena i ovde -- bude dostojno predstavljen šarolikom bečkom hoch društvu, ali čini se da je kamerni kvartet imao neodgovarajuće visoke reference.

No, ko sam ja da sudim o postupcima belosvetske gospode koja se muva po ovom otmenom salonu u strukiranim kaputićima i uskim, dugim pantalonama, sa damama u večernjim toaletama obnaženih ramena, preterano stegnutog struka i groteskno širokih rukava... ja, obično seljačko šumadijsko dete koje je pre nekoliko dana proslavilo trideset osmi rođendan kao čovek čija je jedina svrha u životu da obavlja prljave poslove za sitnog srpskog despota? Osmeh koji mi lebdi na usnama podrugljivo se krivi i već vidim kako mi se Vuk mršti sa druge strane prostorije. Ali, Vuk ne zna da poruga nije upućena napirlitanim jebivetrima oko nas, već meni samom. Do đavola, u tim trenucima to ne znam ni ja.

Posle svih ovih godina provedenih u Vukovoj blizini, postala mi je simpatična ta ćopava tršićka jajara, čiji je jedini razlog za postojanje izgleda bio da napabirči dovoljno para za štampanje svojih črčkarija i da ga bečka policija ne dira. Otud je Karadžić večeras izuzetno nervozan: načuo je negde da će prijemu prisustvovati i sam kancelar lično, pa je izgleda naumio da mu se nekako približi i umili, posredstvom svojih ovdašnjih zaštitnika. Ali, Meternih nikako da se pojavi i primećujem da Vuk sve češće gladi brkove, ogleda se po prostoriji i češka ispod nakaradnog fesa dok zvirka kroz visoke prozore ka spoljnom stepeništu vile. Odlučujem da mu priđem i šapnem koju utešnu reč. Iako me je Miloš poslao natrag u Beč da ga držim na oku, zbog onog glupavog pisma koje je knjazu uputio optužujući ga u nemoćnom besu za despotizam, osećam u sebi poštovanje za taj čin koji je, izgleda, Vuku uspeo da vrati makar privid onog dostojanstva koje je imao pre desetak godina. Nalivam još vina i sa dve čaše u rukama krećem ka njemu, ali me iznenadni mali metež na ulazu u prostoriju tera da zastanem i osvrnem se.

Tamo gde je samo trenutak ranije bila gomila uštogljenih zvanica, sada je najednom prazan prostor, kao da su se svi u blizini ulaznih vrata udaljili sledeći neko unutrašnje čulo, da bi oslobodili prolaz za priliku koja se tamo pojavila.

Gledam opčinjen vitku, visoku mladu ženu odevenu po poslednjoj bečkoj modi kako prolazi kroz naglo stvoreni špalir zanemelih gostiju i osećam kako mi se sva čula, umrtvljena vinom, aktiviraju jedno za drugim -- a najglasnije među njima zvoni ono neobjašnjivo, šesto, čulo koje me je provelo kroz sve ove burne godine i sačuvalo mi glavu na ramenima, nepogrešivo čulo za opasnost, možda upravo ono koje je nateralo gomilu da se razmakne i ukloni joj se s puta. Slušam njegovu zvonjavu, ali odbijam da je čujem dok bez daha gledam kako mlada žena prolazi kraj mene: u dugoj i širokoj večernjoj haljini, čini se kao da ne hoda, već lebdi, klizi iznad blistavog parketa salona. Za njom stupa pratilac, sedi gospodin u fraku, sa diplomatskom lentom na prsima, ali ja samo registrujem njegovo prisustvo i smesta zaboravljam da uopšte postoji.

Haljina joj je od bele svile, sečena na punim, uzdignutiim grudima, obrubljena ukrasnom trakom boje krvi. Kosa crna kao palanački mrak pada na snežna ramena, usne su joj crvene poput somota trake sa medaljonom koju nosi oko vrata, a oči ispod gustih, dugih trepavica prlje me načas ledenom vatrom.

Trenutak kasnije, čudni par nestaje u susednoj prostoriji gde se nalaze muzičari; melodija se zakratko prekida, kao da čitava soba zadržava dah. A onda se vreme vraća svom normalnom toku, žagor se nastavlja tamo gde je bio naglo prekinut, isprva stidljivo, zatim sve glasnije; zapanjen, shvatam da koračam prema Vuku, odlažem čaše na sto i hvatam ga za mišice.

"Ko je to?"

"Eh?"

Vuk zbunjeno trepće kao da se i sam upravo prenuo iz transa, pa mršti čupave tamne veđe.

"Ko je to?" ponavljam.

"Neki grof transilvanijski, Cepeš... A što pitaš, Lazare?'"

"Ama, ne 'ajem za njega! Ko je ona?"

"To mu je kćer, Sofija. Kopitar mi reče pre neki dan da su u Beču od lane. Došli su dok sam ja sedeo u Biogradu." Vuk zamišljeno gladi brkove, zagledan u vrata susednog salona. "Često i' viđaju u otmenom društvu. Vrlo su mogućni."

Uspravljam se. Krv mi brže struji venama, glava mi je bistra kao da piće nisam ni okusio. Vuk to vidi i mršti se još više: lice mu poprima tvrdi, rezervisani izraz.

"Ne uplići se s Cepešima, Lazare", sikće mi tiho dok me vuče za rukav dalje od grupice gostiju. Pratim ga dok ćopa i saginjem se da bih ga bolje čuo. "Pričaju za nji' da su iz loze Vlada, onog grofa što je za Turčina bio stra' i trepet."

"Dobro", osmehujem se dok mi laki dah nadima prsa. "Znaću barem o čemu da govorim sa gospo'icom."

"Ne igraj se glavom, ludače!" reži Karadžić. Zaustavili smo se u senci, i oči mu sijaju iz nje kao u pravog vuka. "Vlad je bio krvolok, đavo! Njegov narod veli da je bio strigoi -- onaj što je umro da bi zanavek živeo. Vampir!"

"Aman, Vuče, okani se bapski' priča i prestani zlosloviti. Narod svašta trabunja, tako je svagda bilo. Sofija, veliš... Vampirski nakot... Strigoi..."

Smejem se glasno Vukovim budalaštinama, ali taj smeh zbog nečega i meni samom izgleda šupalj i bez srca. Okrećem se, ostavljam ga u senci kraj prozora i čujem kako žurno sikće, ali njegove mi reči ulaze u glavu na jedno uho, da bi na drugo izašle.

"Ne šali se životom! Ja sam ti rek'o šta se govori! Uzeće ti dušu!"

Ulazim u susednu prostoriju da ponudim tu istu dušu tajanstvenoj strigoi plemkinji.

Duh mora je bio luksuzni prekookeanski brod sa četiri palube i više od stotinu kabina prve kategorije. Kada sam završio carinske i pasoške formalnosti u luci, ukrcao sam se i prišao recepciji. Osećao sam se kao da sam ušao u 'Hilton': bio je tu istovetni prostrani lobi, skupoceno drvo na zidovima, duboki tepih na podu i prigušeni glasovi članova posade i putnika. Dao sam kartu recepcionaru u uštirkanoj beloj livreji i sačekao da mi pruži ključ prostranog apartmana.

"Izvolite, gospodine", rekao mi je na grčkom. "Nadam se da ćete biti zadovoljni našim uslugama u ova tri dana koliko će trajati putovanje do Lisabona. Vaš apartman jedan je od najbolje opremljenih na našem brodu. Ukoliko budete imali bilo kakvih posebnih zahteva, samo recite. Ispunićemo sve što je u našoj moći."

"Zahvaljujem", rekao sam i okrenuo se da pođem u apartman, kada mi pažnju privuče mala scena na drugoj recepciji, na suprotnoj strani lobija. Sitna, vitka devojka u džinsu, kratke, kovrdžave crne kose, prepirala se sa recepcionarom, i njihovi povišeni glasovi privukli su pažnju svih prisutnih. Recepcionar je bio pomalo crven u licu, kao da mu je veoma neprijatno, dok je devojka nešto objašnjavala žustrim pokretima ruku. Posmatrao sam taj prizor nekoliko sekundi i pre nego što sam stigao da krenem u hodnik, devojka se okrenula i ja sam uhvatio njen pogled. Izgledala je bespomoćno i uspaničeno, kao zverčica u zamci. Osvrtala se u pokušaju da pronađe nekoga ko će joj pomoći. Poveden iznenadnim porivom, krenuh tamo. I devojka i recepcionar kao da su istovremeno primetili kako prilazim. U njegovim očima pročitao sam samo želju da se ružna prepirka što pre okonča. U njenima se nalazila samo čista, naglo probuđena nada u čudo.

"U čemu je problem?" upitah recepcionara.

"Gospođica je Francuskinja, i koliko razumem njen jezik, kaže da ima rezervaciju, ali da je izgubila kartu. Upravo pokušavam da joj objasnim kako njenog imena nema na kompjuterskoj listi putnika."

"Madmoiselle, permetez-moi de vous assister", obratio sam se devojci čije se lice ozarilo istog trena kada je čula da joj se obraćam na njenom jeziku.

"Bon Dieu!" uzviknula je. "Konačno neko ko govori francuski! Molim vas, gospodine, ja sam..."

"Nema potrebe da mi objašnjavate", prekinuo sam rafal njenih reči. "Recepcionar mi je upravo objasnio šta je u pitanju. Ništa ne brinite."

Okrenuo sam se recepcionaru i pokazao mu ključ svog apartmana. "Koliko prostorija ima moj apartman? Još nisam stigao da ga pogledam."

"Oh! Tri spavaće sobe, dva kupatila, prostrani salon za dnevni boravak..."

"Sasvim dovoljno. Gospođica je sa mnom. Molim vas, neka nosač prenese njen prtljag u apartman."

Recepcionar žurno pozvoni nosaču, a ja ponovo pogledah devojku. Nešto u sjaju njenih očiju podsećalo me je na... Ali, ne. Samo mi se učinilo. Bila je to sasvim obična devojka, u svojim ranim dvadesetim, verovatno bez prebijene pare, na proputovanju kroz Evropu zahvaćenu ratom. Pomislih na tri dana koji će uslediti i osmehnuh se.

"Gospođice, upravo sam uredio da vas smeste u jednu od prostorija mog apartmana." Ona zausti da kaže nešto, ali ja je uhvatih za ruku, uz naklon. "Moje ime je Jorgos Dermatopulos; i putujem sam do Lisabona. Apartman je ionako preveliki, a prijalo bi mi vaše društvo."

Obrazi joj buknuše rumenilom. Ona se osvrnu da otprati pogledom nosača koji je smestio njene kofere na kolica i krenuo ka hodniku, pa nervozno obrisa dlanove o farmerke. "Ja... Zovem se Lizet Bergoa i veoma sam vam zahvalna, gospodine... ali morate znati da nisam u stanju da vam se odužim za takvu ljubaznost..."

Ponovo je prekinuh blagim stiskom ruke. "Vaše društvo sasvim je dovoljno. Jeste li raspoloženi za večeru? Recimo... u jedanaest, na promenadnoj palubi?"

Gledala me je nekoliko trenutaka direktno u oči, kao da pokušava da pronikne u moje stvarne namere, da bi se zatim toplo osmehnula i klimnula glavom.

Bila je vrlo vešta u krevetu: mršava, gipka, puna energije. Trudio sam se da je pratim, ali blizina njenog tela, toplota krvi koja je strujala pod Lizetinom kožom, otkucaji srca koje sam čuo glasnije od njenih i svojih uzdaha -- sve mi je to odvraćalo pažnju od samog seksa.

Osećao sam postepeno naviranje želje koja u sebi nije imala ničeg erotskog -- bila je to prosta, obična, divlja glad, glad za krvlju i mesom koje sam dodirivao usnama, jezikom, zubima. Kada sam je doveo u svoju kabinu-apartman, nisam bio sasvim siguran šta zaista želim. Poslednji živi obrok imao sam u Beogradu, u Mikijevoj režiji -- nekog dezertera osuđenog na smrt -- i mogao sam da izdržim bez sveže krvi i ljudskog mesa još najmanje sedam dana. Ali, blizina žene, vrelina njenog tela prekrivenog znojem i ritmičko pumpanje bogate tečnosti kroz Lizetine žile izazivali su u meni reakciju koju sam želeo da suzbijem. I baš kada sam pomislio da više neću moći da izdržim i da ću joj, zaslepljen crvenom maglom, zubima otkinuti grkljan i početi halapljivo da pijem, Lizet se prope na meni, uzdrhta i ukoči se u orgazmu, zabačene glave i stisnutih očiju, sa grimasom na licu koja je pre podsećala na agoniju nego na ekstazu. Bubnjanje pradavnog zova za trenutak dosegnu vrhunac, a onda naglo poče da jenjava. Ona klonu preko mene, zadihana, najednom opuštena i malaksala, kao da je sva ona energija suspregnuta u mišićima njenih nogu i bedara bila utrošena. Osetih kako se i u meni moćna plima povlači i sačekah da mi se crvena magla raziđe pred očima. Potmulo, jedva čujno zujanje brodskih motora bilo je zavodljivo, i ja se prepustih dremežu koji je hitao da me obloži vatom, da me odvoji od sveta i izoluje zvuke. Lizet je kliznula sa mene i sklupčala mi se uz bok, sa glavom na mom ramenu. Pre nego što me je san sasvim usisao u sebe, osetio sam pod prstima skupljenim oko njene male dojke sada već sasvim smirene udare pulsa.

Probudio sam se naglo, u prvi mah ne shvatajući zbog čega. Onda postadoh svestan bola i pokušah da jeknem. Nije mi uspelo. Nešto mi je stezalo grlo i usecalo se u njega sve dublje.

U svoje vreme, bio sam probadan, sečen, streljan, lomljen, pržen i bacan u ponor, ali ovo je bilo prvi put da je neko pokušao da me uguši. Lizet je u tome bila podjednako vešta kao i u seksu: oko vrata mi je namakla neku vrstu omče od tankog, grubog, učvorovanog konopca, i pozadi, ispod mog potiljka, uvrtala ga je pomoću nečega što je izgledalo kao komad poliranog, izrezbarenog drveta. Video sam naš odraz u ogledalu na suprotnom zidu: desno koleno uprla mi je u pleća, prikovavši me za krevet; mišići su joj iskočili na mršavim rukama, ramenima i vratu dok je zatezala omču, a na licu je imala izraz napregnute koncentracije, kao da rešava ukrštene reči u novinama, ili možda neki matematički problem. Moje lice bilo je ljubičasto i izbezumljeno, oči iskolačene i, bar u tom trenutku, ispunjene gotovo komičnim iznenađenjem.

Pokušao sam da se izvijem i nekako zbacim Lizet sa sebe, ali njen zahvat to mi je onemogućavao. Koprcao sam se pod njenim šiljatim kolenom, besan na sebe, ali i to osećanje polako je gubilo oštricu i rasplinjavalo se zbog nedostatka kiseonika. Mlatarao sam rukama, pokušavajući da je dohvatim, ali jedini učinak bilo je još jače stezanje njene omče. Najzad, pre nego što su me napustili i poslednji ostaci svesti, prikupio sam dovoljno volje za konačni, očajnički pokušaj, i odbacio se istovremeno dlanovima i kolenima, pronašavši uporište u čvrstom ramu kreveta. Lizet ipak nije imala dovoljno težine da bi me zadržala i propela se na meni kao takmičar u nekakvoj bezumnoj ljudskoj rodeo-predstavi, ne popuštajući stisak. Ali, koleno joj je skliznulo sa uporišne tačke između mojih leđnih lopatica i telo joj se naglo prevalilo sa moje leve strane. I dalje grčevito držeći konopac, pokušala je frenetično da se uskobelja natrag na moja leđa, ali glava joj je sada bila u domašaju. Zario sam joj kažiprst i srednji prst desne šake u oči i savio zglobove tako da mi jagodice čvrsto zgrabe unutrašnju stranu njenih očnih duplji. Mislim da je kriknula tada, kratko, ali čula su mi još bila u krajnjem haosu da bih bio siguran.

Pritisak na mom dušniku naglo popusti i ja se svalih na leđa, pokušavajući da dođem do daha, ne puštajući njenu lobanju. Nešto žitko curilo mi je niz prste dok sam kašljao i krkljao, gutajući vazduh. Činilo mi se da mi svaki udisaj vraća izgubljenu snagu. Tada osetih i povratak uvek dobrodošlog gosta: plimu bezumnog, zaslepljujućeg gneva koji je, u navali adrenalina, mišićima moga telu davao moć za koju inače nikada ne bi bili kadri. Uz režanje zamahnuh desnom rukom i Lizetino telo, čije su ruke i noge mlatarale nekontrolisano kao maločas moje, odlete na zid ispod okruglog brodskog prozora. Dok sam se pridizao, nisam mogao a da ne osetim poštovanje prema njenom profesionalizmu: oslepela, usana pomodrelih od šoka, tela nagog, blistavog od znoja, ustajala je i pipala oko sebe, pokušavajući da pronađe nešto što bi upotrebila kao oružje. Ruka joj otkri tešku kristalnu vazu koja je, nekim čudom, ostala čitava na niskom salonskom stolu i Lizet se pripi leđima uz zid, drhteći i dišući duboko, očekujući moj dolazak.

Načinih prvi korak i vaza polete ka mojoj glavi, teški stakleni projektil. Sagnuh se i ona mi fijuknu kraj obraza, odbi se od obloženog zida kabine i pade na duboki tepih, ne razbivši se. Lizet pokuša da se baci u stranu, ali nije više imala nikakve šanse. Stegnuo sam joj ruke neposredno iznad prevoja lakta i udario je glavom kratko i brzo, u koren nosa. Začu se krckanje i telo joj klonu. Posmatrao sam joj odozgo lice koje je klizilo niz moj trbuh i prepone, spljoštenog obraza, sa sluzavokrvavim rupama umesto očiju. Pustih je da padne na pod i kročih unazad. Grudi su mi se nadimale, žile su u meni ključale, a želudac oglašavao zavijanjem iščekivanja koje dobro poznaje svaka zver-lovac koja je upravo oborila plen. Uhvatih svoj odraz u ogledalu: bio sam raščupan, oči su mi bile divlje, zubi iskeženi, ali ružni crveni trag raspukle kože oko vrata brzo je nestajao. Moj organizam hitro je popravljao ono što je Lizetin konopac za davljenje bio u stanju da ošteti.

A onda začuh žurno kucanje na vratima.

"Gospodine?" Glas je bio prigušen, ali u njemu se mogla jasno razabreti zabrinutost. "Gospodine, otvorite, molim vas!"

Obazreh se rastrojeno, spazih frotirski ogrtač koji sam zatekao u kupatilu apartmana i brzo ga obukoh. Lice iza odškrinutih vrata pripadalo je jednom od stjuarda koji su za Lizet i mene nekoliko puta doneli obed u kabinu.

"Da, mladiću? Kako mogu da vam pomognem?"

[1] [2] [3] [4] [5] [6]